TV manijak TV sudanija Ono za šta je obično našem pravosuđu potrebno pet ili više godina, na televiziji može biti gotovo za samo nekoliko dana. A kao što znate, a znaju to i akteri TV procesa, nema tog deterdženta koji potpuno uklanja fleke od medijskog blata

piše: Dragan Ilić

Najpopularniji TV žanr u Srbiji, naročito na komercijalnim televizijama, danas je televizijsko pravosuđe. Nekada davno, na Televiziji Beograd postojala je emisija "Porota", gde su se sučeljavala mišljenja kompetentnih gostiju o određenom fenomenu ili problemu. Danas su televizije sudsku proceduru ubrzale do neslućenih granica, istovremeno glumeći ulogu porote, sudije i poligrafa. Nikada nisu glasnije i bezobzirnije organizovani ti medijski spektakli, koji su pravljeni po uzoru na rijaliti programe. Karakterističan je i izbor tema, baš kao u tabloidima, koji su postali glas imaginarne, anestezirane i ućutkane javnosti.

Đilasovi milioni, omiljena tema koja golica maštu gledalaca. Danima se na televizijama Happy, Pink, Prva postavlja isto pitanje: gde su pare? O Đilasovih šesto i nešto miliona se neprekidno govori u vestima, u parlamentu i svim emisijama gde se pojavljuju funkcioneri vladajuće stranke. Đilasovi milioni su bili tema emisije "Reč na reč" na RTS-u, svaki put kada bi neki od omladinaca iz SNS-a dobio reč. Nema veze što su teme emisija bile vojni rok, ekologija ili obrazovanje, univerzalna replika su Đilasovi milioni. A onda se na televiziji pojavio, od svih mogućih TV tužilaca, Siniša Mali, sa primerkom "Večernjih novosti" u rukama, i objasnio kako se peru pare. Tako je posustala partijska propagandna mašina dobila sveže gorivo, a novinari "Večernjih" dokazali da su u stanju da pronađu račune i iznose na bilo kojoj tački planete. Da li su "Večernje" uspele ono što BIA nije, ili je BIA promenila ime? Meni je samo sumnjivo što vesti o Đilasu nemaju one prepoznatljive naslove u duhu narodnog stvaralaštva, u stilu: "Pare krije Mauricijus", ili "Nema tetke u Kanadi, al’ pare su u Švici", ili "Nas dva brata, a jedan račun". Za to vreme Predsednik, po obrazovanju pravnik, poziva na poligraf takođe stihoklepačkom porukom "glavu daju, al’ izjavu na poligrafu ne daju".

Posle para, kreće špijunsko-mafijaški triler sa elementima horora.

U predmetima TV vs Kokeza, Hrkalović ili Belivuk imamo pažnju gladalaca, od špijunaže do egzekutora mafije i obezglavljenih leševa u javnom interesu građana Srbije. Nikakvi detalji ne objavljuju se zvanično, ali neprekidno se "vozi" priča o surovosti ubica, ili malverzacijama u policiji. Trenutno je na tapetu Kokeza sa svim finansijskim detaljima, opisima paralelne carine i bahatim trošenjem para na ljubavnicu. Detaljni troškovnik "procurio" je iz istrage, dok je Dijana Hrkalović i dalje misterija, mada smo čuli kompromitujuće intimne informacije o njenom ginekološkom kartonu. Predsednik mu dođe kao savetnik tužbe, pa je, onako uzgred, govorio o seksualnim navikama funkcionera FK Partizana. Poligraf je ponovo predstavljen kao ultimativni dokaz nevinosti.

Na kraju, svako suđenje u medijima se ne može zamisliti bez seksualnog skandala. Ovih dana to je svakako slučaj Televizije vs Lečić vs Štajnfeld. Neprekidna tema, ne samo zato što su akteri poznati glumci, već golica maštu publike. Analitičari u ulozi veštaka nadmetali su se da što detaljnije daju opise silovanja i svoje viđenje krivice, uključujući i Šešelja.

Komentarisalo se za i protiv, ali je došlo do obrta u javnosti, gotovo preko noći, kada je Branislav Lečić od seksualnog predatora, posle poligrafa, ponovo postao "Leka". Desilo se da je uzdržavanje od komentarisanja u medijima tumačeno kao podrška silovatelju.

Televizije su takođe, totalno neprofesionalno, objavile Lečićevu poruku gledaocima, partijskim saborcima, kolegama u pozorištu, ali i obraćanje Danijeli Štajnfeld, koja ga je tužila. Emitovana je i poruka nakon davanja izjave i poligrafa.

Nikada kao do danas mediji se nisu toliko direktno mešali u rad pravosuđa, potpuno kršeći prezumpciju nevinosti. Takođe, bilo bi naivno poverovati da su novinari otkrili račune i iznose u bankama širom sveta (autentične ili fabrikovane, potpuno svejedno), ili da su u interesu pravde objavljivali račune iz stranih hotela, ili fotografije erotske sadržine. Mediji su uz poligraf postali paralelan pravni sistem, koji se koristi selektivno za fabrikovanje afera i lični obračun. Ovaj scenario je potpuno jasan, kada barem na minut na Pinku slušate razgovor Sarape i njegovih gostiju, gde se tokom reklama uvežbava scenario.

Ovom praksom potpuno se urušava pravni sistem u Srbiji, koji posle medijske harange postaje irelevantan. Najozbiljnije optužbe ponavljaju se godinama sa najviših mesta u zemlji, a danas su tu ulogu preuzeli komercijalni mediji. Ukoliko obratite pažnju, primetićete da se na tri komercijalne televizije sa nacionalnom frekvencijom u jutarnjim programima, naročito vikendom, pojavljuju isti gosti koji postaju TV porota. Presude su na sve tri televizije unapred poznate, a optuženi, po pravilu, nemaju priliku da se izjasne o svom slučaju.

Ono za šta je obično našem pravosuđu potrebno pet ili više godina, na televiziji može biti gotovo za samo nekoliko dana. A kao što znate, a znaju to i akteri TV procesa, nema tog deterdženta koji potpuno uklanja fleke od medijskog blata.