Tribina:
Vidljivi za nevidljive

Da li društvo pomaže kulturi i obrnuto, šta vlast zapravo misli o ljudima koji stvaraju kulturu ove zemlje, razgovaralo se između ostalog na tribini "Vremena"

Korona je aktuelizovala solidarnost, važnu i veliku pojavu i u vreme neopterećeno pandemijom. Kako je društvo pomoglo ljudima u kulturi koji su ostali bez ikakvih prihoda zato što su bioskopi, pozorišta, koncertne dvorane, galerije i knjižare ostali bez publike i kupaca? Da li su institucije i oni koji se bave kulturom međusobno solidarni? Na koji način je kultura pomogla društvu, svojim korisnicima, da lakše prebrode ovo bolesno vreme?

Bile su to teme o kojima se razgovaralo na tribini "Solidarnost u kulturi" prošlog petka, u organizaciji "Vremena", realizovanoj u okviru projekta "Država i solidarnost: pogled uprt u evropsko pravo" koji finansira Evropska unija preko svoje delegacije u Srbiji. Učestvovali su Dragana Varagić, glumica, rediteljka i profesorka Akademije umetnosti u Beogradu, Virdžinija Đeković Miketić iz Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije i doktorantkinja Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, i Zoran Hamović, direktor i glavni urednik izdavačke kuće Clio i predsednik Udruženja profesionalnih izdavača Srbije. Iz Ministarstva kulture i informisanja nije niko došao, zato što su, kako nam je rečeno, svi njihovi predstavnici zauzeti. Moderatorka je bila Sonja Ćirić, urednica u "Vremenu".

O SOLIDARNOSTI DRUŠTVA

Jedna od posledica korone je prestanak i odlaganje planiranih programa u kulturi, pa samim tim i prihoda. Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije (ANKSS) je prva reagovala, već krajem marta, i zatražila od nadležnih na svim nivoima vlasti da hitno preduzmu konkretne mere podrške umetnicima. Tom apelu su se narednih meseci pridružila i druga udruženja, PEN centar, Filmski centar Srbije i pojedinci, pa je početkom maja Vlada Srbije odlučila da samostalnim umetnicima dodeli po 90.000 dinara u tri mesečne rate. Nekako u isto vreme, Grad Beograd je pomogao honorarne saradnike angažovane po ugovoru, sa istom sumom. Na taj način, pomoć je dobilo 2353 samostalna umetnika i 309 honoraraca. Međutim, ispostavilo se da time nisu obuhvaćeni svi nezaposleni. Bio je to povod da ANKSS osnuje Fond solidarnosti kulturnih radnika i radnica. Krajem novembra, ta akcija je uspešno završena.

Govoreći o pomenutom Fondu solidarnosti koji je sproveo ANKSS, Virdžinija Đeković Miketić je podsetila da su im se "pridružili i Udruženje likovnih umetnika Srbije, Savez udruženja likovnih umetnika Vojvodine, Stanica – servis za savremeni ples, Bazaart i Međunarodno udruženje likovnih kritičara, sekcija Srbije. Fond je sakupio 4.817.000 dinara od nekoliko fondacija koje i inače pomažu razvoj kulture: Fond za otvoreno društvo, Švajcarska agencija za razvoj i saradnju i Fond "Fund Action". Važno je pomenuti da je više od 700.000 dinara prikupljeno i kroz platformu Donacije.rs putem koje su građani mogli da uplaćuju novac, što je pokazalo da ipak još uvek ima nekog osećaja da je kultura važna."

Zapravo, ideju o fondovima solidarnosti pokrenula je Dragana Varagić, predloživši da se aktivira već postojeći Fond Udruženja dramskih umetnika Srbije. "Problem je bio što u tom Fondu nije bilo novca. Podelili smo članove na one koji imaju i koji nemaju stalno zaposlenje zato što mi koji smo stalno zaposleni primamo plate sve vreme pandemije, što nije slučaj sa drugom grupom. Smatrala sam da je pandemija elementarna nepogoda u kojoj svi treba da podelimo odgovornost i da zaposleni, nekim svojim ličnim učešćem, omoguće onima koji ne mogu da rade da prežive ovaj period. Poziv sam uputila svima zaposlenima u kulturi, pre svega kolegama u Akademiji umetnosti, koji su se odmah odazvali. Zatim sam uputila poziv i prijateljima u Vašingtonu, organizaciji ‘Orfelin’. Sada preko organizacije ‘Tieventi’ iz Toronta organizujemo skupljanje donacija. Nakon toga ću pokrenuti opet novi krug, jer mi smo i dalje zaposleni, a mnoge naše kolege su i dalje nezaposlene", rekla je Dragana Varagić.

Krajem maja petnaestak kulturnih radnika, članovi udruženja Kreativna Srbija, formulisali su na tribini "Kultura posle virusa" predloge primenjive i nakon pandemije, i o njima obavestili premijerku Anu Brnabić. Do danas nije nijedan ostvaren. Zoran Hamović tim povodom kaže da " je optimizam u trenutku organizovanja ovog skupa bio veliki, a sada, neću reći da smo pesimisti, ali dolazimo na neku realnu poziciju na kojoj osećamo strah i bespomoćnost. To svakako nije dobro, ali to je realno stanje koje proizlazi iz činjenice da mi trenutno ne možemo da radimo, jer kultura u ovom trenutku deluje parcijalno. Svi se ‘snalaze’, ali ne mogu da planiraju. Ta činjenica unespokojava čoveka. Situacija koju smo želeli da proizvedemo bila je jedna vrsta korektnog zahteva prema onima koji upravljaju državom da nam stvore uslove u kojima će postati vidljivi oni koji su tada bili nevidljivi."

ANKSS je pokrenuo inicijativu "1 % za kulturu", zahtevajući da izdvajanje za kulturu bude minimalno jedan odsto ukupnog državnog budžeta. Virdžinija Đeković Miketić objašnjava da se ta akcija odnosila na celokupnu kulturu. "Kampanja je zagovarala ne samo 1 odsto za kulturu već i da Ministarstvo kulture bude partner da, ukoliko vrednost tih sredstava nije moguće opredeliti iz budžeta, nađemo druge izvore finansiranja. Zamislili smo da se osnuje neki fond u kojem bi Ministarstvo bilo partner i zajedno sa radnicima u kulturi opredeljivalo novčana sredstva onima kojima je u određenom trenutku pomoć potrebna."

Dragana Varagić smatra da treba takođe reći i "da su se desile neke stvari koje su bile dobre, a koje je uradilo Ministarstvo. Prvo, zaposleni su ostali na svojim poslovima i bili su redovno plaćeni. Važno je što su budžeti za pozorišne institucije ostali netaknuti. To je bio još jedan vid solidarnosti kao i tromesečna pomoć od po trideset hiljada dinara za većinu umetnika. Shodno tome, mislim da moramo reći da je deo kulturnih radnika ipak ostao zaštićen."

O SOLIDARNOSTI UNUTAR KULTURE

Prilikom odlučivanja o dodeljivanju pomoći umetnicima, i Skupština i Grad su izuzetno pohvalno govorili o kulturi. A onda se proteklih desetak dana, na osnovu poslaničkog napada na Jelisavetu Seku Sablić i Dragana Bjelogrlića, ispostavilo da nisu bili iskreni.

Virdžinija Đeković Miketić smatra da ta verbalna reakcija ljudi iz vlasti ne iznenađuje. "Kada pitate političare da li je kultura važna, svi će vam reći: da, naravno da je važna. To se u istraživačkoj praksi zove društveno poželjan odgovor. S druge strane, dolazimo do situacije da se u ovako polarizovanom društvu lako opredeljuju strane, i da se čak zbog najmanje sitnice možete naći prozvanim i brutalno izloženi javnosti. Na taj način se ljudima može ukaljati karijera, a mnogo je opasnije kada se neko naziva nekom vrstom državnog neprijatelja. I u slučaju Seke Sablić i Dragana Bjelogrlića, i u slučaju Srdana Golubovića koga su napali tabloidi, imamo taj narativ. Znači: kultura jeste poželjna kao takva, ali je vrlo nepoželjna kao kritičko mišljenje i stav koji zauzimaju umetnici u društvenom kontekstu u kojem stvaraju."

Činjenica da je javnost reagovala protiv ovih napada u Skupštini, jeste, kaže Dragana Varagić, znak međusobne solidarnosti: "Isto se desilo i povodom tabloidnih napada na Srdana Golubovića. U svim pomenutim napadima pominje se reč patriotizam. To su veoma opasne stvari izgovorene u Skupštini, izuzetno značajnom mestu, na kom danas očigledno nema ljudi koji bi se tome suprotstavili. Smatram da je veoma opasno danas na taj način brojati ‘patriotska krvna zrnca’. Za mene je to velika tema jer proizvodi ogromnu opasnost. Sve je krenulo od jednog narodnog poslanika, a završilo u tabloidnom novinarstvu. Dakle, reč je o lančanoj reakciji koja se otkinula i krenula. Bojim se da je ovo početak nečega što je mnogo opasnije, i volela bih da svi zajedno shvatimo opasnost ovoga i da mu se zajedno suprotstavimo." Zoran Hamović smatra da je ovaj slučaj posledica jednoumnog parlamenta, pa "zbog toga moraju da se izmišljaju neprijatelji i sagovornici u raspravi koji su izvan tog parlamenta. Ne razmenjuju se stavovi i mišljenja, nego uvrede, odnosno, da budem precizniji, serviraju se uvrede za one koji ne mogu da odgovore. Ko god se ne ponaša očekivano, biće prozvan i bačen na marginu. To je ono što je zaista opasno. Nisam siguran da lako možemo da pronađemo lek. Mislim da mi moramo učestvovati u javnom dijalogu. I, tu dolazimo do solidarnosti. Kada nekog napadnu, ako nas nekolicina odgovori, a svi ostali ćute, većina će biti na strani onoga ko napada i vređa. U ovom trenutku ‘svi smo mi Seka Sablić’ i to mora tako da bude. U tom smislu, govorimo o višestrukoj solidarnosti."

O SOLIDARNOSTI PREMA DRUŠTVU

Već na početku pandemije, Udruženje profesionalnih izdavača Srbije pokrenulo je akciju na osnovu koje je više od hiljadu knjiga poklonjeno formiranju biblioteke u privremenoj bolnici na Sajmu. Takvih primera ima još, humanitarni koncerti i besplatne predstave u tome prednjače, Fondacija "Novi Sad 2021. – Evropska prestonica kulture" podelila je poklone zahvalnosti penzionerima, izdavačka kuća Laguna ima akciju "Vi kupujete, mi poklanjamo" tokom koje daruje školskim bibliotekama onoliko knjiga koliko ih proda...

Zoran Hamović kaže da je pomenuta akcija UPIS-a uspela, i pominje da su imali još jednu, istog obima: "Izdvojili smo i hiljadu knjiga Domu za stare na Bežaniji, ali nas vanredne okolnosti zbog pandemije još uvek sprečavaju da ih dostavimo. Čim bude moglo, mi ćemo to donirati. Važno mi je da pomenem i da je jedan od programskih ciljeva UPIS-a učestvovanje u humanitarnim akcijama. Želim da kažem da smo tražili i druge mogućnosti, jer nije stvar u tome da mi samo odemo i odnesemo knjige, već i da stvorimo neki događaj koji će eventualno privući pažnju javnosti neke lokalne zajednice, na primer da nastavi da sama učestvuje u takvim akcijama te da to postane kontinuirana akcija. Na primer, sa Bibliotekom u Valjevu imali smo lepu akciju: ljudi iz Valjeva i tamošnje ustanove kupuju naše knjige sa sniženjem, a uz svaku kupljenu knjigu UPIS je poklanjao knjigu seoskim školama u okolini Valjeva. Moram da kažem da je bio fenomenalan odziv, i to je jedna vrsta akcije u kojoj učestvuje cela zajednica i u kojoj ta zajednica prepoznaje ne samo svoju dobrotvornu akciju nego i važniji smisao i solidarnosti i knjige."

Dragana Varagić se tokom višegodišnjeg boravka u Kanadi osvedočila u razvijenu solidarnost naše dijaspore prema matici. Kaže da "poslednje tri decenije dijaspora često pomaže državu i vrlo je otvorena za razne oblike saradnje. Pomenula bih da ima nekoliko organizacija naše dijaspore u Americi i Kanadi koje konstantno doniraju novac našim bolnicama. Zašto je to važno za današnju temu o kulturi? Pa zato što su te organizacije počele sa donacijama u novcu od kad je u Toronto došla prva predstava iz Beograda. Te predstave je organizovala grupa ljudi koja nije imala nikakvih prihoda od toga, govorimo o 1993. godini. Za tri dana je prodato 1600 karata. Ako se dobro sećam, polovina prihoda je odmah donirana našim bolnicama. To je bila lepa sprega kulture, dijaspore i širih potreba društva. Dijaspora ima razne oblike solidarnosti sa društvom, posebno ako se maknemo od kulture. Na primer, pre nekoliko godina organizovano je predavanje naših pet najznačajnijih naučnika iz oblasti medicinskog inženjeringa, onda su napravili fond na Elektrotehničkom fakultetu, i od toga su kupljeni računari... Dijaspora je izuzetno angažovana u svemu što se ovde dešava, a mi prema njoj imamo staromodan odnos, mislimo da dijaspora donacijama leči nostalgiju, što nije tačno. Naša dijaspora je dobro pozicionirana u svetu, sada i kulturno. I ima mnogo mogućnosti kojima može pomoći matici, te mislim da se ta veza dijaspore i matice mora podići na mnogo viši nivo od današnjeg."

DA LI SMO MI SOLIDARNO DRUŠTVO

"Kad je kriza i kada se treba prebaciti u neki survival mode, onda smo spremni. Solidarnost je neophodna ne samo u kriznim vremenima, solidarnost je i poziv na zajedničku akciju. Možda je ovo dobar trenutak da promislimo o solidarnosti kojom ćemo se baviti sutra", smatra Virdžinija Đeković Miketić. Po Zoranu Hamoviću, "naše društvo jeste solidarno, samo ta solidarnost ne sme da miruje. Ona mora da bude pokrenuta i ne sme da bude zloupotrebljena. Pojavljuju se pojedinci i grupe koji ukazuju na dobre primere i dobru praksu i to je ono što treba da podržavamo. Smatram da ne treba samo da očekujemo bolje sutra nego da ga proizvodimo upravo preko tih grupa i tih pojedinaca."

Dragana Varagić zaključuje "da su godine ugroženosti i socijalne, lične i ekonomske nesigurnosti dovele do toga da solidarnost nije razvijena koliko bi trebalo da bude, što pravdam ekonomskom situacijom, jer kada nemate ekonomsku stabilnost, onda preovladava lična ugroženost. Smatram da je solidarnost koju kulturni radnici pokazuju prema društvu ravna donacijama u novcu. Ipak, to su nažalost još uvek izuzeci, i solidarnost nam još uvek nije nešto što se podrazumeva."

Priredili Marko Pantić i Sonja Ćirić

Članak je objavljen u okviru projekta "Država i solidarnost – Pogled uprt u evropsko pravo" koji finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz medijski program. Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika "Vreme" i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.