ZAŠTO IH DAJEMO: Slike Nikolaja Reriha

Nasleđe >

Legalizacija nepromišljenog poteza

U decembru je napisan zakon o vraćanju sedam dela Nikolaja Reriha Rusiji, u zamenu za 166. list Miroslavljevog jevanđelja. Nedavni apel stručnjaka poslednja je prilika da se ovaj zakon ne izglasa zato što koristi formulaciju koja nije tačna

Prošle nedelje je objavljen apel kojim 46 potpisnika iz umetničkog i naučnog sveta poziva da slike Nikolaja Reriha predviđene za razmenu sa ruskom stranom ostanu u Narodnom muzeju. Reč je o temi o kojoj su mediji u proteklih godinu dana izveštavali više puta ("Vreme" br. 1469). Oktobra prošle godine, tokom posete Dmitrija Medvedeva Beogradu potpisan je sporazum, a u decembru je sročen i zakon koji sada ulazi u proceduru Skupštine Srbije. Njime se potvrđuje da će srpska strana dati ruskoj (nije precizirano kome, a reč je o moskovskom Muzeju Istoka) sedam dela Nikolaja Reriha, a da će Peterburška biblioteka nama predati 166. list Miroslavljevog jevanđelja. Stavljanje ovog zakona na glasanje je poslednja prilika da se upozori na loše strane ove razmene. Jedna od njih je osnov po kom se razmena vrši. Prvi navedeni razlog počivao je na pogrešnoj vesti agencije TASS da su u Beogradu "otkrivene" Rerihove slike koje su stigle iz SSSR negde pred Drugi svetski rat, pa se u ratnom metežu na njih i zaboravilo dok ih nisu našli (ko, nikad nije jasno kazano) u depou Narodnog muzeja.

TRAJNO VLASNIŠTVO

Ovde moram da dam jedan lični osvrt i da objasnim otkuda je uopšte potpisnik ovih redova inicijator apela. Godine 2015, pre nego što je i počelo da se govori o razmeni, istraživao sam Rerihove veze sa našom sredinom koristeći građu Arhiva Jugoslavije (fond Dvora), kao i objavljene dokumente. Da nije bilo toga, verovatno bih primio saopštenu vest o "otkriću" i "povratku" slika kako je preneta. Ovako, međutim, znam da, najjednostavnije govoreći, ništa iz te vesti nije tačno. Svako može u Arhivu Jugoslavije da pogleda, na primer, zapisnik kojim Milan Kašanin ispred Muzeja kneza Pavla, Vladimir Velmar Janković ispred Ministarstva prosvete i general Vojislav Vuković kao upravnik Dvora potvrđuju prijem slika. To je samo jedan od dokumenata, a mnogi iz stranih institucija su danas dostupni skenirani na internetu. (Da bi se utvrdilo da su slike bile izložene u Muzeju do 1996. zaista nije potrebno veliko istraživanje.) Rad o tome sam objavio u stručnom časopisu, što znači da je slabije vidljiv publici, pa činjenice nije loše sažeti, upravo zbog njihovog iskrivljavanja.

Slike su stigle 1932. iz Njujorka, Pariza i Indije po odluci umetnika i po njegovom dogovoru sa jugoslovenskom stranom. U Njujorku se nalazio institut u okviru kog je bio i muzej Rerihovih dela koji je osnovao bračni par Rerih uz finansijsku pomoć biznismena Luisa Horča, sledbenika Rerihovog tajnog učenja. Politika Instituta je bila da se slike šalju raznim institucijama u svetu na tzv. trajnu pozajmicu. To je značilo da bi formalno one bile vlasništvo Njujorškog muzeja, a strana koja ih je dobila mogla je neograničeno da ih drži sve dok ne budu izložene, i to u zasebnoj sobi zvanoj Sala Reriha. Pod tim uslovima Rerihove slike bile su izložene u više gradova u svetu, a u Alahabadu i Rigi i danas su deo postavki. U Njujorku su se stvari promenile nekoliko godina nakon što je Rerih slike poslao za Beograd. Horč je odlučio da prekine s Rerihom, tako da je došlo do sudskog spora koji je završio presudom u Horčovu korist. Muzej, nad kojim je Rerih izgubio vlasništvo, postojao je još godinama pod imenom Riversajd muzej, dok se nije ugasio 1971. I danas u Njujorku postoji Muzej Reriha, ali on je osnovan nakon umetnikovog raskida sa Horčom i ta institucija nije pravni naslednik one iz koje su slike stigle u Beograd.

Kada su ovi podaci postali pristupačni javnosti, počeo je da se navodi drugi razlog za razmenu koji je sad unet u predloženi zakon u formi obrazloženja, a to je da se ne može utvrditi pravni osnov po kom se dela nalaze u našoj zemlji. Za ovo se zakon poziva isključivo na Arhiv Narodnog muzeja. Međutim, ako znamo kako su slike stigle, ako postoji dokumentacija koja to potvrđuje, proizlazi da predloženi zakon koristi formulaciju koja nije tačna, štaviše da ignoriše podatke o tome odakle slike u Beogradu. Obrazloženje suštinski znači da pošto ne znamo kako su dela stigla (što nije tačno) onda je opravdano da ih vratimo.

PRAVNA I…

Tu se otvara nekoliko pitanja. Ako institucija iz koje su nam stigle slike ne postoji više, a kod nas su skoro devedeset godina, ko bi onda bio alternativni vlasnik? Kome pripadaju slike koje su stigle pod uslovom "trajne pozajmice" i ko je naslednik Riversajd muzeja? Štaviše, u dokumentima se za jedan broj slika koje su otišle u Beograd navodi da su vlasništvo Jelene Rerih. Ali, pitanje njenog nasleđa, pa dakle i tih slika, i dogovora sina Svjatoslava sa ruskim institucijama bilo je predmet velikog pravnog spora u Rusiji. Zatim, da li odluka suda kojom su Rerihovi izgubili vlasništvo nad njujorškim muzejom važi i za ove slike?

Iz navedenih podataka mogao bi se izvesti i zaključak suprotan onome koji izvodi naš predloženi zakon – da upravo zato što toliko dugo posedujemo i izlažemo Rerihova dela, u skladu sa prvobitnim dogovorom, a institucija koja ih je poslala više ne postoji, ona treba da ostanu kod nas. U nekim zemljama to jeste slučaj. (Inače, ruski ambasador u Zagrebu je i tamošnje slike proglasio pronađenim, mada su izlagane 2011, i tražio njihovo slanje u Rusiju, ali ih nije dobio – zasad.) Međutim, u našem predloženom zakonu piše: "S obzirom da su slike blizu devet decenija bile čuvane u Narodnom muzeju, možemo smatrati da je u interesu srpske kulture da delovi njenog sećanja budu predstavljeni i popularizovani na svetskoj umetničkoj sceni." Opravdano je bojati se da tako neće biti i da će srpska epizoda ovih slika postati nevidljiva kada se naših sedam utopi u nekoliko stotina Rerihovih u Muzeju Istoka. S istim pravom bi se moglo reći da stranica Miroslavljevog jevanđelja predstavlja našu kulturu u Rusiji.

Osnove za opravdanje ove razmene išle su, dakle, od netačnih novinskih vesti do tumačenja (odsustva) vlasništva. Moramo pitati i da li je izraz "sećanje srpske kulture" pravni termin vezan za kulturnu baštinu ili opisni? Jer ako se prvo odričemo nečega zato što nismo sigurni da je naše, zašto ga odmah potom opisujemo kao deo našeg kulturnog sećanja? Moguće je da bi neko ko bi istovremeno bio stručnjak za kulturno nasleđe, međunarodno pravo i autorska prava, rekao da je predlog zakona usklađen i sa domaćim zakonodavstvom, kada je reč o baštini, i sa internacionalnim dogovorima i propisima. Ali mi takvu diskusiju u javnosti jednostavno nismo čuli. Skupštinska sednica je prilika – u teoriji barem – da se ova pitanja postave.

… ETIČKA STRANA PROBLEMA

Međutim, pored pravne strane ovog problema postoji i etička. Njena suština je poštovanje želje umetnika da dela budu izložena u Beogradu i dogovora koji je imao sa ovdašnjim poštovaocima njegovog rada. I tu dolazimo do još nečeg važnog u razumevanju nasleđa. Rerihova dela nisu došla "običnom" aukcijom ili kupovinom. Ona su svedočanstva njegovih kontakata sa našom kulturom. Reriha je Nikola Pašić zvao u posetu. Sa Aleksandrom Karađorđevićem se dopisivao, slao mu je knjigu sa posvetom i sliku (za koju danas ne znamo gde je), kralj ga je pozivao u neku vrstu višemesečne naučno-umetničke ekspedicije po Jugoslaviji, što se iz više razloga nije ostvarilo. Odlikovan je Ordenom Svetog Save prvog reda. Predsednik Društva prijatelja Rerihovog muzeja bio je Pavle Popović; istoričar umetnosti Vladimir Petković se kao upravnik Narodnog muzeja zalagao da slike dođu u Beograd; oduševljena pisma Rerihu, kao slovenskom i kosmičkom učitelju, piše Pavle Radosavljević, srpsko-američki psiholog, profesor Univerziteta u Njujorku, prijatelj Tesle i Pupina. Slike u Narodnom muzeju su najlepši znak tih veza. Njihovim odlaskom briše se deo povesti o vezama Reriha sa srpskom kulturom. Zato ovaj apel nisu potpisivali samo likovni umetnici i kritičari. Apel nije strukovni već je upućen svakom kome je stalo do naše kulture. I sam Rerih je figura koja ne pripada samo likovnoj umetnosti – otuda potpisi naših istaknutih rusista.

Pored očuvanja onog što su nam ostavile prethodne generacije, moramo se pitati i šta mi ostavljamo budućnosti. Deluje da se ovakvom razmenom otvaraju vrata za druge nedovoljno jasne razmene i potraživanja u kojima će se Rerih navoditi kao presedan. Sutra ova, ili neka druga vlast, može odlučiti da menja Tintoreta, na primer, ili Monea, a kriterijumi po kojima se jedan predmet menja za neki drugi mogu biti nedovoljno određeni. Najvažnije je da će sam princip biti podržan slučajem Rerih. A možda i neće biti reč o razmeni nego će se neko sa strane sam javiti da traži ono što smatra svojim, pozivajući se upravo na naše olako tumačenje vlasništva, odnosno odricanje od njega. Nije bilo tako davno kada su nam Italijani tražili Tintoreta. Tom prilikom je iz uprave Narodnog muzeja saopšteno da je ono što se nalazi u muzeju vlasništvo države Srbije. Prilikom Reriha, taj stav nije istican. Da li postoji opasnost da se neko iz inostranstva ubuduće pozove na naše odricanje od Reriha da bi zatražio nešto drugo iz Srbije?

Na kraju, sve ovo ne znači da potpisnici nemaju sluha za značaj Miroslavljevog jevanđelja. I mada se u apelima obično ne izdvajaju potpisnici, ovde samo napominjem da su među njima i profesorke srednjovekovne književnosti na Katedri za srpsku književnost Filološkog fakulteta i direktor Arhiva SPC – teško bi bilo misliti da su oni protiv povratka 166. lista Jevanđelja. Ali, ima drugih načina da nam se taj list vrati. Da dodamo samo još jedno pitanje: ako smo već počeli da se razmenjujemo, zašto se ne traže i neki drugi srpski rukopisi, recimo Vukanovo jevanđelje, koje se takođe čuva u Sankt Peterburgu?

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---