U februaru 2008. godine umrla je moja ujna Latinka. To je bio šok za mene, jer je to bila žena sa kojom sam proveo mnogo dana i nedelja svakog leta dok su me slali "kod babe i dede" na selo. Ona je bila jedina od odraslih koja je imala vremena za decu uprkos poslu koji je morala da uradi svakoga dana. Ona je jedina slušala šta mi mali govorimo, šta nam treba i kako možemo i mi njoj da pomognemo.

Njena smrt bila je strašna vest i zatekla me je u Zaječaru, gde smo bili na treningu koji smo organizovali za novinare lokalnih redakcija.

Znam da me je probudila zvonjava mobilnog telefona u rano jutro, na displeju je pisalo Liki – to je moja tetka i bio sam siguran da nisu dobre vesti.

Ne sećam se da li sam plakao, samo znam da mi nije bilo dobro i znao sam da će biti teško suočiti se sa tom novom realnošću, da će biti teško videti i utešiti mog ujaka, da će mi biti teško da se zagrlim sa bratom i sestrom koji su ostali bez majke, činilo nam se, tako rano. Ujna je bila u pedesetim i činilo se, opet činilo se, da sada kada su joj deca porasla, kada su postali ljudi, da će moći da se malo opusti i da možda proživi neke lepše godine.

Najbolje su one godine koje imaš, a ne one koje misliš da će doći, lekcija je koju sam tada naučio.

Uglavnom, na doručku u hotelu pričao sam sa Vasketom, zajedno smo radili u to vreme, i rekao mu šta se dogodilo. On se ponudio da mi ustupi svoj auto da bih što pre otišao "kod svojih", ali sam odlučio da završimo taj dan sve što imamo i da odemo po planu za Beograd, pa ću ja sutradan svojim putem.

Kao da sam hteo da odložim, kao da nisam smeo da se odmah pustim i odem tamo gde se plače, rida, gde svi ćute, zapanjeni božjom surovošću koja najbolje pokupi prve.

Sutradan, već kod kuće, sedim u dvorištu i čekam da dođe Peđa. Dan je lep, hladno je, ali je sunčano, izgleda kao da je zima već prošla, i kao da smo u onom međuprostoru u kome je vazduh nekako najčistiji čak i u ovom zamagljenom Beogradu. Udišem svežinu februarskog jutra i čekam Peđu sa kojim sam se dogovorio da donese novogodišnju jelku koju su Gaga i on kupili te zime i sada, razume se, žele da je negde posade. Ponudio sam mu da to bude u dvorištu moje mame. Ubrzo stiže sivi polo folksvagen i iz njega izlaze Peđa i mali Bogdan, njihov sin, koji tada ima tri i po godine.

Izlaze veseli, ali kada me vide smušenog shvataju da nešto nije kako treba. Pozdravim se sa njima i objasnim šta se dogodilo. Na takvu "vest" nema se šta reći osim onog "da počiva u miru", šta više od toga.

Peđa iznosi jelku iz gepeka, odredimo mesto na kome ćemo je zasaditi i mali Bogdan se prvi ponudi da kopa, jer on želi da učestvuje, želi da bude uključen. Nas dvojicu to zabavlja, setim se svoje ujne i kako je i ona nas male puštala da radimo sa velikima bez histerije i bez nervoze koje stariji gonjeni poslom pokazuju. Bogdan malo kopa, malo kopamo nas dvojica, Peđa slika i postavlja sliku na svoj Fejsbuk profil. Ne znam da li je i dalje tamo, ali on će znati.

Peđa ima božju ruku. Šta god da posadi to se brzo primi i krene da se razvija.

Tako je i sa onom jelkom koja jedanaest godina docnije već nadvisuje krov kuće i već počinjemo da razmišljamo da je otfikarimo malo, mada je toliko pravilna i simetrična da mi se čini da bi to bio greh, da bismo samo ojadili drvo, koje su Bogdan i Peđa sa toliko ljubavi i dobre volje posadili u dvorištu moje mame.

Peđa je poslednjih godinu dana odsutan, bori se sa najvećim izazovom u životu. Ja nisam mogao ništa da mu pomognem, ništa posebno da učinim za njega, a da li je zaista tako, ne znam. Znam samo da kad god vidim to drvo, prvo pomislim na njega i čini mi se da duh tog drveta živi i u njemu, i da će on, kao ta jelka, uz pomoć svoje porodice, baš kao i onda, da preskoči sve nevolje i da nadvisi sve krovove. Siguran sam da na neki šamanski način taj duh može i njemu da pomogne, da mu da dodatnu snagu i da ga otrgne iz bolesti koja ga je napala.

Čekam ga da se vrati, da dođe i uveri se kako raste to njegovo drvo. Zovemo ga Bogdanova jelka, ali ima tu i Peđinog udela. Čekam ga samo da se vrati i vidi kako raste ono što je on oživeo.

Slobodan Georgijev