KAKO JE POČELO: Iščekivanje obraćanja Kriznog štaba,...

Korona, godina prva >

Najstrašnijih 365 dana naših burnih života

Vakcine imamo, ali krivu zaražavanja nikako da zaravnamo. Godinu dana proveli smo u anksioznosti i strahu, a mnogi su bez nekoga ostali… Kraj još nije na vidiku, prete novim merama. Predsednik se ne menja, za razliku od virusa koji uporno mutira

Prva godišnjica proglašenja pandemije korona virusa u Srbiji prolazi baš onako kako je izgledalo proteklih godinu dana: u strahu i neizvesnosti, panici i neznanju. Konkretno, na dan nastanka ovog teksta (utorak po podne), sednica Kriznog štaba koja je bila zakazana za sredu 10. mart – neće biti održana. Zašto, ne zna niko, a ponajmanje najpopularniji član štaba Predrag Kon, koji je za medije rekao da tačan termin uvek dobije dan ranije, što se ovog puta nije dogodilo.

Godinu koja je prošla u strahu i borbi sa novim virusom, u Srbiji su obeležili i mnogi drugi događaji. Izbori, protesti, politički skandali, prisluškivanje predsednika države, obračuni kriminalnih klanova... Nismo nikakav izuzetak, imale su i druge zemlje izbore, protesti još traju, političkih skandala na planeti ne manjka. Jedino što imamo, a što drugi nemaju, jeste veća količina vakcina, te veći izbor proizvođača. Imamo i više od milion građana koji su primili prvu dozu, te najavu da nas u drugom kvartalu ove godine (april–jun) izvesno čeka više od dva miliona doza vakcina. I tu dolazimo do najnovijeg problema: ko će te vakcine primiti? Interesovanje za vakcinaciju protiv korona virusa iskazalo je nešto preko milion i po građana Srbije. To nije ni blizu dovoljno da se stvori kakav-takav kolektivni imunitet. Kakva je situacija u ostatku sveta kada je o interesovanju reč, ne zna se jer, sa izuzetkom Izraela, niko nema dovoljno doza ni za one koji žele vakcinu.

Broj zaraženih u Srbiji ovih dana se vrti na negde oko 4000, što bi se moglo posmatrati i kao četvrti talas. Protivepidemiološke mere polovične su i nejasne, a rezultat su sukoba tzv. medicinskog i političkog dela Kriznog štaba. Ta podela na stručni i politički deo sama je po sebi dovoljna da kao društvo prolazimo ono što društvene mreže u žargonu nazivaju "šizofrenim cepanjem". Nedovoljno dobro objašnjen način kako vakcine rade sasvim je sigurno doprineo rastu zaraženih. Sve postojeće vakcine samo su zaštita od teških oblika bolesti i smrtnih ishoda. Nijedna ne pruža zaštitu momentalno. No, ljudi su se već posle prve doze raspojasali i opustili. Isto je učinio i virus, veselo mutirajući, pa sada imamo to što imamo. Srbija u tome nije jedina, ali jeste po mnogo čemu specifična. No, krenimo redom.

NIKAD NE ZABORAVITE NESTOROVIĆA

Prvi put, državni vrh nam se obratio na sada već istorijskoj konferenciji za novinare 26. februara 2020. Pamti se po tome što je na njoj dr Branimir Nestorović pomenuo "smešan virus" i pozvao žene da idu u šoping u Milano, jer "nema gužvi zbog virusa". Lombardija je već grcala pod težinom broja zaraženih. Ta konferencija je mnogo puta pomenuta, ali retko ko se seća smrtno ozbiljnog lica Predraga Kona i njegovog obraćanja javnosti kao jedinog ozbiljnog. Malo pre toga, "Vreme" je objavilo intervju sa dr Zoranom Radovanovićem, koji je rekao da nam se može dogoditi da nas korona zaobiđe, kao što se dogodilo sa MERS-om. Slično je govorio i Kon, pa mu je to kasnije stavljano na dušu. Ipak, i Kon i Radovanović oslonili su se na ranije prakse Svetske zdravstvene organizacije koja je preporučivala zatvaranje granica i stroge kontrole. Ovog puta SZO nije odmah preporučio taj pristup. Putanja dolaska virusa u Srbiju je jasna – iz Kine je stigao u Italiju, a odatle se brzo raširio po celoj Evropi. Prvi slučaj zaraze kod nas bio je čovek koji je doputovao iz Mađarske. Bio je 6. mart, mada, posle svega, mnogi dovode u sumnju taj datum kao dan kada je zabeležen prvi slučaj kovida u Srbiji. Sada više nije ni važno, posle, ako je verovati zvaničnim podacima, pola miliona zaraženih i više od 4500 mrtvih.

Naš najveći problem sa obaveštavanjem o epidemiji upravo je poverenje u zvanične podatke. Nakon junskih parlamentarnih izbora i BIRN-ovog istraživanja o bazama koje vodi Institut "Milan Jovanović Batut" formulacija "prema zvaničnim podacima", umesto da uliva poverenje i ukazuje na pouzdanost, ovde je pervertirala: sada znači – možda je tako kako kažu, ali velika je verovatnoća da je još gore.

NA POČETKU NIJE BILO OVAKO LOŠE

Na samom početku krize, činilo se da nepoverenje na relaciji građani – Krizni štab nije veliko. Mnogo je veći problem bila radikalna reakcija države i uvođenje vanrednog stanja sa najstrožim merama u Evropi. Podsetimo, sa prvim slučajevima zaraze, roditelji su spontano sve više prestajali da šalju decu u škole. Predsednik Srbije bio je ljut, a epidemiolog Kon davao je dvosmislene izjave o tome da li je za ili protiv zatvaranja škola. Bila je nedelja 15. mart kada je, poštujući zakonsku proceduru, tadašnji ministar odbrane Aleksandar Vulin predložio predsedniku Vučiću uvođenje vanrednog stanja. Zemlja je bila na pragu predizborne kampanje, a ujedno se još oporavljala od vrlo teške sezone gripa tokom koje vrtići nisu radili, a bolničke posete bile zabranjene. Iste večeri Vučić proglašava vanredno stanje, uveden je policijski čas, a starijima od 65 godina potpuno je zabranjeno kretanje. Ima li smisla sada se podsećati kako je izgledao taj period koji je potrajao do maja? Svi se svega sećamo, a najradije bismo zaboravili.

Na početku vanrednog stanja, kao zaštitna lica Kriznog štaba pojavljuju se dr Darija Kisić Tepavčević i zamenica direktora Infektivne klinike Kliničkog centra Ivana Milošević, kao najodmereniji i, u obraćanju javnosti, najjasniji ljudi iz štaba. Paralelno, političari, sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem na čelu, uz zdušnu pomoć premijerke Ane Brnabić, ministra zdravlja Zlatibora Lončara i pokrajinskog sekretara za zdravstvo Zorana Gojkovića, u javnim nastupima stvaraju konfuziju i izazivaju strah kod građana. U tim momentima troje pomenutih – Kon, Kisić Tepavčević i Milošević – bili su miljenici javnosti. No, i ta se ljubav otopila vrlo brzo i prerasla u podozrenje.

DEMONSTRATIVNI ODLASCI

Prva neprijatnost na relaciji Krizni štab – građani dogodio se 31. marta na redovnoj konferenciji za novinare Kriznog štaba. Doktor Goran Stevanović, direktor Infektivne klinike Kliničkog centra Srbije, izgovorio je: "Danas je najgori dan za Srbiju, imamo 7 preminulih i 115 zaraženih, ukupno 23 smrtna slučaja uzrokovana kovidom 19. Najgori dan za Srbiju, a bojim se da nije najgori u budućnosti, čekaju nas još gori dani. Ovo je rezultat nepoštovanja mera, preporuka koje smo davali, molili i kumili. Ako nastavimo ovako neodgovorno da se ponašamo prema sebi i prema drugima, nama se zaista bliži scenario iz Italije i Španije. Olako smo shvatili opasnosti od ove bolesti, i dalje se intenzivno družimo, i dalje ne poštujemo neophodne mere samoizolacije i distanciranja. Ako nastavimo tako da se ponašamo, ne postoji zdravstveni sistem koji će uspeti da kompenzuje ovoliki broj obolelih. Imaćemo scenario iz Italije i Španije i nećemo moći da pomognemo našim građanima. Bojim se da će u perspektivi biti još gore, i to je sve što imam da vam kažem."

Stevanović je demonstrativno ustao i izašao iz sale, a sa njim i Predrag Kon i Darija Kisić Tepavčević. Potez bi možda bio razumljiv da se iste večeri Kon nije pojavio u studiju Televizije Pink. Suštinu problema sažela je novinarka N1 Žaklina Tatalović, postavljajući narednog dana pitanje Predragu Konu da li je u redu napustiti konferenciju koju verovatno gledaju svi građani, ostati im dužan odgovore, a onda uveče otići na privatnu televiziju i gostovati. Dobila je odgovor da se radilo o solidarnosti sa dr Stevanovićem. Javnost ovo nije baš dobro prihvatila.

Nekako smo se dokotrljali do maja, kada je vlastima bilo važnije da se održe parlamentarni izbori nego da zaštite javno zdravlje. Korona je zvanično prošla. Broj zaraženih drastično je opadao, izborne aktivnosti nesmetano su tekle. SNS je odneo ubedljivu pobedu. Sve je slutilo na veliko zlo.

Dolazi početak juna i odjednom naprasno više nema PCR testova na lični zahtev, građanima koji su ih platili testiranje se zakazuje za tri nedelje od dana plaćanja, uznemireni roditelji studenata zovu novinare tvrdeći da su im deca u gradovima koji su univerzitetski centri zaražena, ne samo u studentskim domovima već i po iznajmljenim stanovima, da ih iz Studentske poliklinike vraćaju kući ako nemaju temperaturu višu od 38 stepeni duže od tri dana. Dan nakon izbora izlazi pomenuti BIRN-ov tekst, vlast pribegava kriznom PR-u i sva se pažnja usmerava na broj preminulih, uz dominantnu tezu da "nije svako sa kovidom nužno umro od kovida". Činjenicu da u BIRN-ovom tekstu imamo tabele koje izazivaju sumnju i oko broja inficiranih svi zanemaruju. Krizni štab nepovratno gubi poverenje građana. Danas, ne samo da od tog poverenja nije ostalo ništa, nego se čini da svako obraćanje medicinskog dela štaba nailazi na podsmeh, pogotovo sada kad epidemiolozi Kon i Tiodorović otvoreno iskazuju nemoć pred političkim pritiscima.

Nakon izbora, zvanično stiže drugi talas epidemije, u žargonu poznat i kao "drugi pik prvog talasa", mada nikom nije jasno zašto je tako nazvan. U kovid sistem se vraćaju bolnice, ubacuju se nove koje ranije u njemu nisu bile. Po Srbiji dolazi do ozbiljnih nestašica PCR testova, Novi Pazar, Tutin i Sjenica prolaze kroz kolektivni košmar koji vlasti uporno negiraju. Zlatibor Lončar i Ana Brnabić odlaze u Novi Pazar, grupa lekara im kolektivno okreće leđa, oboje su u obraćanju građanima bahati i drski, prozivaju Pazarce da su nezahvalni, dok ih slušaju ljudi kojima je, sasvim izvesno, u danima ranije, neko preminuo od korone ili se baš u tom trenutku bori za život.

Odjednom, tokom haosa u Novom Pazaru, konačno se razbistrila slika o respiratorima u Srbiji. Tokom vanrednog stanja, od Kine smo dobili ogromne količine respiratora, ali tek kada je korona uzela maha u Pazaru saznalo se da oni nisu prilagođeni ovdašnjim bolničkim standardima i da njihovi priključci ne odgovaraju sistemima za razvod kiseonika u bolnicama. Ništa zato, skupili su građani novac da se kupe odgovarajući priključci, pa je to nekako rešeno.

Takođe u junu, tračak nade pojavio se u pojavi Inicijative "Ujedinjeni protiv kovida" koju čine lekari, ali njihove kolege iz štaba od prvog dana su činile sve da ih diskredituju. Paradoksalno, svaka izjava kojom su omalovažavani ohrabrivala je još i još lekara da se ovoj inicijativi pridruže.

MASKA I DISTANCA, PONAVLJAMO, MASKA I DISTANCA

Nakon "predizborne pauze", Krizni štab se sastajao, režimski mediji su dizali tenziju najavljujući tobožnje nove mere, a sednice su završavane uvek istim zaključkom: maska i distanca. Onda ponovo bude održana nova sednica, u javnosti se napravi nova tenzija, pa Krizni štab izađe i ponovi: maska i distanca. Naredne nedelje, opet isto, "ali sad stvarno maska i distanca"; "maska i distanca, majke mi". Imali smo i menjanje mera u hodu. Primera radi, dogodilo se da dr Kisić Tepavčević u istom danu izjavi da je maska (i distanca) obavezna i na otvorenom, da se javnost oko toga uzjoguni, a onda od Kisić Tepavčević stigne pojašnjenje: maska na otvorenom tamo gde nije moguće držati distancu. Danas je maska na otvorenom uobičajena pojava, a koje su mere zvanično na snazi, niko više ne zna. Do pre neki dan škole su radile po komplikovanom sistemu: nedelju dana onlajn, pa nedelju dana u učionici, iako je u drugim situacijama još uvek zabranjeno javno okupljanje više od pet ljudi u zatvorenom. Od ove nedelje srednje škole su u potpunosti na onlajn režimu. Vikendom je ograničen rad svih objekata osim prodavnica hrane i lekova i benzinskih pumpi. Da ovakve mere nemaju nikakvog smisla priznaju svi lekari Kriznog štaba, tražeći lokdaun od bar tri nedelje. Ali, verovali ili ne, na putu im stoji zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić, iako nikom nije jasno koji je on faktor u donošenju odluka koje se odnose na celu zemlju.

Naravno, strah vlasti od uvođenja oštrih mera razumljiv je posle julskih protesta, koji su počeli zbog Vučićevog pokušaja da vrati policijski čas. Bila je to kulminacija igranja sa živcima građana. Rezultat su bili protesti ispred Doma Narodne skupštine, tone bačenog suzavca, policijska brutalnost kakvu dugo nismo videli... Način na koji su ti protesti zamrli pokazuje da je od početka postojala namera desničara, antivaksera i onih koji negiraju virus da ga preuzmu. Međutim, način na koji su protesti počeli, nesumnjiv je dokaz da je prolećno zaključavanje građana ostavilo duboku kolektivnu traumu i da oni više neće pristati na to da im neko ograničava slobodu kretanja ni po koju cenu.

TALASI GNEVA I OČAJA

Krajem oktobra, tačnije 27. oktobra, Srbija je prešla psihološku granicu od 1000 zaraženih u danu. Malo više od mesec dana kasnije, početkom decembra, stigli smo do 8000 novoobolelih dnevno. Decembar je bio strašan, sa ponovnim vraćanjem bolnica u kovid sistem i otvaranjem novih, uključujući i novoizgrađenu u Batajnici. Beogradska arena postaje privremena bolnica i uskoro stižu vesti da u Srbiji praktično nema slobodnih kreveta. Dok je tokom vanrednog stanja važilo pravilo da se hospitalizuju svi registrovani zaraženi (asimptomatski i laki slučajevi iz cele Srbije smeštani su na Beogradski sajam), odjednom više ni obostrana pneumonija nije razlog za hospitalizaciju. Arena nije za lake slučajeve, naprotiv, pored svakog kreveta je oprema za kiseoničku potporu. Kada se pacijentima stanje pogorša, prebacuju ih u prave bolnice, što u najvećem broju slučajeva znači – respirator i, vrlo verovatno, smrtni ishod.

Novu 2021. dočekujemo preplašeni zbog rekordnog broja smrti lekara od kovida 19 (broj preminulih medicinskih sestara, tehničara i drugog osoblja do danas nije utvrđen). Takozvane intrahospitalne zaraze postaju "nova normalnost". Iako su zdravstvene ustanove podeljene na kovid i ne-kovid deo, vrlo često se zaražavaju pacijenti u ne-kovid delovima, primljeni zbog urgentnih akutnih stanja (infarkti, moždani udari, bubrežne insuficijencije). "Sve bolnice su kovid bolnice, samo neke ne zovemo tako", kaže za "Vreme" jedan od lekara koji radi sa kovid pacijentima, iako zvanično nije u crvenoj, kovid zoni.

PRESEK GODINE

Ako uporedimo situaciju s početka epidemije i sada, razlike su sledeće: krajem leta dobili smo parlament i, konačno, izmene Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti. Virus SARS-CoV-2 i bolest koju izaziva – kovid 19, konačno su uneti u zakon.

Imamo zakonski osnov za postojanje Kriznog štaba, takoreći "legalizovan" je u oktobru. To je trebalo da nam omogući da znamo ko je nadležan za donošenje mera, ko za sprovođenje, a ko za sankcije za one koji mere ne poštuju. Tužno je, međutim, što je baš u trenutku kad je ozakonjen, Krizni štab, makar njegov stručni deo, skrajnut i delegitimisan pod pritiskom političkog dela. Razlika je i u tome što su neki članovi kriznog štaba odlikovani ordenjem, a neki funkcijama, pa je Darija Kisić Tepavčević sada ministarka za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja.

Imamo i vakcine, i to je apsolutno dobro i pohvalno. Istina, imamo pravo da znamo koliko su plaćene one vakcine kojih je stiglo najviše – vakcine kompanije Sinofarm iz Kine. Predsednik Vučić naredio je da ga to ne pitamo. U svetlu činjenice da je samo Sinofarmovih vakcina u Srbiju stiglo milion i po (dovoljno za imunizaciju 750.000 građana) zaista je manje bitno koliko su plaćene, jer je novac budžetski. Sve i da su plaćane suvim zlatom, teško da bi ijedan građanin koji je tu vakcinu primio nešto zamerio vlasti.

Ono što je ostalo isto jeste nevakcinisani predsednik bez maske. Najavio je da će se vakcinisati kada u Srbiji bude milion potpuno vakcinisanih građana. Pošto nam je stigla i Astra Zeneka, za koju druga doza sleduje tek za tri meseca, predsednik se neće vakcinisati pre leta.

Za razliku od Vučića koji je još uvek isti, virus se menja i mutira. Britanski soj je već u Srbiji, ali znamo da su vakcine delotvorne protiv njega. Južnoafrički, daleko opasniji, stigao je do Hrvatske. A ona nam je baš blizu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---