In memoriam – Dušan Jovanović (Beograd, 1. oktobar 1939 – Ljubljana, 31. decembar 2020):
Odlazak »kulturnog teroriste«

Kao avangardista i modernista bio je deo intelektualne slovenačke elite, pobunjenik koji je "osnivao pozorišta i ostavljao ih u ruševinama", politički jeretik, borac za jedinstveni jugoslovenski kulturni prostor, pisac, reditelj i pedagog koji je umeo da zatvori krugove svojih lutanja

Koncem sedamdesetih godina prošlog veka, bezmalo u istom času kad je pozorišni Beograd imao priliku da (na Bitefu) vidi inscenaciju njegove drame Oslobođenje Skoplja u režiji Ljubiše Ristića, Dušan Jovanović je na sceni prestoničkog Narodnog pozorišta postavio Bihnerov komad Dantonova smrt. Tako je, makar i delimično na posredan način – blagodareći prilično radikalnom Ristićevom rediteljskom čitanju Skoplja i Jovanovićevoj režiji tuđe drame – glavni grad Jugoslavije mogao da uspostavi paralele između Dušana pisca i Dušana reditelja. Na jednoj strani, u slavnoj predstavi koja je označila rođenje KPGT-a (akronim za kulturno-politički projekat Kazalište Pozorište Gledališče Teatar), upoznao je pisca čija je poetika satkana od neobične kombinacije nežnosti, zasnovane na amarkordskim sećanjima na vlastito detinjstvo, i surovosti proistekle iz karaktera ratnog vremena u kojem se ovo detinjstvo dešavalo, dok je, na drugoj, prepoznao reditelja čiji stavovi o revoluciji nisu ništa manje provokativni od onih Bihnerovih, a opet su jasno vezani za sudbinu jugoslovenske revolucije. A to 1978. godine nije bila odveć popularna i rado tretirana tema.

Obe predstave su podelile (ne samo beogradsku) kritiku, a zamerke su se mahom odnosile na rediteljske postupke. I Ristiću i Jovanoviću je, naime, zamereno da su režirali ideje a ne dramske tekstove. Kritičari su tada, recimo, upotrebu mikrofona, uvođenje simultanih prevodilaca u sudnicu te modernu kaznionicu u koju je Jovanović smestio zatočenog Dantona tumačili kao rečite dokaze u prilog tezi da reditelj banalnim sredstvima nasilno aktuelizuje Bihnera. Prevideli su, s druge strane, širi kontekst koji se ticao ne samo odnosa tada savremene režije prema literarnom delu (predlošku), nego i razvoj Dušana Jovanovića – i pisca i reditelja.

LUDIZAM BUNTOVNOG CINIKA

Između ostalog prevideli su i njegovu prethodnu teatarsku fazu koju je Taras Kermauner označio kao ludističku, a koja se manifestovala u dramama Pupilija, tata Pupilo i Pupilčići, Marke a na to još Emilija, Ludaci, Život provincijskih plejboja posle Drugog svetskog rata ili tuđe hoćemo, svoje ne damo, Igrajte tumor u glavi i zagađivanje vazduha i Žrtve mode bum-bum, koje je napisao tokom 60-ih i početkom 70-ih godina 20. stoleća. Zahvaljujući njima Jovanović će se etablirati kao angažovani dramatičar čija se provokativnost zasniva na iracionalizmu, odsustvu kauzalnih odnosa u toku dramske radnje, neobičnim dramskim likovima o čijoj doslednosti pisac svesno ne vodi računa, ali i na naglašenom autorovom cinizmu i neiscrpnoj maštovitosti. Veći deo ovih karakteristika prisutan je u njegovoj prvoj drami Predstave neće biti koju je 1963, kao dvadesetčetvorogodišnji student engleskog i francuskog, te apsolvent režije na ljubljanskoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju (AGRFT), objavio u časopisu "Perspektive", gde je, zajedno sa Primožem Kozakom, Jožetom Javoršekom i Tarasom Kermanuerom, pripadao elitnom krugu slovenačkih avangardista i slobodnomislećih intelektualaca. A to je, pored ostalog, podrazumevalo i nepomirljiv stav prema realizmu i svakom obliku dogmatizma – u umetnosti ali i društvenim relacijama. U pomenutim dramama jasno se oseća da Jovanović u potpunosti pripada atmosferi koja je ranih 60-ih sve intenzivnije nagoveštavala 1968. Iz te atmosfere, obeležene ciničnim podsmevanjem svetu u kojem živi i kritičkim pogledom na ideologizovanu stvarnost, rodio se i razvijao Jovanovićev modernizam. Tada, pored ostalog, nastaju i obrisi Dušana Jovanovića kao "kulturnog teroriste".

Nakon svega što se 1968. dogodilo (ili što se te godine nije dogodilo), započeće nova spisateljska faza Dušana Jovanovića. Njegov dramski rukopis se menja; umesto ludističkih komada on piše drame koje Jovan Ćirilov određuje pojmom političkog poetskog teatra. Početak ove faze označiće znamenito Oslobođenje Skoplja, a uslediće neke od najboljih Jovanovićevih drama – Karamazovi i Vojna tajna. Sve tri, kao i ranije napisanu dramu Igrajte tumor..., režirao je Ljubiša Ristić. Njihova saradnja započinje je još u Študentskom aktuelnom gledališču (ŠAK), Gledališču Pupilije Ferkeverk i Eksperimentalnom gledališču Glej, teatrima čiji je jedan od osnivača bio i Dušan Jovanović, no Jovanovićev i Ristićev odnos nije moguće ograničiti samo na relacije između pisca i reditelja.

GODINE KPGT-A

Docniji Ristićev marš kroz institucije (i njihov temeljni, premda kratkotrajni preobražaj) startovao je zapravo u času kada Jovanović 1978. dolazi na čelo Slovenskog mladinskog gledališča, a ovo ljubljansko pozorište je možda najsnažniji uzlet imalo upravo u Dušanovom periodu, dakle do 1985. godine. Pišući o Jovanoviću Ćirilov konstatuje da on "spada u onu vrstu dramskih pisaca koji su ponikli u samom krilu pozorišta". On, dodaje Ćirilov, "nije glumac iako ima nesvakidašnji lik kakvi su uvek riđokosi: bledi ten sa pegama, brkovi morža iz kojih niče moćan nos"; no, Jovanović "je osnivao pozorišta i ostavljao ih u ruševinama, režirao predstave svojih i tuđih komada, prepuštao svoja dela na milost i nemilost svojih prijatelja, družio se sa najboljim duhovima svoga grada i nervirao pravoverne svojom jeretičnošću...".

Upravo će Jovanovićeva jeretičnost, udružena s Ristićevom, nakon međunarodnog trijumfa Oslobođenja Skoplja, docnije i Karamazovih, posle uzleta Mladinskog (gde je Ristić režirao Misu u A-molu, jednu od najznačajnijih predstava jugoslovenskog teatra) i uspostavljanja KPGT-a kao projekta baziranog na funkcionisanju jedinstvenog jugoslovenskog kulturnog prostora, provocirati Josipa Vidmara da ovu dvojicu pozorištnika označi kao "kulturne teroriste". S druge strane, izbor koncepta jedinstvenog jugoslovenskog kulturnog prostora u Jovanovićevom slučaju nije predstavljao samo izraz ideološkog stava, jer on, rođen u Beogradu, od oca Srbina i majke nemačko-hrvatskog porekla, nakon detinjstva u Makedoniji, s punih 10 godina doseljen u Sloveniju, čiji jezik ne zna, kao da i nije mogao da načini drugačiji izbor. Trag ovog Jovanovićevog jugoslovenstva videli smo (i čuli) pre desetak godina u sjajnoj predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta Rođeni u YU. Po pozivu reditelja Dina Mustafića, za predstavu je Jovanović poslao svoj esej iz 1993. pod naslovom Šta sam sada? – Skica za autobiografiju. U predstavi su fragmenti ovog teksta postali epizoda naslovljena kao Priča o Dušanu. Pored ostalog u njoj Jovanović piše: "Dušan je radio u Ljubljani, Mariboru, Celju, Novoj Gorici (Slovenija), ali i u Zagrebu, Dubrovniku (Hrvatska), Sarajevu, Zenici (Bosna), Beogradu, Subotici i Novom Sadu (Srbija). Države u kojoj se sve to događalo više nema, one u kojoj bi to moglo da se dogodi, možda nikad više neće biti..."

ZATVARANJE KRUGOVA

U trećoj spisateljskoj fazi Dušana Jovanovića, kojoj pripadaju drame Zid, jezero ili poslednja Boris, Milena, Radko, Ristić nije učestvovao. Od mladalačkog buntovnog cinizma, preko političkog poetskog teatra kojim je otškrinuo vrata lične vizure na krupne istorijske društvene i političke lomove (Drugi svetski rat u Oslobođenju Skoplja i Infmorbiro u Karamazovima), Jovanović još dublje zaranja u vlastitu intimu; sa ogromnim iskustvom – i životnim, i spisateljskim i teatarskim – on se bavi temama koje se najdirektnije tiču njegovog života, pa i – u poslednjem svom komadu – pričom o bračnom trouglu čiji su akteri bili Milena Zupančič, Radko Polič i on sâm. Na taj način, Dušan Jovanović kao da je zatvorio veliki krug svojih životnih i pozorišnih lutanja, pobuna i mirenja, literarnih tema i spisateljskih prosedea.

U Sloveniji, ali i nekadašnjoj Jugoslaviji, Jovanović nije cenjen samo kao dramski pisac. Za sobom je ostavio na desetine pozorišnih režija, od 1989. do 2006. je predavao na pozorišnoj akademiji u Ljubljani, pisao je novinske kolumne, autor je jednog romana i zbirke eseja. Poslednja njegova režija u Srbiji izvedena je u Novosadskom pozorištu, gde je postavio Elektru kompleks, prestavu nastalu po drami Danila Kiša.

PRTLJAG ZA HARONOVU BARKU

Posebno poglavlje životne priče Dušana Jovanovića čini prijateljevanje i saradnja s Ljubišom Ristićem. Ristić je režirao njegove najznačajnije drame, kao saborci su, skupa sa Nadom Kokotović i Radetom Šerbedžijom, osnovali KPGT, zajednički su označeni kao kulturni teroristi, a ostaće zabeležene i reči Dušanove supruge, glumice Milene Zupančič, koja je konstatovala da kada bi se u podivljaloj reci prevrnuo čamac u kome bi bilo njih troje – Dušan, Milena i Ljuša – Jovanović bi prvo spasavao Ristića, a tek potom nju. Nedavno je u jednom od svojih poslednjih intervjua Jovanović rekao da se s Ristićem nije čuo dvadesetak godina. Ako je to i tačno, da li njih dvojica i tokom te dve decenije nisu, na drugačiji, nemi način, nastavili neke od svojih disputa, ne uvek nužno vezane za političke teme?

U tematu časopisa "Scena", posvećenom Ljubiši Ristiću, Dušan Jovanović se pre petnaest godina pitao koja će svoja dela – ona pozorišta ili ona iz sfere svog političkog angažmana – Ljubiša jednog dana poneti sa sobom u Haronovu barku u času prelaska reke smrti. Kaže Dušan: "Za sebe mirno mogu da kažem da je moje delo bilo tako sudbinski isprepletano s Ristićevim da u Haronovu barku ne mogu da uzmem gotovo ništa od onog što mi je najdraže a da, istovremeno, ne ponesem i Ristićev udeo u svemu tome. Bićemo zajedno u toj barci – u to nema nikakve sumnje".

I sa ovim bagažom je Dušan Jovanović otišao poslednjeg dana najstrašnije godine koju pamtimo.

Aleksandar Milosavljević