Dva istovremena sramna događaja podsetila su me koliko sam privilegovana zbog slučajnosti da sam jedan deo života živela u vreme kad je opštevažeće mišljenje da su Srbi gostoprimljiv i otvoren narod, bila istinita.

Vedrana Rudan je kritikovana i opisivana svakakvim negativnim odrednicama (pa i najgorom – prodala se Vučiću) a Bulat Šagzin je proteran iz Belog Blata kod Zrenjanina, samo zato što nisu Srbi.

Zvanični razlozi oba događaja su naravno, drugi: Vedrani Rudan je zamereno zašto se nije vakcinisala u Hrvatskoj gde živi nego je to učinila u Beogradu gde joj se igraju predstave i prodaju knjige, a Bulat Šagzin je otišao iz vojvođanskog sela u kome je živeo sa porodicom zato što nadležni nisu našli načina kako da zaštite njegovu ćerku od vršnjačkog nasilja. Otišao je, naravno, dobrovoljno, kao što se pre dve godine dobrovoljno i doselio iz Amerike. Šagzin je odrastao na obali Bajkalskog jezera, diplomirani je ekonomista i IT stručnjak, do tridesete je živeo u Rusiji i radio kao programer u graničnoj službi. U Americi se dodatno školovao i dobio sertifikat za proizvodnju kozmetike od lekovitog bilja. U Belom Blatu je proizvodio kozmetiku od lekovitog bilja. I sve je bilo u redu, jer "ovde žive dobri ljudi" kako je rekao medijima, dok nije počela školska godina.

U Belom Blatu kod Zrenjanina živi 20 nacionalnosti i govori se četiri jezika. Bulat Šagzin i njegova porodica su Mongoli.

Zašto bi četvrtaci iz odeljenja njegove ćerke, deca iz multinacionalne sredine, deca kojima su različitosti i inkluzija bliski, imali nešto protiv nekog ko je drugačije boje kože i ima kose oči? Da li bi odbacivali i maltretirali novu drugaricu da nisu takav stav prema doseljenicima osetili kod odraslih? Pa – ne. Jer kao što znamo, deca se ugledaju na roditelje. I to je u ovoj priči ono što je porazno, mnogo-mnogo više od činjenice da direktorka škole nije imala vremena da se pozabavi problemom svoje učenice i da je inspekcija došla da vidi šta se dešava tek kad su o tome izvestili mediji.

Vedrana Rudan je važno i poznato ime u književnosti ovih prostora, ima odličan selfmarketing, pa je potez Beograda da joj da vakcinu mogao višestruko da mu se isplati. Ali, pojavili su se oni koji smatraju da su sebičluk i netrpeljivost u modi, kojima kulturna diplomatija i solidarnost nisu ni na kraj pameti. Povikali su da zbog Vedrane Rudan neki Srbin neće biti vakcinisan. Kad im je rečeno da takvih kao Rudan ima 4000, da je nju pozvao lično Grad Beograd, zaćutali su. Možda zato što su ukačili da nisu najbolje razumeli kad treba da tapšu a kad da psuju?

Sećam se k’o juče da je bilo: osamdesete, ispred "Sava centra" gužva zbog koncerta Đorđa Balaševića. Tu do nas, dve devojke plaču. Njihove rezervisane karte su greškom prodate a one su samo zbog Balaševića doputovale iz Ljubljane. Dvoje iz mog društva im ustupaju svoje karte. Vidi se da smo u Srbiji – rekle su nam.

Ovom tekstu bi pristajao naslov Srbija nekad i sad. Ali ipak – ne. Samo zbog onih koji ljude ne vrednuju po mestu rođenja, ma koliko bili u manjini.