Antivakseri, vaksoskeptici i zbunjeni:
Plodna zemlja za jalovu buku

Koliko je zaista jak antivakserski lobi u Srbiji? Zbog čega su sve ljudi zbunjeni i može li se šta učiniti da izađu iz vrtloga poluinformacija? S obzirom da je reč o univerzalnom fenomenu, šta kažu naučna istraživanja – koji psihološki razlozi leže ispod toga, odnosno zašto neki ljudi i neke grupe potežu češće za teorijama zavere? Šta ovdašnje specifičnosti, kada je reč o verovanju u te teorije, govore o našem društvu? Zašto zdravstveni radnici imaju otpor prema vakcinaciji? Kakav je odnos države prema antivakserima? I kome se isplati da tvrdi kako virus korona ne postoji

U utorak, šestog aprila, posle više najava u poslednja četiri meseca da će se vakcinisati, predsednik Srbije je otišao u Rudnu Glavu, sa buketom cveća za medicinsku sestru i obećanjima o izgradnji fabrike za meštane, te odlučno zavrnuo rukav. Ostao je dosledan svom običaju da masku ne nosi ni u zatvorenom. Zatim je pozvao građane na vakcinaciju, a na pitanje zašto je odabrao baš početak aprila, odgovorio je da je to učinio kako bi bio kao svaki običan građanin Srbije, valjda misleći na to da nije želeo da se ugura među prvih milion. Ako ništa drugo, obični građani u domovima zdravlja maske moraju da nose.

Četiri dana kasnije, premijerka Ana Brnabić je izjavila da je, nakon što se Aleksandar Vučić vakcinisao, opet krenulo "neverovatno interesovanje" za vakcinu i da posle dužeg vremena "ima više otpuštenih iz bolnice nego prijema". Istini za volju, pola dana kasnije, član Kriznog štaba epidemiolog Branislav Tiodorović je kazao kako je i dalje prijem bolesnika veći od broja otpusta, ali da veruje da će situacija ići nabolje.

Skoro svakodnevno svedočimo dvostrukim aršinima i dvostrukim porukama. Jedni se zbog objavljivanja poruka protiv vakcinacije privode, drugima se, uprkos najluđim teorijama zavere, dodeljuju državni ordeni. Što opet ne znači da i ovi prvi nisu pomalo nagrađeni u smislu budućeg političkog profitiranja od pomenutog privođenja.

Zabuna je počela još od one čuvene konferencije o "najsmešnijem virusu", koju je koju nedelju potom smenilo predsednikovo "groblja će vam biti mala", ali pitanje odgovornosti se tu već odavno ne postavlja. Samo je doktor Nestorović obećao da više neće da se šali pošto građanstvo nema smisla za humor.

U trenutku kada nastaje ovaj tekst, u Srbiji je dato oko 2,9 miliona doza vakcina, a drugu dozu je dobilo više od milion građana. Kada je reč o nabavci vakcina, kao i uopšte o procesu vakcinacije, malo koja evropska zemlja je uradila tako dobar posao. S druge strane, u mnogim drugim aspektima vezanim za javno zdravlje i borbu sa pandemijom, ta je slika veoma mračna. Takođe, broj onih koji se još uvek premišljaju u vezi sa vakcinom je prevelik.

SVETSKO, A NAŠE

Između podrške teorijama zavere i skepticizma naspram vakcina postoji direktna veza. Teorije zavere predstavljaju rizik po javno zdravlje, ali i zbog svega što sa sobom nose, neretko i rizik po demokratiju.

Karen Daglas je profesorka socijalne psihologije na Univerzitetu u Kentu, a glavna oblast njenog naučno-istraživačkog rada upravo su teorije zavere. U svojim člancima piše da su ljudi privučeni teorijama zavere kako bi zadovoljili tri glavna psihološka motiva: potrebu za znanjem u smislu potrebe da se poseduje informacija koje će im sve objasniti i u koju će biti sigurni i ova je potreba posebno istaknuta kod ljudi koji se inače osećaju nesigurno.

"Tako da su ljudi sa nižim nivoom obrazovanja više privučeni teorijama zavere. I to ne zato jer nisu inteligentni. Već, jednostavno, nisu imali pristup onim alatima koji bi im omogućili da naprave razliku između pravih i lažnih odnosno kredibilnih i nekredibilnih izvora. Ti ljudi traže znanje i sigurnost, ali ne na pravim mestima", piše Karen Daglas.

Drugi motiv se naziva egzistencijalnim i odnosi se na ljudsku potrebu da poseduju kontrolu nad onim što (im) se događa. Stoga, oni koji su inače razočarani i imaju izraženiji osećaj bespomoćnosti, osećaće i veću naklonost pomenutim teorijama. Određenu ulogu imaju i društveni motivi koji se odnose na potrebu da se pojedinci osećaju dobro u odnosu na sebe i grupu kojoj pripadaju. A svakako dobar način je kada neko veruje da ima informaciju koju drugi nemaju.

Zanimljivo za ovdašnju situaciju jeste to što se osećaj posebnosti može javiti i na nivou grupe. Naime, ljudi sa prevelikim osećajem važnosti grupe kojoj pripadaju smatraju ujedno i da njihova grupa nije dovoljno poštovana, te da je ona ispravna i moralna u odnosu na druge koji žele da joj naškode, u većoj su opasnosti da budu uvučene u konspiracijske vrtloge. Drugim rečima, osećaj da si žrtva, na individualnom ili kolektivnom planu, tako često zastupljen u regionu u kojem je samo-viktimizacija dominantna društvena i politička strategija u međunacionalnim odnosima, pokazuje svoje opasne posledice.

Krajem prošle godine, Atlantski savet i Savetodavna grupa za javnu politiku Balkan u Evropi (BiEPAG) sproveli su u državama Zapadnog Balkana istraživanje pod nazivom "Sumnjivi virus: zavere i kovid 19 na Balkanu".

Ukratko, celi svet je pogođen teorijama zavere i padu poverenja u institucije, ali su autori istraživanja zaključili da je ovde situacija nešto kompleksnija: "Dok u većem delu Evrope teorije zavere u vezi s korona virusom podržava četvrtina do trećine stanovništva, više od 75 odsto ispitanika u regionu veruje u jednu ili nekoliko od šest teorija zavere u vezi s korona virusom. Na ove brojke značajno ne utiču ni obrazovanje, ni starost, niti pol".

Drugim rečima, ovdašnje teorije zavere odraz su svetskih trendova, s tim što su ovde više pustile korenje, potencijalno su destruktivnije i prisutne su u svim slojevima društva skoro pa podjednako. Trebalo bi da prođe još vremena i da se uradi još istraživanja da bi se donosili konačni zaključci, ali kada je Srbija u pitanju, valjalo bi razmisliti o sledećem.

Pre nekoliko dana, portal Raskrinkavanje je objavio analizu u kojoj se kaže da je prošle godine pet dnevnih listova – "Kurir", "Alo", "Informer", "Srpski telegraf" i "Večernje novosti" – na naslovnim stranama objavilo ukupno 1.172 lažne, neutemeljene i manipulativne vesti. To su iste one novine u koje se slivaju milioni iz budžeta i koje nekritički podržavaju vlast, prvenstveno predsednika Srbije, a on im tu podršku na razne načine uzvraća. Tako je, kada je reč o pandemiji, šampionski "Srpski telegraf" objavljivao da "Putinova vakcina" štiti od korone doživotno, da je EU ucenila Srbiju rečima: "Pomrite od korone, ali rusku i kinesku vakcinu ne kupujte", pa se pisalo i o 5G mreži; u "Informeru" su tvrdili da će sunce ubiti koronu, kao i da će đumbir sprečiti zarazu.

Ali ovde čak nisu u pitanju ni konkretni primeri, već činjenica da je laž postala normalna i da se može kazati bilo šta, bez ikakvih posledica. Pomalo je crnohumoran onaj snimak u kojem predsednik Vučić uverava novinara Srđana Predojevića kako nije bilo izbora prošle godine, a ovaj ćuti.

U takvoj atmosferi, takvom medijskom nebu i javnoj komunikaciji, mogućnost da se razlikuje kredibilan od nekredibilnog izvora ili prava od lažne vesti postaje još zamućenija. I možda je deo odgovora u tome zašto stepen obrazovanja ne igra toliko ulogu kao u nekim drugim zemljama Evrope i u SAD, upravo onaj koji je tako briljantno formulisala Hana Arent – kada vas svako stalno laže, "posledica nije ta da verujete lažima, već da zapravo niko više ne veruje ni u šta. Ovo je zato što laži po svojoj suštini moraju da se menjaju, i vlada koja laže mora stalno iznova da piše svoju istoriju."

KOVID PROFITERI

S jedne strane, kada je reč o antivakserima, svakako je da među njima ima i onih koji su iskreno ubeđeni u to što govore, kao i onih za koje je to posao. Londonski Centar za borbu protiv digitalne mržnje izneo je podatak da su antivakcinaške grupe prošle godine zaradile oko milijardu dolara samo preko društvenih mreža, a da je celokupna zarada znatno veća.

Međutim, osim nesumnjive finansijske koristi za neke, sigurno da postoje i drugi interesi. Ovde je postalo jasno da je politička borba za antivakserske i glasove zbunjenih, onih koji zaista misle da će Bil Gejts da čipuje vasceli srpski rod.

Očekivano, istakao se pokret Dosta je bilo koji tvrdi da je zaraznost virusa korona ista kao i kod 100 različitih sezonskih prehlada, da ne preti nikakvo preopterećenje zdravstvenog sistema, da su maske i mere zabrane štetne, da PCR testovi ne detektuju obolele… I dok je zdravstveni sistem na ivici, druge bolesti skoro i da se ne leče, lekarsko osoblje umire, rejting raste. Jedna su od najjačih opozicionih opcija.

Tu je i dr Jovana Stojković, specijalista psihijatrije, osnivačica pokreta "Živim za Srbiju", protiv koje je još 2018. pokrenut postupak pred Sudom časti Regionalne lekarske komore za oduzimanje licence za rad. Na parlamentarnim izborima učestvovala je sa pokretom Levijatan. O njenim antimigrantskim stavovima i antivakcinalnom aktivizmu zna se još od ranije. Stojkovićeva je nedavno privedena. S obzirom da je uloga žrtve sistema inače ona na koju se igra, sigurno joj to u njenim krugovima samo podiže popularnost.

Konačno, doktor Nestorović, harizmatičan i nasmejan, rado viđen gost u mnogim medijima, bivši član Kriznog štaba, po istraživanju agencije Faktor plus javna je ličnost od najvećeg poverenja u Srbiji, a da se ne bavi politikom. Nekoliko profesora Medicinskog fakulteta već je podnelo prijavu Lekarskoj komori u kojoj se kaže da svojim javnim nastupima narušava ugled lekarskoj profesiji i zdrav,stvu u celini. Prošlo je više od 12 meseci od tada, etički odbor Lekarske komore još se nije sastao. On deluje kao da se igra – s tim što ta igra druge može da košta života – postao je neka vrsta gurua, priča o autofagiji i o tome kakve žene treba da budu, da će korona prestati na (prošlo) leto, da će stati kada Donald Tramp izgubi izbore…

Zašto je Nestorović toliko rado zvan na nemali broj prorežimskih medija? Kome se isplati potenciranje takvih glasova u javnom prostoru? Zašto se hapsi Jovana Stojković, a ne kreće se u smišljenu kampanju za vakcinaciju, gde bi stručnjaci objašnjavali i slali poruke prilagođene različitim grupama, kako bi ovi znali šta uzimaju, zašto je to važno i šta ih čeka?

Na prvi pogled deluje da je ovakva opozicija idealna. Bojkotovati izbore neće, ugroziti vlast takođe svakako neće, jer je njihov opseg i broj glasača na koje računaju svakako nedovoljan. S druge strane, uvek se može reći u Briselu: "Pogledajte njih, antivaksere, sa antimigrantskim stavovima…" Naravno, to je idealna opozicija za onu poziciju koja ne brine o društvenom interesu, o daljoj budućnosti društva, već najpre o ostajanju na vlasti.

"Videćete, deset dana pošto se vakcinišem imaćemo još 500.000 vakcinisanih", pohvalio se Aleksandar Vučić novinarima nakon obilaska gradilišta u okviru Moravskog koridora. Znači, neće ljudi primiti vakcine zato što je to dobro po njih i po druge, zato što je to važno za lično i javno zdravlje, već zato što gledaju u vođu. Opet, istraživanja NSPM-a i Demostata su, ugrubo rečeno, pokazala da oni koji imaju negativan stav prema Vučiću više imaju i negativan stav prema vakcini jer je posmatraju u tom, političkom ključu.

Oba slučaja su kao dve strane ogledala društvenog poraza.

Jelena Jorgačević

Žarko Trebješanin Mi imamo posla sa predrasudama "Zbunjen sam što je iracionalnost uhvatila toliko maha ovde. Ne radi se o tome da neko misli ovako ili onako, već smo svi zarobljenici virusa i konačno se nađe vakcina koja to može da predupredi i ljudi je odbace", kaže za "Vreme" profesor psihologije Žarko Trebješanin. On veruje da nema mnogo onih koji zastupaju antivakserske stavove, ali da su glasni, agresivni, javljaju se gde god mogu, "iskaču" sa društvenih mreža, pa se stiče utisak da ih je toliko. "Sloboda mišljenja je nešto zagarantovano, ali ne smete da ugrožavate živote drugih. To je razlika koju ljudi treba da shvate. Ako neko utiče na postupke i ponašanje drugih ljudi, onda je to ugrožavanje javnog zdravlja", kaže Trebješanin. Na pitanje kako vidi psihološki profil antivaksera, kaže da nedostaju naša istraživanja, te dodaje da je kod mladih možda reč o određenom buntu, potrebi da se suprotstave većini… Uz to, objašnjava profesor Trebješanin, ljudi su iscrpljeni, dosta im je svega, za neke je možda to negiranje i odlazak u kolo neka vrsta borbe sa svojim strahom. Takođe, i Krizni štab se nije ponašao kako treba, a i sama situacija je veoma kompleksna: "Ali jedno je da izgubite poverenje u vlast, da se bunite, a drugo da mislite da sve zemlje sveta rade u korist farmaceutske mafije". Među onima koji se nisu prijavili za vakcinu ima, kako smatra, najviše zbunjenih, oni koji čekaju da vide kako će se situacija razvijati. Kako uticati na ljude da veruju nauci? "Možete da menjate stavove koji su zasnovani na nekim argumentima, nedovoljnoj obaveštenosti, ali mi ovde nemamo posla sa stavovima, već sa čistim predrasudama. Možda bi oni koji su najglasniji mogli da se pošalju da volontiraju u kovid bolnicama… A ovim drugima, koji nisu baš zagriženi, i razumne poruke bi mogle da pomognu. Kaže Frojd da je glas razuma slab i tih, ali ako se ponavlja mnogo puta, on ipak uspe da dopre". Konačno, smatra da treba postaviti stvari jasno: vakcina ima svoje nuspojave, kao i svaki lek. S druge strane, statistički, znatno je manja mogućnost da neko nastrada od tih nuspojava nego od korone. "Hajde samo da uporedimo posledice", zaključuje. foto: bojan stekić Slavica Plavšić Naš sjaj i naša beda Slavica Plavšić, primarijus, specijalista za plućne bolesti u penziji. Iz čistog altruizma, za vreme pandemije, pomaže kolegama i odgovara na nebrojena pitanja građana na društvenim mrežama: "Sve je počelo nesrećnom konferencijom koja je postavila temelj. Sigurno da bi antivakserskog lobija bilo i bez toga, ali ova konferencija je dala jaku osnovu. Naš Krizni štab i vlasti su napravile toliko propusta, toliko su nedosledni i konfuzni da je pometnja u svesti građana očekivan odgovor. I njihovo ponašanje je bilo kontradiktorno te suprotno onome što su propagirali. Čitav taj sistem je sve doveo u sumnju. Zašto da građanin nosi masku ako predsednik to ne čini? Šta se dešava ako se izborni skupovi održavaju? Znači da nije tako strašno kao što se priča i požar kreće", ovako situaciju vidi doktorka Plavšić. Odgovor na pandemiju opisuje u dve reči – sjaj i beda. "S jedne strane, imamo vakcinaciju i vakcinalne punktove na vrhunskom svetskom nivou. Na sajmu vidite Japan i Švajcarsku, milion ljudi i organizovan sistem. A kovid ambulante su u stanju kao iz Kafkinih romana. Kako bi se uradila dijagnostika, ide se na više mesta, čekanja su višesatna. Mnogo je bolesti koje se ne leče zbog kovida, ništa drugo ne funkcioniše. U organizovanim zemljama se vodi pametna politika koja kombinuje farmakološke i nefarmakološke mere koje podrazumevaju prevenciju – maska, higijena, distanca, lokdaun… Kod nas se na taj deo ne polaže ništa", zaključuje doktorka Plavšić. Kada se radi o vakcinama, naglašava da mi vakcina imamo i previše, ali da ćemo na kraju doći u situaciju da nemamo kome da ih damo jer je suviše ljudi bolesno i ne mogu da ih prime. Konačno, po rečima doktorke Plavšić, "velika greška je napravljena što ljudima nije adekvatno objašnjen značaj i mogućnosti vakcine. Njena efikasnost je precenjena i nerealno predstavljena pa su i ljudi imali nerealna očekivanja. Od početka je trebalo objašnjavati da ona štiti od teških oblika bolesti i od smrti, a u velikoj meri od zaražavanja. Ali da ne pruža stoprocentnu zaštitu. Takođe, ljudi nisu shvatili da posle prve doze treba da budu jednako disciplinovani." foto: privatna arhiva Pava Slavković Kome (po)verovati Pava Slavković (23) završava Socijalni rad na Fakultetu političkih nauka. Ne ide po kovid žurkama, nosi masku, čita vesti, vodi računa o ukućanima i smatra vakcine civilizacijskim dostignućem. "Međutim, previše sam nepoverljiva kada su ove vakcine u pitanju", kaže ona za "Vreme". "Naravno da ne mislim da će nas čipovati, nego su suviše informacije bile kontradiktorne. Nije strašno pa je previše strašno, zatvaraju nas, pa možete na koncert, umrlo je toliko i toliko, pa je, u stvari, umrlo više ili nije. Svesna sam da to jeste u skladu sa ovom vlašću i načinom na koji se inače ponaša, ali i dalje sve mi je loše upakovano." "Imamo četiri-pet vakcina na raspolaganju i mi treba da biramo. Kako ja da izaberem? Sigurna sam da korona postoji, ali i da su vakcine napravljene zbog profita. Ne verujem da će one promeniti stvari", nastavlja. Na pitanje da li je činjenica da su Lekarska komora, SANU, kao i druge relevantne institucije pozvale građane na vakcinisanje uticalo na nju, kao i da li bi postojao autoritet kome bi poverovala kada je reč o koristi vakcina, naglašava da većinu od tih poziva na vakcinaciju nije ni videla: "Sigurno sam i ja kriva jer se nisam previše udubljivala, bilo mi je lakše da se ne opterećujem toliko, jer je dosta situacija naporna za mentalno zdravlje. Moj utisak je da ima previše glasova koji govore potpuno suprotstavljene stvari". Kao glavne emocije pominje odbojnost, kao i pritisak da treba da se vakciniše iako smatra da vakcine nisu dovoljno ispitane. Na pitanje "Vremena" da li može da zamisli situaciju u kojoj bi joj nešto pomoglo da prelomi stav, odgovara: "Ako bi mi neko koga dobro poznajem, a ko se bavi baš time, dao dokaze, to bi imalo uticaja". Vidi li sebe kao antivakserku? "Naravno da ne, njih zamišljam kao one koji igraju kolo oko Spomenika Stefanu Nemanji i drže plakate ‘stop migrantima’. Ja samo sumnjam." Marko Oljača Obilaženje Srbije Marko Oljača, predsednik Društva za održivu budućnost "Koraci" za početak naglašava kako je zamena teza da struka nema usaglašen stav: "Lekari i profesori nemaju prava da slobodno interpretiraju naučnu činjenicu, jer naučna činjenica nije pitanje ličnog uverenja". Smatra dalje i da bi ljudima koji takve stavove zastupaju trebalo oduzeti licencu. Kada je reč o kampanji za vakcinaciju koje skoro i da nema, a trebalo bi da je ima, Oljača objašnjava da je važno prilagoditi poruku, znati kako, kome i na koji način se obraćate, jer ne postoji unifikovana poruka koju neko pošalje i koju će svi razumeti. Društvo za održivu budućnost "Koraci" je krenulo da obilazi Srbiju da bi se videlo šta zapravo treba da se radi. Prva stanica je bila Sandžak. "Ne treba očekivati da će lekar u domu zdravlja, u nekom zdravstvenom centru da čita ‘Lanset’ i pretražuje naučne radove na engleskom. Kontinuirane edukacije bi trebalo da organizuju rukovodioci ustanova i zavodi za javno zdravlje", kaže Oljača. "A zdravstveni radnici su veoma radoznali, njima nedostaju čitavi setovi informacija. U Tutinu je došlo njih 60-ak, sve su zapisivali i imali su mnogo pitanja. Proces edukacije bi morao da rezultira stručnim metodološkim uputstvom, šematski predstavljeno – ovo je indikacija, kontraindikacija, ova bolest ne ide sa ovim… Postoji otpor zdravstvenih radnika da se vakcinišu, ali zato što im nedostaju informacije o vakcinama. Naša ideja je da obiđemo celu Srbiju. Plan smo usaglasili sa "Batutom"; u našem timu su različiti stručnjaci, virusolozi, imunolozi, epidemiolozi, psiholozi… Cilj je da napravimo dobru bazu podataka gde ćemo na nivou cele Srbije uraditi istraživanje – koje informacije ljudima nedostaju, koji su njihovi strahovi, šta te strahove indukuje… I imaćemo potom niz aktivnosti u svim delovima zemlje. Takođe, hoćemo da posredujemo u nemedicinskom delu imunizacije, u pravljenju vakcionalnih punktova, kampanja, definisanju poruka, animiranju lokalnih aktera. Najvažnije je da se proces imunizacije vremenski oroči, jer će se inače pretvoriti u svoju suprotnost", zaključuje sagovornik "Vremena".