Često sa prozora stanova dostojanstveno i sa visine misteriozne orhideje gledaju na prolaznike. Izgledaju kao nesrećno parče divljine nasukano na gradske simsove. Pomalo su hladne, pomalo bajkovite. Teško ih je održavati, a lako vode ljude u ludilo. Oni koji ih vole, vole ih bezumno. Čula sam za čoveka koji je čitav sprat svog luksuznog dupleksa posvetio uzgajanju orhideja.

Na svetu postoji oko 30 hiljada endemskih vrsta orhideja i na hiljade onih što su nekada živele na zemlji, ali su izumrle. Rejmond Čendler piše da orhideje imaju teksturu ljudskog mesa. One su veoma otporne i prilagodljive. Ako uragan odnese orhideju stotine kilometara dalje od drveta na kome živi, dovoljno je da se ponovo zalepi lepkom za drvo i ona će preživeti. Smatra se da su orhideje najpametnije biljke na svetu. Ono što mi zovemo lepotom zapravo je njihova evolutivna strategija. Orhideja će pre obezbediti polen od bilo koje samooprašive biljke. One svojim laticama imitiraju oblik insekta, a privlače ih i mirisom. Neke imaju zadah trulog mesa koji insekti vole. Jedna orhideja miriše na čokoladu. Jedna na beli patišpanj. Mnoge se opraše samo jednom u nekoliko godina, ali njene mahune razvijaju milione sitnih semenki veličine peska koje će vetar raznositi dalje. Orhideje su pravi konkistadori biljnog i životinjskog sveta.

Ali ne samo to. One su besmrtne. Ako ne postoji spoljašnje oštećenje orhideja će preživeti vekove. Nekoliko orhideja u Njujorškoj botaničkoj bašti živi u tim staklenicima još od 1898. godine.

U viktorijansko doba postojali su lovci na orhideje koji su tumarali po tropskim zabitima ovog sveta ne bi li pronašli dragoceni trofej za bogate egzibicioniste. Svi do jednog bili su osobenjaci, ljudi bez korena, željni divljine i avanture. Lov na orhideje obično je bio smrtonosan posao.

Kada je novinarka "Njujorkera" Suzan Orlin početkom devedesetih godina prošlog veka pročitala vest o Džonu Larošu, čoveku koji je završio na sudu jer je pokušao da ukrade "duh orhideju" iz močvara Floride, videla je samo još jednu dobru novinarsku priču. Otišla je u Nejpls na Floridi, upoznala Džona i napisala članak koji je odmah odjeknuo širom države. Tri dana kasnije, dobila je ponudu od izdavačke kuće Random haus da napiše roman o ovom cveću, a potom ponudu da se snimi film po još nenapisanom romanu. Scenarista je trebalo da bude pomalo ekscentrični Čarls Kofman, koji je posle filma Being John Malkovich imao svoj momentum.

Laroš je nekada imao svoj rasadnik orhideja koje je razneo uragan Endru. Od tada je žudeo za divljim orhidejama koje rastu u močvari Fakahači na Floridi. Posebno je želeo da klonira Polyradicion lindenii, "duh orhideju", endemsku vrstu zaštićenu zakonom Floride o ugroženim vrstama. Smislio je da Seminola Indijanci ukradu "duh orhideju" jer za njih nisu važili zakoni države Floride. "Duh orhideja" ne raste nigde osim u Fakahačiju, i onaj koji bi uspeo da je klonira bio bi bogat čovek.

Pošto Laroš nije ni dotakao "duh orhideju", sud nije mogao da ga optuži, a biljke su zalepljene na drveće sa kojih su skinute.

Laroš je očigledno bio opsednut orhidejama. S druge strane, Suzan Orlin postala je opsednuta Larošom. Kao novinarka koja je oduvek samo prenosila tuđe priče, posle godina otupelosti u kojima se osećala zaglavljeno u prosečnom braku i karijeri, čeznula je da ponovo oseti nešto što bi je pokrenulo iznutra. I sama je otišla u močvaru Fakahači da vidi "duh orhideju", ali nije imala sreće.

Ova orhideja bila je toliko poželjna jer ju je teško bilo uočiti. Cveta jednom godišnje i samo srećnici koji bazaju močvarom dopola u vodi, rizikujući svoj život izloženi aligatorima i ko zna još kakvim gadostima koje krije močvarna šuma, ugledali bi u nekom trenutku maleni krhki cvet prozirnih belih latica koje se elegantno spuštaju sa drveta sa kog vise do površine mutne vode.

Pošto nemaju lišće već samo splet nevidljivih korena isprepletanih sa granama i dugačke usnice koje se izvijaju kao paperjasta krila, ova orhideja izgleda kao duh koji lebdi nad močvarom.

Do kraja romana Suzan nije videla "duh orhideju". Shvatila je da je Laroš zapravo nehajno prelazio sa jedne opsesije na drugu.

Suzan je spoznala ispraznost intenzivnih osećanja koja nemaju dublje utemeljenje. Sve ovo je videla kao isprazan egzibicionizam ljudskog ega koji traži nešto da zavara slutnje duše o prolaznosti i uzaludnosti svega.

Zaključak je gorak, ali i ova priča ima epilog. Suzan Orlin uspela je da napiše nonfiction knjigu o potpuno nenarativnoj tematici – cveću. Kofman je uspeo da 2002. godine napravi film o potpuno nefilmičnoj knjizi o cveću. Glume Nikolas Kejdž i Meril Strip. Međutim, kao što su za Suzan orhideje samo metafora za ono što nju lično zanima – "ljudska opsesija i lepota" – i on je otišao korak dalje. Tako je divna priča o cveću hipertrofirala u akcioni film u kojem Suzan i Laroš imaju aferu, a pleme Seminola ušmrkava "duh orhideje" kao drogu. Stvaralački proces je i sam jedna vrsta opsesije, i to jednako samodovoljne i kapriciozne kao i orhideje.

Nevena Milojević