Fenomeni:
Sloboda od siromaštva

Dokazano je da siromaštvo prouzrokuje smanjenje inteligencije. Pa ipak, to nije razlog što siromašni donose pogrešne odluke – zadužuju se više, štede manje, puše više, manje vežbaju, više piju, nezdravo se hrane, kockaju se više

Kao što se na zdravstvenu zaštitu i obrazovanje, barem do njihovog određenog nivoa, počelo gledati kao na pravo a ne kao na privilegiju, tako se i sloboda od siromaštva može posmatrati na sličan način. Poslednjih meseci u fokusu se našla i stara ideja o univerzalnom osnovnom dohotku (Universal basic income – UBI) – bespovratnoj i bezuslovnoj novčanoj pomoć stanovništvu. Prema toj ideji, država bi svim građanima isplaćivala nepovratno određenu sumu novca koja bi pokrivala osnovne životne troškove, ne postavljajući nikakve uslove i bez prethodne provere imovinskog stanja. Kako kaže britanski novinar Pol Mejson: "To je novac koji dobijamo zato što postojimo, a ne zato što radimo."

Uzroci siromaštva su, svakako, raznorodni i u mnogim slučajevima neko se u njemu može naći ne samo zbog sistemske nejednakosti, eksploatacije ili nepravde, već i zbog sopstvenih grešaka, nedostataka ili jednostavno lenjosti. Tako su i mnogi zdravstveni problemi i bolesti uzrokovani lošim životnim navikama i ponašanjem, ali da li bi društvo našeg veka smelo da slegne ramenima i konstatuje kako su siromašni ili bolesni sami krivi za svoje stanje, više i nije ozbiljno pitanje. Sve je više onih iz različitih delova političkog spektra koji misle da se u vezi sa siromaštvom nešto mora preduzeti i iz ekonomskih, ali možda i pre iz moralnih razloga, jer svi indikatori pokazuju da su rezultati života u oskudici zastrašujući.

UZGAJIVAČI ŠEĆERNE TRSKE

Mnogobrojna otrežnjujuća istraživanja pokazuju da siromaštvo, osim očekivanog skraćenja životnog veka ili nižeg nivoa obrazovanja, dovodi čak i do smanjenja količnika inteligencije. Čuven je, u tom smislu, slučaj uzgajivača šećerne trske u Indiji. Ljudi koji se tim poslom bave gotovo sav prihod ostvaruju neposredno posle žetve, dakle, deo godine su relativno siromašni a deo godine bogatiji. Istraživanje koje je sproveo Eldar Šafir sa Prinstona pokazalo je da su na IQ testu pre žetve gubili 14 odsto inteligencije u odnosu na testove posle dobijanja zarade. Takav pad inteligencije ekvivalentan je onom do koga dolazi pri sistematskom uskraćivanju sna. Rutger Bregman, holandski istoričar, zapitao se zašto siromašni donose toliko pogrešnih odluka – zadužuju se više, štede manje, puše više, manje vežbaju, više piju, nezdravo se hrane, kockaju se više... Oni ne donose pogrešne odluke zato što su glupi, već zato što bi u tim okolnostima svako ili makar velika većina nas takođe donosila pogrešne odluke. I to je razlog što mnogobrojni edukativni vladini programi za suzbijanje siromaštva ne uspevaju – siromaštvo nije samo nedostatak znanja.

Zagovornici univerzalnog osnovnog dohotka kažu kako bi trebalo da prestanemo da se pretvaramo da znamo bolje od siromašnih, da im šaljemo odeću, plišane igračke i primoravamo ih da učestvuju u skupim vladinim programima, već bi se valjalo rešiti birokratije zadužene za pomoć siromašnima i dati im novac direktno, a oni će kupiti stvari koje su im zaista potrebne, umesto stvari za koje državni eksperti misle da su im potrebne. Manje ili više parcijalni eksperimenti sa univerzalnim osnovnim dohotkom sprovedeni su u velikom broju zemalja – Škotskoj, Kanadi, Tajvanu, Keniji, SAD, Iranu, Mongoliji, Brazilu, Nemačkoj, Španiji, Holandiji, Japanu, a poslednji takav program završen je nedavno u Finskoj. Osim poboljšanja materijalnih okolnosti, rezultati pokazuju pad broja hospitalizovanih, bolje rezultate na školskim testovima, smanjenje slučajeva kućnog nasilja i kriminaliteta uopšte. Nije zabeležen značajan broj ljudi koji su napuštali svoje poslove, naprotiv, veći broj primalaca UBI-ja je pokazao interes za pokretanje sopstvenih biznisa, u nekim slučajevima došlo je čak i do rasta štednje, a istraživanje u Japanu je pokazalo da 70 odsto učesnika oseća porast subjektivnog osećaja sreće. Zvuči sjajno, ali svakom se sigurno nameće jednostavno pitanje – ko će to da plati? Vrlo brzo ćemo i o tome.

PREDNOSTI I MANE

Ideju UBI-ja zastupala je i danas zastupa ideološki i na druge načine šarenolika grupa ljudi – od Tomasa Mora, Bertranda Rasela, Martina Lutera Kinga i nobelovca Miltona Fridmana do Stivena Hokinga, Ilona Maska, Janisa Varufakisa, Bila Gejtsa i aktuelnog pape Frensisa. Oni kažu da bi sprovođenje ove ideje, osim očiglednih benefita po kvalitet života i zdravlje ljudi, dovelo i do smanjenja državne birokratije – UBI bi zamenio niz socijalnih programa, kojih samo u SAD ima više od 150, povećanja potražnje, što bi primoralo biznise da nude kvalitetnije robe i usluge, zaustavilo bi svojevrsno kažnjavanje ljudi koji rade i koji sa porastom prihoda gube sve beneficije koje su imali, stabilizacije ekonomije u kriznim periodima, smanjenja različitih oblika diskriminacije. Takođe, siguran mesečni prihod, kako dosadašnja iskustva potvrđuju, omogućava ljudima da sačekaju bolje poslove, produže školovanje ili da obavljaju poslove koje tržište rada ne plaća, kao što su volontiranje ili humanitarni rad.

Protivnici su, možda paradoksalno, istovremeno i desničari i levičari, posebno oni ekstremniji. Evropski levičari veruju da je UBI poniženje za radničku klasu koja dostojanstvo može steći samo kroz plaćeni rad; sličan argument, iz svojih udobnih kancelarija, iznose sindikalni lideri, koji sasvim ozbiljno u sindikalnoj štampi govore da se moraju zanemariti sve druge teme i raditi samo na podizanju nadnica za postojeće poslove; neomarksistima različitih provinijencija je, izgleda, važnije da bogati osiromaše nego da se siromašni obogate i to demonstriraju na svakom koraku; američki republikanci kažu da će UBI uništiti američki san i ljude učiniti lenjima, a zajedničko i za jedne i druge je da im se ljudi ne dopadaju ovakvi kakvi su, nego bi da nešto urade sa njihovim ličnostima. Nešto stariji čitaoci će se ovde možda prisetiti one zastrašujuće koračnice u kojoj se dečijim glasovima pretilo: "Stvorićemo novoga čoveka". Ipak, svi primeri do sada pokazuju da ljudi znaju da se brinu o sebi i da umeju da donose odluke povoljne po sebe i svoje porodice samo ako im se pruži prilika.

I na kraju, da li je moguće finansirati Universal basic incom? Računice pokazuju da bi redovni prihod koji bi držao stanovništvo iznad granice siromaštva, koja, naravno, varira od zemlje do zemlje, bio oko 6 odsto bruto nacionalnog dohotka. Taj procenat bi trebalo smanjiti za visinu ušteda koje se postižu ukidanjem drugih vladinih programa i smanjenjem administracije. Iako ne zvuči kao preterano visok procenat, radi se o ogromnim svotama novca koje bi trebalo obezbediti promenama u poreskoj politici, povećanjem produktivnosti i uvođenjem novih tehnologija, smanjenjem državnog aparata i preraspodelama unutar budžeta svake zemlje. Imajući to u vidu, Milton Friman je predložio modifikaciju UBI-ja u obliku takozvanog negativnog oporezivanja. Po toj ideji, novčanu pomoć bi dobijali samo oni građani čiji su prihodi ispod granice siromaštva i to tako da se razlika između njihovih primanja i te granice nadomesti mesečnim isplatama iz budžeta. Na taj način, troškovi ovakvog programa bili bi drastično smanjeni, a ipak očuvana osnovna funkcija UBI-ja – držanje svih ljudi van siromaštva.

Za nas koji živimo u nestabilnom i fragmentisanom društvu, u kome se dodatno forsiraju i veštačke ideološke podele, pa smo, osim patriota i izdajnika ili pravoveraca i bezbožnika, dobili i nekakve neomarksiste i kapitaliste sa druge strane, ideja univerzalnog osnovnog dohotka mogla bi da pomogne i u ublažavanju ovakvih, za 21. vek, apsurdnih pojava. Ne radi se, naravno, o čežnji za nekakvim nametnutim jedinstvom ili sabornošću, već o potrazi za minimumom zajedničkih vrednosti bez kojih se svako društvo neminovno raspada. Za početak, ne bi bilo loše poći od toga da svi želimo dobro svojoj zajednici, a da se razlikujemo samo po razmišljanjima kako taj boljitak ostvariti.

Nebojša Broćić