Na licu mesta:
Kod ministarki na dijalogu

Svima je napokon jasno da je situacija neizdrživa, da su naprednjaci nelegalno zagospodarili medijskim prostorom a "njihovi igrači" preuzeli vlasništvo u većini medija. I da od 2000. godine naovamo nije bilo toliko laži, dezinformacija i brutalnog blaćenja ljudi kao u poslednjih osam, devet godina na dominantnim televizijama i u tiražnoj štampi pod kontrolom SNS-a

Skup u Palati Srbija pod nazivom "Kultura dijaloga civilno društvo i mediji" okupio je visoke državne funkcionere, bolje rečeno funkcionerke, nekoliko predstavnika međunarodne zajednice, na čelu sa najjačim, ambasadorom SAD, i predstavnike manjeg dela civilnog sektora i medija, jer se većina zahvalila na pozivu i poslala oštro pismo domaćici skupa, ministarki za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Gordani Čomić.

Od trenutka kada sam prihvatio da budem jedan od uvodničara na skupu do odluke velike većine organizacija da se ne odazove pozivu prošlo je dosta dana. Nisam naknadno promenio odluku, uprkos razložnim sugestijama saboraca i saradnika jer, prvo, već sam bio najavljen, a i od prvog trenutka mi se činilo da treba iskoristiti još jednu priliku kada su na okupu domaći i strani zvaničnici i jasno reći šta nas muči, ko je kriv i šta su moguća rešenja. A kad sam već naumio da govorim, dato mi je u zadatak da u ime preko sedamdeset udruženja, organizacija i medija, među kojima i NUNS-a, pročitam dopis ministarki Čomić.

KRIZNI ŠTABOVI

Velika sala Palate federacije, kako je meni imenom urezana, deluje moćno i prvi put sam imao priliku da uživo vidim njenu unutrašnjost. Doduše, bio sam jednom pre 15 godina, ali tada sam sproveden do jedne kancelarije i takoreći sam video samo deo pomoćnih prostorija, a tek sada sam Palatu doživeo u punom sjaju.

U Velikoj sali "Srbija" zasedao je tog dana i Krizni štab, a da je nešto više normalnosti u ovom društvu i skup o medijima i civilnom društvu bio bi "krizni štab", jer su slobode i prava nezavisnih novinara i aktivista civilnog društva ugroženi isto koliko i zdravlje pred naletom opakog virusa. Ali, skup u organizaciji Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog više je nekakav "reprizni štab" jer smo, kao i do sada, mi iz medija i civilnog sektora izneli zahteve, preporuke, molbe i apele; predstavnici vlasti su ponovili kako su im demokratija uopšte i put priključenja Evropskoj uniji na prvom mestu, i konstatovali da ima nekih problema u društvu, ali su po običaju krivicu za takvo stanje ravnomerno podelili na sve strane ili su je, najpre, svalili na one bivše i one druge.

Pored Gordane Čomić, u ime države na skupu su govorile i ministarke Maja Gojkovići i Jadranka Joksimović, te Suzana Paunović, generalna sekretarka Predsedništva Srbije, koja je došla umesto najavljene Suzane Vasiljević, šefice Vučićevog kabineta.

Ministarke Gojković i Joksimović su izrazile žaljenje, a i blago čuđenje, što deo nevladinih organizacija nije prisutan, a govorile su o važnosti dijaloga u društvu, o naporima koje vlast čini da uskladi zakone sa evropskim, kao i o izbornoj volji naroda, koja im je omogućila da upravljaju državom.

Ponovo su veliki broj organizacija civilnog društva i nezavisni novinari praktično optuženi da ne žele da razgovaraju ili je, kako to objašnjava ministarka za evropske integracije Joksimović, u pitanju "deficit demokratskog kapaciteta"; ili, kako nas ministarka Gojković savetuje, "dijalozi služe tome da naučimo da razgovaramo, da dobro slušamo jedni druge".

A mi, jadni, ne znamo čemu služe dijalozi, pa smo dočekali da nam dugogodišnje sledbenice Vojislava Šešelja danas objašnjavaju kako "bez razumevanja stavova drugih nema dijaloga" i koliko je "važno da mediji neguju dijalog o ključnim društvenim pitanjima i afirmišu toleranciju". Uz to, njihova koleginica, dojučerašnja funkcionerka Demokratske stranke, ispalila je kako nismo naučili da razgovaramo i kako u našem društvu nikada nije bilo pravog dijaloga, okrivljujući tako sve aktere na javnoj i političkoj sceni u protekle tri decenije.

Naravno da dijalog podrazumeva da se sasluša i shvati druga strana, ali baš u tome je problem kod nas, jer "prva strana", oni koji imaju vlast i odlučuju, ne žele da saslušaju druge i ne žele da uvaže drugačije mišljenje. Mogu, doduše, kad se pišu strategije i smernice, da im pred Evropskom unijom i Amerikom papiri budu čisti i da ceo proces bude inkluzivan, ali kako im je manir da izbegavaju zakone, ti dokumenti im ne znače faktički ništa i ne sprečavaju ih da teraju po svome. Onako radikalski.

NEMILOSRDNO I PREMA SVOJIMA

A koliko su naprednjaci i njihovi medijski revolveraši spremni za razgovor i razumevanje drugih i drugačijih, pokazuje dijalog koji upravo vode upravo sa Gordanom Čomić, a povodom njene izjave da će se razgovarati o predlogu Vojvođanskog fronta da se na narednom popisu stanovništva odrednica "Vojvođanin/Vojvođanka" klasifikuje kao posebna nacionalna pripadnost. Ustremila se desnica na nju, reagovala je i Pokrajinska vlada sa Igorom Mirovićem na čelu, a iz vladajućih redova se ističe Kikinđanin Milenko Jovanov, koji ne bira reči u blaćenju i nipodaštavanju ministarke za čiji je izbor nedavno glasao. Od optužbi da zastupa "antisrpske stavove" do diskvalifikacije da je "kumrovački kursadžija", Jovanov, a i mnogi drugi desničari iz SNS-a i njenih satelita, orkestrirano prozivaju ministarku, ali i novosadske koalicione partnere iz Lige, koji su im namestili loptu da još jednom naprave dreku u odbranu Srbije i srpstva.

Znači, nemilosrdni su i prema svojima i u tim slučajevima uprežu sve medijske talibane, vidi se i na primeru Nebojše Stefanovića, pa šta mi da očekujemo onda, i to kroz razgovore sa ministarkom Čomić. Ili, što bi moj prijatelj iz Nakova rekao: "Ako je tako vami, kako je tek nami."

A kako je nama koji nismo u milosti vlasti iz njima znanih razloga, govorilo je nekoliko uvodničara. Prvo predstavnici međunarodne zajednice. Šef Misije OEBS-a Jan Bratu je, birajući reči, ukazao na probleme u srpskom društvu i istakao da organizacija koju zastupa radi s vlastima, medijima i novinarima da bi se omogućili kultura dijaloga i iznošenje razlika u mišljenjima bez straha.

Onda je nastupio ambasador Sjedinjenih Američkih Država Entoni Godfri i bio je neočekivano oštar. Sasuo je, da tako kažem, predstavnici(a)ma vlasti mnoge neprijatne činjenice, koje jasno govore u kakvim uslovima žive i rade novinari i aktivisti civilnog društva.

Uznemiren je, kako kaže, obeležavanjem novinara kao stranih agenata ili medija pod kontrolom Stejt departmenta, misleći na poslednju kampanju režimskih tabloida u kojoj su mnogi mediji i udruženja novinara po ko zna koji put označeni kao plaćenici stranih vlada i najamnici za rušenje vlasti Aleksandra Vučića. Godfri je još naglasio da su nezavisni (slobodni) novinari patriote, a ne izdajnici, i da je stvaranje klime podela u društvu tipična strategija Kremlja, a to će, upozorio je američki ambasador, Srbiju odvesti samo dalje od EU.

E, zbog ovoga je vredelo biti na skupu, jer je to prva baš ubojita kritika predstavnika zapadnih zemalja nakon nekoliko godina podrške Vučićevoj vlasti i zatvaranja očiju pred činjenicama i vapajima opozicije, nevladinog sektora i medija.

SVE SE ZNA

Sve što je ambasador Godfri rekao, medijska i novinarska udruženja ponavljaju godinama unazad. Znači, nije otkrio ništa novo i svima je, dakle, napokon jasno da je situacija neizdrživa, da su naprednjaci nelegalno zagospodarili medijskim prostorom, a njihovi "igrači" preuzeli vlasništvo u većini medija. I da od 2000. godine naovamo nije bilo toliko laži, dezinformacija i brutalnog blaćenja ljudi kao u poslednjih osam, devet godina na dominantnim televizijama i u tiražnoj štampi pod kontrolom SNS-a. Istovremeno, državni funkcioneri i režimski mediji permanentno žigošu i onemogućavaju u radu jedan deo medijske scene, a sve češće i kriminalizuju nezavisne novinare, koji tako postaju legitimna meta za sve vrste napada.

O poremećenim odnosima u društvu, kršenju zakona i manjku sloboda govorili su i uvodničari iz organizacija civilnog društva – Sonja Liht i Milan Antonijević, naravno u nešto blažem tonu, dok je Saša Mirković, nekadašnji direktor B92 i jedno vreme, za vakta naprednjaka, pomoćnik ministra za informisanje, bio oštriji i podsetio koliko je kršen aktuelni Zakon o informisanju u oblasti projektnog sufinansiranja, kako su nezavisni mediji u nezavidnoj situaciji i naglasio da je poražavajuće da je Srbija na listi Reportera bez granica pala oko 40 mesta.

Potom je red došao na mene, i nakon kratkog uvoda pročitao sam otvoreno obraćanje velike grupe organizacija civilnog društva ministarki Čomić. Bilo je još diskusija i nekoliko replika, a na kraju je usvojen zajednički proglas, u kom se kaže "da svi učesnici današnjeg društvenog dijaloga razumeju zabrinutost civilnog društva u Srbiji i pozivaju sve učesnike u političkom i javnom životu Srbije, nosioce javnih funkcija, da unaprede javnu komunikaciju napuštajući uvredljivu retoriku". Dodaje se i da će "država ohrabriti jačanje uloge medija i civilnog društva unapređenjem zakonske regulative i kreiranjem pozitivnog okruženja".

Sve u svemu, skup u Palati Srbija bio bi samo još jedan u nizu javnih razgovora na kom se čuju protesti i žalbe novinara i aktivista NVO, pomirujuće poruke predstavnika zapadnih zemalja i parole predstavnika vlasti, da nije bilo reči ambasadora SAD. Taj nastup menja stvari na našoj sceni, zasigurno, a doprineo je i da zajedničko pismo medija i civilnog društva dobije bolji tretman u javnosti, a meni i NUNS-u donelo je promociju. Naravno, donelo nam je i još tri dana razvlačenja u tabloidima, po svim osnovama, ali opet mislim da je dobro što sam bio na skupu – rekao sam šta sam imao i pomogao saborcima da im se glas dalje čuje, bio sam prisutan kada je "Amerika okrenula list", a video sam i Palatu federacije iznutra. Fenomenalno zdanje.

Željko Bodrožić