LEGENDARNI LIK: Iz filma Zli poručnik

Bliske veze >

Kum nezavisnog filma

Osobeno dete bruklinskog asfalta, veliki glumac svetske kinematografije, Harvi Kajtel nekoliko puta je boravio u Beogradu – u feljtonu Srbija i Sjedinjene Američke Države, dve zemlje jedna kultura, koji objavljuju magazin Vitraž i "Vreme"

Harvi Kajtel je 13. maja napunio 81 godinu. Postoje ljudi za koje verujete da su večni, uz koje vam reč starenje zvuči kao defetizam. Kajtel je taj večni mladić, koji je onoliko mlad koliko ga pamtite iz njegovih nezaboravnih uloga. Gospodin Vajt u Uličnim psima, Vinston Vulf u Petparačkim pričama, Augustus u bruklinskoj prodavnici cigara u filmu Dim, domorodac u Klaviru, Ludvig i komandant Pirs u filmovima Vesa Andersona.

Pre nego što je postao glumac, život ga je kušao na nekim drugim vektorima. U sedamnaestoj godini odlazi u marince, i učestvuje u operaciji "Blue Bat" u Libanu 1958. godine, u prvoj misiji nove doktrine američkog predsednika Dvajta Ajzenhauera. To iskustvo ga je suprotstavilo strahovima, samoća mu je pobudila kreativnost.

U Brajton Biču njegovi roditelji su držali tipični američki skromni "dajner", a otac je uz to prodavao šešire. Ubrzo Kajtel odlazi da živi sa cimerom prodajući cipele u 34. ulici na Menhetnu, a kasnije postaje stenograf u sudu. Ponovo ga privlači usamljenost, ćutanje, i taj osećaj ga je držao nekoliko godina, dok nije osetio potrebu da nešto kaže.

POČETAK, SKORCEZE, DE NIRO

Sasvim slučajno prijatelj ga poziva na časove glume 1962. godine. Tokom dana sud, uveče gluma kao hobi, koja za njega postaje odgonetanje misterije sopstvenog izraza. Prvi profesor glume mu je bio Frenk Krusara, pa Stela Adler, uz koje je dobio manje uloge na Brodveju, glumeći na opskurnim mestima bez imena, krova, u kojima je radio i na scenografiji, čistio, šio.

Tranzicija je tekla kroz rad u Njujorku kod barda Entonija Menina. Prva lekcija koju je od njega naučio išla je otprilike ovako. Menino: "Jel’ vidiš tamo one ofingere, idi izbroj ih i reci mi koliko ih ima." Bilo ih je oko 125, a Kajtel je rekao 70. Menino ga je pitao da li je siguran, a on je rekao da nije. "Prebroj ih ponovo, gluma je iskreni rad sa svrhom." Po sopstvenom priznanju, u početku je želeo novac, ali je ubrzo shvatio suštinu a ona je put, transformacija, koja vodi do mesta koje nije materijalno, u kome su pravi ljudi, scenaristi, glumci. Rađanje duhovnog, alhemija, osećaj koji je teško kvantifikovati.

Svom drugu Martin Skorseze ponudio je ulogu bez honorara u studentskom filmu Who’s Knocking on The Door (1967). Morali su da otputuju u Holandiju da bi dovršili film, a distributer je završetak uslovio besmislenom scenom golotinje u kojoj je jedini smisao bila biserna Godarova glumica En Kolet. To je bio početak njihove plodonosne saradnje – šest snimljenih filmova.

Kada ga je Skorseze upoznao sa Robertom de Nirom, samo su se gledali u oči, bez da su išta rekli jedan drugom, sve im je bilo jasno. Godine 1973. njih dvojica glumili su u faktički dokumentarnom filmu Ulice nasilja, za koji je novac dao Džonatan Taplin, tada klinac od 26 godina, koji je organizovao turneje muzičara kalibra Boba Dilana. Ponovo su se povezali u filmu Taksista (1976). Kajtel je tražio ulogu makroa koja se sastojala od samo tri rečenice. Improvizovao je dodatni dijalog nakon što je pričao sa pravim makroom, a sebe ozvučio kako bi zaokružio autentičnost uloge.

Prvu glavnu ulogu Harvi Kajtel dobija u filmu Duelisti, a potom sledi film Fingers, u kojem je teškom mukom naučio Bahovu Toccatu. Klavir je preneo u hotel, jer je stan u kojem je tada živeo bio premali da bi u njega stao. Život ga kasnije ponovo povezuje sa klavirom kroz Oskarom nagrađivani Klavir.

Ulogu kapetana Vilarda u Apokalipsi danas izgubio je usled neslaganja sa Frensisom Fordom Kopolom, koji ga zamenjuje Martinom Šinom. Neposlušnost u strogoj hijerarhiji Holivud mu nikada nije u potpunosti oprostio, a za "kaznu" je čitave osamdesete glumio u Evropi, postavši kum nezavisnog filma u egzilu.

BEOGRAD

Kajtel je Beograd posetio 1994. povodom snimanja filma Tea Angelopulosa Odisejev pogled – priče o Balkanu i ratovima. U intervju Dinku Tucakoviću za "Borbu" izjavio je da je sudbina htela da često boravi u Beogradu. Najpre je bio sa Vanesom Redgrejv u misiji dobre volje želeći da istraži razloge rata u Jugoslaviji. Tom prilikom je razgovarao sa brojnim glumcima i kolegama iz branše. Setio se i kada je sam šetao beogradskim ulicama, čitajući osećanja sa lica prolaznika. Naišao je na ogroman plakat filma Zli poručnik. "Tada sam shvatio da za razmenu ideja ne sme da bude granica."

Vratio se već naredne godine, na FEST, na kojem su upriličene retrospektive i omaži Nikiti Mihalkovu, Klausu Mariji Brandaueru i njemu. Uz posredovanje Emira Kusturice i Mome Mrdakovića stigao je u Beograd Konkordom na liniji Njujork–Pariz (jedini njegov zahtev), noseći u ličnom prtljagu tri kopije svojih ranijih ostvarenja, 35-ice u metalnim kutijama, među kojima su bili filmovi Fingers i Zli poručnik.

Po sećanju tadašnje operativne direktorke FEST-a Nevene Đonlić, Kajtel je bio jedan od najboljih gostiju ikada, i nije se ponašao kao zvezda. U čast proslave sto godina filma na predlog Emira Kusturice savet FEST-a je ustanovio nagradu "Zlatna lokomotiva", za izuzetan doprinos sedmoj umetnosti, kao asocijaciju na prvi film braće Limijer, a među prvima je nagradu dobio upravo Harvi Kajtel. Burno pozdravljen zatvorio je festival, a prethodno je svima onima koji se bave filmom poželeo mnogo uspeha u radu koji neće zavisiti od Holivuda. Bio je u društvu Beatris Dal i reditelja Andrjua Birkina.

Nevena Đonlić nam je ispričala i zanimljivu anegdotu. Tadašnji predsednik skupštine grada Nebojša Čović trebalo je da priredi prijem u čast zvanica FEST-a. Organizatori su, zajedno sa Kajtelom, zatekli zatvorena vrata svečanog dela za prijeme. Posle dužeg čekanja pojavio se gradski sekretar Kašanin i izvinio se jer "Nebojšu boli uvo". Naravno nije se radilo o prenesenom značenju, a ni Kajtel na sreću to nije shvatio tako, jer tu vrstu metafore Amerikanci ne poznaju.

Radoslav Zelenović, tadašnji direktor Jugoslovenske kinoteke, uručio mu je najveće priznanje te ustanove – "Zlatni pečat". Istog tog dana već pomenuti film Klavir u kome je igrao Kajtel, nagrađen je sa tri Oskara. Iako on nije bio među dobitnicima bilo je logično da bude na dodeli, ali Kajtel je izabrao Beograd i "noć nakon Oskara" ujutro u deset sati držao konferenciju za novinare u našoj prestonici.

TARANTINO, SORENTINO

U Holivud se vratio filmom Ulični psi (1992). Dobio je scenario, film ga je u čudnom smislu dotakao, te je nazvao Tarantina koji nije verovao da zaista priča sa njim. Odlučio je da bude koproducent u suštinski nezavisnom filmu, koji je koštao 1,2 miliona dolara. Sa Tarantinom je ponovo ukrstio puteve 1994. godine u Petparačkim pričama, a dve godine nakon toga u Od sumraka do svitanja.

Sledi Zli poručnik Abela Ferare, koji mu je pokazao svu snagu nezavisnog filma, i da mu ne treba Holivud, već ljudi koji pišu, rade sa svetlima, scenografijama. Film je metafizička priča o dobru i zlu, o duši koja je izgubila putokaz, ali ne i veru.

Nezavisni filmovi bili su suština Kajtelovog poimanja kinematografije, izazov, jer ta priča dolazi od mladih ljudi, njihove krvi i kostiju. U jednom intervjuu Kajtel je izjavio: "Holivud je lepo mesto kome treba reforma. Umetnost je mesto koje otkriva stvari o kojima ranije nismo razmišljali. Holivud je delimično odgovorio na ovaj izazov. Nezavisni filmovi nikada neće umreti, za takvim pričama će uvek postojati žudnja."

Njegova najdraža filmska uloga došla je 2015, u nagrađivanom filmu Mladost Paola Sorentina, u kojem tumači lik ostarelog filmskog režisera, koji sa svojim prijateljem (Majkl Kejn), kontemplira o životu, kroz magičnu priču o večnoj borbi mladosti i starosti. Jedan dijalog posebno je upečatljiv u kojem se Kajtel obraća svom mladom kolegi. "Vidiš onu planinu tamo (pokazujući kroz teleskop). Sve deluje jako blizu. To je budućnost. A sada (okrećući teleskop naopačke) sve deluje vrlo udaljeno, to je prošlost."

Teško je efektno zaključiti tekst o Kajtelu, jer zaključak implicira kraj. A u bajkama nema kraja. Možda je kraj ovog teksta nesvesno stvorio upravo Mik, kojeg Harvi Kajtel tumači u filmu Mladost. "Kažu da su emocije precenjene. To je sranje, emocije su sve što imamo."

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---