BUDUĆNOST ŠAHA: Sedmogodišnja Dada

Vreme promišljanja >

Pametnjakovići pod svetlima reflektora

U vremenu u kome nema prostora za preduga promišljanja i finese, prisustvujemo procvatu oblasti ljudskog delovanja koje najčešće vezujemo za razum i inteligenciju – nauci i šahu

Nekada davno, tamo sedamdesetih, u Domu pionira u Takovskoj svake godine u proleće organizovano je specifično takmičenje. Beogradske škole su slale svoje tročlane timove osnovaca da se nadmeću u rešavanju logičkih problema i zagonetki. Svi su sedeli u zamračenoj sali Doma, na ekranu su se pojavljivali zadaci ili pitanja na koje je tačne odgovore valjalo zapisati u nekakav formular koji su na krilu držali kapiteni ekipa. Takmičenje je bilo maratonsko, rešavači su se domunđavali onako u mraku, samo se videla para kako se diže sa pregrejanih glava. Onda su se u hodnicima ili ispred, u parkiću kod Aberdareve, uz osveženje u obliku sirupa od pomorandže u plastičnim čašama i petrifikovanih tabli Eurokrem blok čokoladica satima čekali rezultati. Odsečnim dozivanjem organizatora mali pametnjakovići su saterivani nazad u salu, gde su proglašavani pobednici i dodeljivane nagrade, nastavnici pobedničkih ekipa su blistali sa strane sa plaketama u rukama, a pobednici, po pravilu najveći gikovi u svojim školama, dočekali su da se nađu na centru bine, pod blještećim reflektorima, obasuti salvama aplauza...

Narednih dana osvajače nagrada su dežurni nastavnici u njihovim školama, iz nekog razloga u pratnji i po jedne tetkice, vodili od odelenja do odelenja, gde je čitano Dnevno obaveštenje direktora o uspehu školske ekipe na takmičenju, opet je bilo aplauza i čestitanja, nekih malo zavidljivih a nekih i iznenađujuće toplih pogleda iz učionice, škole su tada bile velike, odelenja je bilo mnogo pa se ova turneja otezala i na više školskih časova, ali slave nikada nije previše, zar ne? Bilo je to neko neobično vreme, sportske pobede školskih timova slavljene su nekako neformalno, uglavnom se na odmorima prepričavalo kako su naši onim smotancima iz druge škole dali tri komada, eventualno se na času fizičkog ponosni nastavnik prisećao detalja sa utakmice i to je bilo sve, ali pobednici na gradskim i republičkim takmičenjima iz matematike, fizike ili istorije i nosioci nagrada na literarnim konkursima vodani su po odeljenjima kao male rok zvezde, bili su pozivani kao počasni gosti na sednice nastavnog veća, a na oglasne table kod ulaza u školu, da ih svi vide, kačene su njihove slike.

Negde tih godina, u Beogradu je održan i šahovski meč Spaski – Korčnoj. Gužve ispred Doma sindikata bile su ogromne, do karata je bilo nemoguće doći, svake večeri u Dnevniku, druga vest, odmah posle one o Titovim aktivnostima, bio je rezultat partije odigrane tog dana. Uzbuđenje se osećalo u celom gradu, a kod mnogih beogradskih dama je došlo do, reklo bi se, sukoba ideološkog i estetskog, pa iako su znale da bi trebalo da makar zbog porodične tradicije navijaju za disidenta i anti-komunistu Korčnoja, njima je srce ipak jače lupalo kada se pojavljivao raskopčane košulje i snenog pogleda dugokosi boem, koji je napamet znao Jesenjina i Marinu Cvetajevu.

Ovo kratko podsećanje na to neobično vreme ne mora biti pitanje sentimenta, niti kritika sadašnjeg doba, za koje se često može čuti da je hladno, materijalističko i brzo, da u njemu nema prostora za preduga promišljanja i finese, i da nikako ne deluje kao povoljan ambijent za intelekualizam i intelektualce same, sloj ljudi nešto nežnijeg tkanja, sklonog da za rešavanje problema i odgovore na izazove koristi razum pre nego neka druga sredstva – mada u tome svakako ima istine. Ipak, iz pomalo misterioznih razloga, imamo priliku da u poslednje vreme prisustvujemo i pravom procvatu dve od tri oblasti ljudskog delovanja koje najčešće vezujemo za razum i inteligenciju – nauci i šahu. A i treća sa ove liste – umetnost, pokazala je pomalo neočekivanu vitalnost, čak i u uslovima velike pandemije.

Šah nastavlja povratak na veliku scenu, takmičenja su praktično svakodnevna, interesovanje publike a i sponzora raste, pa su nagradni fondovi na turnirima dosegli, za poslovično siromašni svet šaha, astronomske visine. Pre nekoliko nedelja završen je Turnir kandidata u organizaciji Svetske šahovske organizacije, nakon što je tokom prošle godine morao biti prekinut zbog pandemije. Pobednik, ruski velemajstor Jan Nepomnijači, stekao je pravo da izazove svetskog prvaka Magnusa Karsona, a meč će biti održan u Dubajiu, na jesen ove godine. Ovih dana, pomenuti igrači učestvuju i na FTX Crypot kupu, takmičenju sa nagradnim fondom od 1,5 miliona dolara, a broj gledalaca koji ga prati u direktnom prenosu na internetu je rekordan, uprkos tome što sesije traju i više od šest sati dnevno. Toliko o tome kako današnja publika nije spremna za lagane, duge sadržaje.

TV serija o šahovskoj heroini Damin gambit, o kojoj je "Vreme" već pisalo, izgleda da daje rezultate i u svakodnevnom šahovskom životu. U poslednje vreme pojavilo se nekoliko devojčica od pet do desetak godina koje igraju na iznenađujuće visokom nivou, a predvodi ih sedmogodišnja Dada, članica šahovskog kluba iz Los Anđeles. Osim što je postala internet senzacija, na turnirima redovno pobeđuje igrače mnogo starije od sebe.

Kao retko kada ranije, događaji iz nauke i tehnologije svakih nekoliko dana postaju udarne vesti medijskih kuća i informativnih agencija. Nauka trijumfuje na svim poljima – samo u poslednjih nekoliko godina u Cernu je potvrđeno postojanje Higsovog bozona, poznatijeg kao Božija čestica, koji svoj materiji obezbeđuje masu, pročitan je celokupni ljudski genom i otvorene su mogućnosti do sada poznate samo u naučnoj fantastici, otkriven je Gobekli Tepe u Turskoj, ogroman megalitski kompleks i ljudska naseobina stariji od piramida punih 6000 godina – za sada nikome nije jasno ko je podigao te kamene strukture i kako je uopšte moguće da se to desilo pre 11.000 godina, a od matičnih ćelija u laboratorijama su proizvedeni ljudski organi – koža, bešika, čak i cela ušna školjka.

Osim zaista istorijskog uspeha sa razvojem vakcina protiv kovida19 u neverovatno kratkom roku, koje već sada spasavaju milione života, poslednjih meseci ubrzano nam stižu vesti o novim otkrićima – analize meteorita nađenog u Australiji 1969. godine pokazele su da on sadrži čestice zvezdane prašine stare sedam milijardi godina, što je za gotovo tri milijarde starije od Sunčevog sistema, u Kanadi su pronađeni fosilni ostaci bebe T-reksa pre nego što se izlegao iz jajeta, a naučnike je posebno iznenadilo otkriće da je ogromni predator na početku svog života bio tek veličine čivave, a po svemu sudeći, delio je i živahni karakter ovog psa. Osim toga, u studiji "National Science Review" istraživači su objavili da su prvi put otkrivene fosilizovane ćelije dinosaurusa i to u trenutku deobe. U njima se vide i nukleusi u kojima se nalazi DNK. Iako se sam DNK ne može prepoznati iz ovih fosila, deluje da se lagano primičemo mogućem scenariju iz Spilbergovog Jurassic park-a. Čitava flotila letelica spustila se na Mars, a pre nekoliko nedelja mogli smo da pratimo let prvog helikoptera na nekoj drugoj planeti. A kao trešnja na torti, NASA je objavila i fotografije koje je na Marsu napravio rover Perseverance na kojima se vide neobični loptasti oblici na tlu. Fotografije tih objekata sličnih pečurkama, pravljene nekoliko dana uzastopno, pokazale su da oni rastu i egzo-biolozi ostavljaju mogućnost da se radi o prvom vanzemaljskom obliku života.

Kako to obično i biva, istovremeno sa ovakvim ohrabrujućim razvojem, raste i broj onih koji vuku na drugu stranu, ne veruju u naučno dokazane činjenice kao što su evolucija, u medicinske tretmane kao što je vakcinacija ili u postojanje tehnologije koja je omogućila čoveku da poseti Mesec. Neki od njih idu dotle da ne veruju ni u gravitaciju, šta god im to neverovanje značilo, što nas zajedno ponovo podseća da prevlast razuma nije zagarantovana i ne podrazumeva se sama po sebi.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---