Intervju – Goran Marković >

Neću izaći na izbore zato što još uvek imam trunku samopoštovanja

"Koliko je sada ljudi sposobno da odbije da fotografiše svoj glasački listić na kome su zaokružili Aleksandra Vučića? Koliko će ljudi, pored ovih koji neće izaći na izbore, odbiti da glasa za njega? Da li postoje ljudi koji još uvek drže do sebe? Da li još uvek postoji samopoštovanje? Da li još uvek postoji dignitet? Ovaj režim je jako mnogo uradio na ponižavanju ljudi"

Kada bolesna atmosfera društva ili kakva neumesna "lična" poruka s vrha vlasti snažno dotakne majstora filmske režije, scenaristu, esejistu kakav je Goran Marković, onda je sudar njegove moralnosti i umetničke rafiniranosti sa brutalnom stvarnošću praktično neizbežan. I kao da ga se nimalo ne tiče to što su svi ostali umorni ili zgaženi, njegov osećaj da se mora ostati na visini čoveka, a naročito u današnje vreme, ostaje neprikosnoven.

"Danas mi je stiglo pismo potpisano od izvesnog Aleksandra Vučića", piše Marković u svojoj kolumni na Peščaniku obraćajući se pošiljaocu, a povodom uplate od 4000 dinara i 100 evra na penzionerske račune. "Odakle ti, uopšte, ideja da bih za određenu sumu novca mogao zavoleti nekoga kao što si ti? Tvoje pismo, koje po sadržaju i stilu pripada pornografskoj literaturi, očigledno računa sa manjkom dostojanstva i samopoštovanja primaoca. Po svoj prilici, građane ove zemlje smatraš nebuloznom gomilom crva koja je spremna na svako poniženje ne bi li se dokopala nekog otpatka, bedne crkavice, milostinje koju im deliš iz njihovog sopstvenog (!) džepa. I sve to činiš reklamirajući svoju kriminalnu organizaciju koja u najboljim gangsterskim manirima troši naš opljačkani novac, pri tome ne propuštajući da istakne svoju osionost i primitivni mrak. E, pa, ja nisam od tih. Zato tvoje pismo shvatam kao uvredu koju neću zaboraviti. Prevršio si meru."

"VREME": Nedavno ste, pred ove "izvesne" izbore, potpisali apel u kome se od predsednika Vučića traži da podnese ostavku. Taj apel je potpisalo oko 50 intelektualaca, javnih ličnosti, profesora univerziteta. Koji je domet takve inicijative?

GORAN MARKOVIĆ: To je gest koji neće imati nikakvog praktičnog efekta, ali će imati moralnog značaja. I premda nema nade da će se dogoditi bilo kakva reakcija, a kamoli ostavka predsednika, mislim da on i ljudi oko njega treba da znaju šta misleći ljudi osećaju i da imaju to u vidu. Zato što su isuviše opušteni u svojoj svemoći i ne shvataju koliko je veliko nezadovoljstvo, kao i da ljudi ne mogu više da izdrže ovu situaciju. Možda će im to biti neki znak, ne znam da li će iz toga izvući pouku (sigurno neće), ali ja sam svoju savest umirio. Predlog je bio razuman i častan tako da nisam imao razloga da ga ne potpišem.

Jedan od anonimnih komentara na tu vest glasio je: ne može ništa da se promeni, u se i u svoje kljuse, a vesti i političare pratiti što manje. Da li je to novi model građanina i glasača? I u kakvoj je to vezi sa opcijom za bojkot?

Uopšte ne volim tu reč i ne pripadam nikakvim pokretima za bojkot. Lično, neću izaći na izbore zato što još uvek imam trunku samopoštovanja. Ne želim da učestvujem u jednoj, a to je i svakom detetu jasno, nameštaljci, u sveopštoj prevari. Moje pravo je da kažem: znam o čemu se radi, hvala, bez mene. I to je moj razlog zašto neću izaći na izbore, a da li smatram da bojkot kao pokret ima smisla i da li će nešto učiniti, stvarno nemam stav o tome. Ne verujem da će bilo šta suštinski da se promeni, pogotovo što vidim kako u poslednje vreme ova svemoćna vlast, koja je na prevaru, ucene i sve moguće prljave radnje došla do statusa svemoći, pokušava da u poslednjem trenutku napravi privid neke opozicije, neke demokratije i kako se trudi da, ako ne pomaže, onda ne dira opozicione stranke koje izlaze na izbore.

Sve je veći deo biračkog tela koji ne nalazi više uporište ni u jakoj političkoj ideji, ni u snažnoj političkoj grupaciji, pa izgleda da se najzad stiglo do "golog" čoveka i njegove sasvim individualne odluke o izborima?

To može biti i jako pozitivno. Narod koji stalno ima potrebu da ima vođu, to jest oca, treba da dođe do stadijuma kada će shvatiti da oca – nema. Otac je pokojni, a narod je siroče. Svako od nas se oseća kao siroče i jedino što možemo da uradimo jeste da uzmemo stvari u svoje ruke i da počnemo da odlučujemo sami. Tako da, na primer, samo odbijanje izlaska na izbore jeste odluka koja neće imati praktične konsekvence, ali će imati dugoročne posledice za promenu svesti ljudi.

U poslednje vreme se, inače, dešavaju stvari koje su vrlo pozitivne. Za mene je, na primer, jedna od najpozitivnijih stvari rađanje pokreta Odbranimo reke Srbije, odnosno Odbranimo reke Stare planine, Toplodolci. To su ljudi koji su preuzeli stvari u svoje ruke i pokušavaju da spreče izgradnju malih hidroelektrana i uništavanje prirode. Čujem da ih je Brnabićka nazvala anarhistima. Pa dobro, šta fali anarhistima ako sa druge strane imate terorističku vlast? Uostalom, ako ćemo pošteno, jedina politička opcija koja je meni bliska je anarhizam.

Ili, vidim juče da su građani Pančeva protestovali zbog seče drveća u parku, porušili su ograde i ušli u zabran vlasti. Ljudi se odjednom oslobađaju, rekao bih. Postoji klica nekog samoosećanja da lično, kao pojedinci, mogu nešto da urade. Znači, ja neću da učestvujem u tim njihovim izborima, ali neću ni da se zaključam u sobu nego ću da probam da izađem na ulicu i da demonstriram svoje shvatanje sveta. To je jako bitno i mislim da se tu polako stvari razvijaju. Tu je slaba tačka ove vlasti, ona ne računa da će ljudi početi da se oslobađaju. Prvo od straha, a onda i od autoriteta, na kraju i od predrasuda, iluzija i gluposti kojima su decenijama trovani. A posle oslobađanja straha dolazi, po mom mišljenju, sledeća faza u kojoj ljudi kažu njima: vi ne postojite, vi ste ništa.

Pa kako, kad ipak postoje?

Ne, ne. Postoje dokle god mi mislimo da oni postoje i dok verujemo da oni postoje, a oni su samo jedna kriminogena šačica, jedna šačica sumnjivih tipova. Nisu oni volja naroda, volja ljudi. Oni su samo uspeli da raznoraznim prevarama, ucenama i uz pomoć milion takvih stvari dođu na vlast, da se učvrste na njoj, kako bi sada mogli kao svaka mafijaška organizacija da sve to krčme. E sada, ako ljudi odjednom kažu: "Ne, vi ne postojite!" onda oni zaista postaju – ništa. Ja, recimo, smatram da oni ne predstavljaju nikoga i ništa. To je moj stav, zato i ne izlazim na izbore. Neću da izlazim na izbore koje organizuje niko i ništa. Isto tako kao što su i ljudi sa Stare planine u jednom trenutku shvatili da mogu da se suprotstave nekim bahatim kriminalcima koji su došli da im oduzmu jedino što imaju – život, reke, vazduh. Bio sam na Staroj planini i to je stvarno poslednje uporište prirodnog sklada. I to sada neko hoće da otme i uzme pare tako što će da gurne reke u cevi. To nije prirodno i ne može da opstane. Može da se upropasti koliko se stigne, ali ne može da opstane. Kao što ne može da opstane ni ova vlast. Jer i ona predstavlja, na neki način, protivprirodni blud.

A opet, kada pogledate širu sliku uključujući i sve skupove vlasti, autobuse, disciplinovanu masu, postoji li i dalje ta vibracija oslobođenih ljudi?

Rekao bih da postoji. Ili možda ja samo želim da je tako? Ne znam da li se stvarno dešava, ali rekao bih da taj maleni niz pobuna govori u prilog tome. Pre nego što je Milošević pao, radio sam dva filma za tadašnji B92. U oba filma se vidi da je pobuna postojala, da se to rađa čak i u najgorim vremenima. Prvi film se zvao Poludeli ljudi i ticao se ‘96, gde sam posmatrao masu kao fenomen pobune. Posle toga snimio sam film Nevažni junaci gde sam posmatrao pobunjene pojedince. Ideja tog filma je da prikaže da postoje ljudi, individue, koji se sami bune protiv totalitarnog sistema iako je to možda uzaludno, iako je to Sizifov posao. Napravio sam portrete nekoliko takvih "malih" ljudi koji su rekli ne. Mene je to bilo fasciniralo.

Pitam se, na primer, koliko je ljudi sada sposobno da odbije da fotografiše svoj glasački listić na kome su zaokružili Aleksandra Vučića? Koliko će ljudi, pored ovih koji neće izaći na izbore, odbiti da glasa za njega? Da li postoje ljudi koji još uvek drže do sebe? Da li još uvek postoji samopoštovanje? Da li još uvek postoji dignitet? Mislim da se dosta radilo na tome da se sve to uništi. Ovaj režim je jako mnogo uradio na ponižavanju ljudi.

A drugo, sve je uprostačio tako da su ovo najprostačkija vremena u istoriji Srbije. Zemlju vodi jedan vođa navijača, on se tako ponaša i ima takav rečnik. On sedi u masi na tribini stadiona i arlauče na one druge, protivničke navijače, vređajući ih. I cela naša stvarnost je svedena na razmenu psovki, uvreda, ponižavanja, nipodaštavanja, nepoštovanja, nedostatka empatije.

Kad sam bio u Španiji na nekom festivalu, pošto volim fudbal, otišao sam na jednu fudbalsku utakmicu, gledao sam Valensiju. Tamo su ljudi sedeli sa malom decom, izašli su u provod na fudbalsku utakmicu, navijali su vrlo kulturno. I onda se desilo nešto što nikada neću zaboraviti: završila se utakmica, krenulo je nas 30.000 ljudi prema gradu i na­jednom su se svi zaustavili. Mislio sam da se nešto opasno desilo, ali ne, upalilo se crveno svetlo za pešake. Na semaforu se zaustavilo 30.000 ljudi, možete li u to da poverujete?

Ovde se zdušno radilo na eliminisanju civilizovanog načina života. Vođa navijača se potrudio da zavladaju prostački, primitivni odnosi i ljudi su jednostavno zaboravili da postoji nešto što se zove samopoštovanje, ili poštovanje drugog, ili osećanje za bilo koji element vrednosti iz civilizovanog načina života. Moguće da se to ipak može povratiti. Mnogo puta sam bio svedok, i ovde i u drugim zemljama, gde je izgledalo da je sve izgubljeno, pa se ispostavilo da nije.

Da zaista nije tako, izbori bi ovde možda mogli doneti i neku šansu za promenu. Ali, kada bi sada bilo vreme kao što je bilo pre 10 ili 15 godina, kada su se pred izbore održavale velike stranačke konvencije koje su podržavale mnoge javne ličnosti, da li biste bili gost nekoj od stranaka?

Ne. Na poslednjoj konvenciji na kojoj sam bio dao sam podršku Saši Jankoviću, tada smo još uvek svi verovali da je moguće izaći na izbore i pobediti. Kasnije je, naravno, postalo jasno da je to bilo apsolutno nemoguće. Ali, ima i toga da ja nisam neko ko se partijski organizuje i ko predaje svoju snagu i kreativnost nekoj partiji.

Videli smo da se ne slažete ni sa svojim Pokretom slobodnih građana.

Da, u manjini sam.

I sve što kažete sasvim je suprotno od onoga kako je odlučio taj pokret, ali vi ste i dalje njegov deo.

Zato što verujem u demokratiju i zato što verujem da ako sam u manjini, ne moram da budem neprijatelj onima koji su u većini. Prihvatam odluku većine. Ne slažem se s tom odlukom i mislim da je pogrešna, ali ne želim od toga da pravim sukob.

Ne želite zbog toga da izađete iz Pokreta?

Ne. Radi se jednostavno o tome da ja mislim drugačije od većine, kao i uvek. Zbog toga nisam iznenađen tom situacijom. Nisam formalni član nijedne stranke, pa ni PSG, ja sam u njegovom Političkom savetu koji čine stariji, časni i pametni ljudi, to nisu pokvarenjaci koji su ušli u partiju samo da bi se dokopali nekog ćara. To su civilizovani ljudi koji imaju određeni stav i to što se moj stav razlikuje od većine nije razlog da ih ne podržim. Ono što je sigurno to je da su njihove namere poštene, da nisu kalkulantske. Kad bi ti ljudi na bilo koji način šurovali sa vlašću, momentalno bih se okrenuo i više me niko od njih ne bi video. Ali, nije tako. Oni veruju u mogućnost da se izlaskom na izbore nešto može učiniti, a ja smatram da su izbori najobičnija prevara. Inače, svoje angažovanje doživljavam kao spas za dušu, delam po svojoj savesti i ako to neko hoće da primeti, neka primeti, ako neće, opet dobro. Miran sam što se toga tiče.

Pre godinu dana rekli ste mi u intervjuu za "Vreme" da u ovoj zemlji imamo dva pola ljudske egzistencije: zlostavljanje i slobodu. Važi li ta podela i dalje i u kom odnosu sada stoje zlostavljanje i sloboda?

Ako bih morao nekako da krstim današnje stanje, to više ne bi bilo zlostavljanje, nego – sadizam. Od strane vlasti to je seirenje nad tuđom nemoći, a sa strane ovih drugih to nije više sloboda nego roptanje. Oni koji još uvek veruju u slobodu, pravdu, ljudskost, ropću. Tako da postoji jedna apsolutna, perverzna nadmoć sadista i nemoć onih drugih koji su čak na neki način i mazohisti. Možda je to previše drastično rečeno i suviše pojednostavljeno, ali činjenica je da jedni uživaju u svojoj nadmoći, a da drugi ropću u svojoj nemoći. Tako ja vidim sadašnji trenutak.

Postoji li nada, rešenje? Kako ste, na primer, reagovali kada ste čuli da EU neće doći u Srbiju da kontroliše izbore zbog straha od korone?

U Evropskoj uniji sebično gledaju samo svoje interese i mi njih uopšte ne interesujemo. Možda s pravom, jer ko smo mi? Narod u nestajanju, narod koji broji oko par miliona smušenih, izgubljenih duša. Za njih mi smo nebitni. Oni na sve gledaju pragmatski, razmišljaju o tome šta može da pokvari njihove interese. Sećam se da mi još od Slobodana Miloševića ispunjavamo neke uslove pa ćemo, navodno, postati članovi EU – to su gluposti, zamajavanje. Ja sam se smirio otkad sam shvatio da nikad nećemo ući u EU. I sada sam, što se toga tiče, savršeno miran. Ozbiljno. Šta imam da se sekiram za nešto što se nikada neće desiti. Samo da gubim životnu radost nadajući se nečemu što nema nikakvu šansu da se ostvari? Ne možemo da se oslonimo na bilo koga osim na sebe same. Ali, kažem, jedina grupa ljudi na koju bih ja mogao da se oslonim jesu oni gorštaci iz Toplog Dola. To su jedini ljudi za koje verujem da mogu nešto da urade u životu. Ili ovi Pančevci. Nema drugih. Znači, oni koji su pokazali, s oproštenjem, da imaju muda.

U organizovane političke stranke više nemate poverenja?

Kao deklarisani anarhista ne obraćam mnogo pažnju na organizovane gluposti. Možda sam nekad verovao u Demokratsku stranku, glasao za nju nekoliko puta misleći da oni predstavljaju nekoga ko će nas odvesti do civilizovanog društva. Ali, kada su počeli da se raspadaju u derivate, u desetine raznoraznih interesnih grupa, kako onda da ne kažem: Pa, nosite se svi! Kada je Đinđić ubijen, oni su tu tragičnu okolnost iskoristili da se raspadnu. Nisu se tada zbili, nisu postali još jači, nego su, naprotiv, postali krpe.

Zato ne verujem mnogo u partije. Ovde su jedine ozbiljne stranke SNS i SPS, zato što su organizovani po staroj, dobroj mafijaškoj tradiciji. Tu se zna pravilo, zna se ko je "kum". I zna se šta sleduje onima koji ne slušaju. Meni su u poslednje vreme najzanimljiviji socijalisti. Njih vidim kao grupu milionera, kao lovane koji su se nafatirali tokom niza godina. Jedan prijatelj mi je ispričao vrlo zanimljivu stvar. Sreo je jednom prilikom, u ovo Vučićevo vreme, Ivicu Dačića i pitao ga kakva je zapravo sada politika SPS-a, a Dačić mu je rekao, naravno, vrlo duhovito: "Naša politika je – Nemci prolaze, a mi se pravimo mrtvi." I to je ta politika. Kada ovi prođu, oni će ponovo da ustanu. Pa ako dođu partizani, oni će ponovo da se prave mrtvi.

Najnoviju kolumnu na Peščaniku, pod nazivom "22. jun", završavate rečima: "Grozničavo sam razmišljao: Izgleda da me još uvek niko ne proganja. Možda i neće? Ili će lov na neistomišljenike početi kasnije?" Zaista, kako će se sve ovo završiti?

Ima tu jedna caka, a to je da kada dođete do određenog broja godina, onda se ne plašite više ničega. Zato me i čudi kad vidim da se stari ljudi plaše, o tome sam nekoliko puta govorio. Šta ima da izgube? Mislim, treba nekako časno završiti život, treba učiniti nekakvu životnu poentu. Nikad neću zaboraviti slikara Miću Popovića koji se pojavio 1996. na studentskim protestima, kako je govorio fenomenalno! Kada je to izgovarao, bio je na kraju života i posle toga je vrlo brzo umro. Nije se plašio kao ovi današnji penzioneri koji se tresu i kažu: Bolje da glasamo za Vučića, preživećemo nekako uz njegovu pomoć, on će nam dati nešto, udeliti neku crkavicu... To stvarno ne razumem.

Ipak, uvek govorimo o sveprisutnom strahu. Otkuda on baš sada u tolikoj meri kada ga je čak i devedesetih bilo manje?

Sada je prisutna nova dimenzija koja tada nije postojala, a to je fašistoizacija društva. Fašističke snage su u usponu i verovatno su prilično pomognute od režima, i moralno, i fizički, i materijalno. Tu su svi ovi zavetnici, levijatani, vacići, fireri, i sve je to u nekoj vrsti harmonije sa režimom. Desničarska falanga, od Šešelja pa nadalje, u velikom je naletu i ona izaziva strah. Milošević nije bio fašista, bio je možda nešto drugo, ali ne i fašista. Desnica je danas u velikoj premoći nad levicom. Milošević i njegova verna ljuba ubili su levicu, satrli su je, ona ne postoji. Ovaj SPS je, kao što sam rekao, ekipa milionera koja krcka svoje parice. Da li se oni možda bore za neke obespravljene radnike, da li su u sukobu sa vlašću oko prava radnih ljudi, da li se bore za sirotinju? Pa, oni nemaju veze s tim, oni bukvalno nemaju veze s tim! Tako da je, po mom mišljenju, nalet desnice doneo ova mračna olovna vremena. A fašizam uvek donosi taj mrak. Oseća se olovo u vazduhu. Jedina levica su zapravo anarhisti i kad kažem za sebe da sam anarhista, to ne znači da sam član neke anarhističke organizacije, ja sam samo anarhista u filozofskom smislu.

Fašizam koji pominjete opet nas dovodi do onih vaših dramatičnih slutnji?

Nadam se da neće doći do Noći dugih noževa, što je nekako logičan sled. A znamo šta se desilo u Noći dugih noževa. Tada su raspuštene ultradesničarske, huliganske trupe, koje su se u Nemačkoj zvale SA odredi, i koje su želele da od Hitlera preuzmu vlast. Tada je on u Noći dugih noževa napravio pokolj među njima i udaljio ih iz igre. U mom viđenju, kod nas su SA odredi ovi koje sam nabrojao, zavetnici, levijatani, vacići i ostali, i ja se nadam da neće doći do sledeće eskalacije tako što će oni u želji da zamene svoju dosadašnju podršku pokušati da dođu do vlasti. To bi bilo jako opasno i dovelo bi do još jednog sumračnog stanja, mnogo mračnijeg nego što je ovo danas.

Totalitarni sistemi su u stanju da proizvedu takve opasnosti. I zbog toga svi mi osećamo – zebnju. Mi živimo životima ispunjenim raznim vrstama zebnje. Niko ovde ne živi spokojno, vlada stalna tenzija, napetost, ovde oko nas stalno šiba deset hiljada volti i mi smo se, naravno, prilagodili tome i snalazimo se kako umemo.

A "šta će biti posle" sa slobodnomislećim ljudima?

Mislim da će oni sedeti zaključani u stanovima sa ormanima namaknutim na vrata.

Kada premijerka Brnabić kaže "neću" na pitanje hoće li proveriti da li je izvesna osoba kriminalac, čemu mi prisustvujemo, demonstraciji čega?

Problem sa premijerkom je što je izgleda počela sebe ozbiljno da shvata. Ne vidi sebe kao fikus, kako su je neki ljudi lepo nazvali, nego je počela sebe da doživljava kao hrast. Ali saksija u kojoj ona raste je – mala. Tako da će kad-tad doći do sušenja te biljke. Da se ona držala svog statusa fikusa, ni po jada, nego je sad odjednom počela da oštro govori, da ima neko mišljenje, što je očigledno za nju pogubno. Ako misli da preživi sve ovo, ne bi trebalo da daje glasa od sebe.

Izbori su u nedelju. Šta će vas najviše interesovati kao rezultat: koliko je glasova dobio Vučić, koliko je ljudi bojkotovalo izbore, koliko je glasova dobio PSG...?

Ovi na vlasti će dobiti onoliko koliko smisle da im treba i koliko odrede da je najmanje sumnjivo. Da li će to biti 54 odsto, 71 odsto, 62 odsto, nebitno, oni će to sami da odrede i da naprave sebi parlament. Međutim, ja nisam politički analitičar i neću se baviti procentima. Baviću se fenomenima ljudskog ponašanja, to me interesuje. Moram da kažem da smo mi umetnici, pogotovo mi koji se bavimo dramskim umetnostima, na neki način profiteri u ovakvim okolnostima. Zato što i u najgorim situacijama pronalazimo materijal za ono čime se bavimo, pa to može biti i jedno ovako sumorno vreme.

Pratite li politički predizborni program, predstavljanja stranaka, debate?

Ne, naravno, ne interesuju me. Ja sam već u fazi da kad se on pojavi, znate već o kome govorim, odmah gasim televizor. A i sa vesti sam se "skinuo". Nema više svrhe. Više volim da to vreme iskoristim i pročitam nešto dobro, uvek ima dobrih knjiga koje sam propustio da pročitam. Za vreme korone nisam mogao da čitam, ali evo sada već možda mogu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---