US Open >

Spasonosni poraz

Novak Đoković nije uspeo da osvoji Otvoreno prvenstvo SAD i tako postane prvi teniser koji je u modernoj eri osvojio sva četiri grendslema u nizu u jednoj kalendarskoj godini. Ovaj poraz, međutim, mogao bi u perspektivi da ima lekovito dejstvo na srpskog tenisera

Znamo šta se dešavalo tokom turnira. Ređali su se, sasvim očekivano, brojni "vanterenski" pritisci na najboljeg svetskog tenisera. Dok je igrao u Njujorku, opljačkali su mu kuću u Španiji; medijski je forsirana priča o nekakvoj "najvećoj navijačici" srpskog tenisera koja je izvršila samoubistvo; konstruisan je i spin da je Novakova pohvala rivalu Aleksandru Zverevu zapravo podrška i na optužbe za navodno prebijanje devojke od strane nemačkog tenisera... I sve u tom stilu. Dežurni Đokovićev kritičar Mats Vilander pridružio se tom opakom horu govoreći kako bi "za tenis bilo najbolje da Novak izgubi" u Njujorku, jer bi to onda značilo da će "velika trojka" imati isti broj osvojenih grendslemova.

Neposredno uoči samog meča muškog finala – koji su mnogi označili i kao "najvažniji meč u istoriji tenisa" – voditelji Eurosporta naširoko su se u emisiji bavili nekim sasvim drugim temama: završenim ženskim finalom, prošlogodišnjim trijumfom Dominika Tima, pa čak i brzom hranom u Njujorku. O "istorijskom pohodu" ka kalendarskom slemu i očekivanjima od samog finala US Opena tek po koja reč, onako usput.

Rezultat znamo. Đokovića je ubedljivo porazio ruski teniser Danil Medvedev, koji je na taj način, kako su mediji ne bez izvesne doze zluradosti naglašavali, uspeo da "spreči ispisivanje istorije" belog sporta. Množile su se analize i statistike koje su objašnjavale uzroke tog poraza... Novak Đoković, međutim, nije izgubio samo zbog toga što je protivnik bio bolji. Nisu ni pritisak i ogromna očekivanja bili jedini uzroci koji su učinili da Novak na terenu nije ličio na sebe. On je, u konačnici, izgubio zbog vlastitih emocija, što i ne mora biti tako loš epilog, naprotiv. Već duže vreme delovalo je da možda ipak ima istine u tome što mediji i komentatori pišu – da je srpski teniser postao "mašina" i nekakav bezdušni "čovek od čelika".

A publika je tek bila posebna priča. Nakon što su bili spremni da izdvoje pravo malo bogatstvo za karte (cena za finale išla je navodno i do deset hiljada dolara) da bi prisustvovali nekakvoj "istoriji", ljudi na Stadionu "Artur Eš" instiktivno su reagovali na dešavanja na terenu. Iako mu nikada do sada nije pružili ni delić podrške koju je itekako zasluživao, publika je te večeri bila na Novakovoj strani, posebno onda kada se našao na ivici ambisa. Novaka su preplavile emocije. Sve one suze koje nije mogao da zadrži nisu bile samo odraz unutrašnjeg bola zbog poraza, već su imale isceliteljsko dejstvo.

"Osetio sam nešto što nikada nisam ovde u Njujorku. Publika je učinila da se osećam veoma posebno. Ne znam, nisam ništa očekivao, ali količina podrške i energije, ljubavi koju sam dobio od publike je nešto što ću večno pamtiti", rekao je Novak i dodao: "To je razlog zašto sam pred kraj zaplakao".

Ovakav epilog i pronalaženje spone sa publikom mogao bi Đokoviću da u perspektivi reši još jedan veliki problem, a to je osećaj da nije dovoljno cenjen niti voljen od strane javnosti. I ne manje važno, Novak je prvi put javno i direktno dobio priznanje da je "najbolji teniser u istoriji", i to baš od rivala Medvedeva, momka koji ga je nadigrao te večeri i koji ima sportskog i ljudskog potencijala da ga, pre ili kasnije, dostojno nasledi na teniskom tronu.

To što sada nije osvojio tako željeni trofej, moglo bi Đokovića "spasiti" i od one opsesije koju verovatno ima svaki veliki šampion, a to je želja da se bude "jedini", "neponovljiv" i "nedodirljiv" u svom sportu. Verovali ili ne u "božanske" energije, ovakav poraz nije mogao da dođe i bez uticaja "spolja", "proviđenja", kako god je nazivali, sile koja ipak vodi računa o višem poretku stvari. Nije Novak slučajno nakon meča, na konferenciji za štampu, pomenuo "anđele i Boga", kojima je uputio "večnu zahvalnost" na tome što su ga "podržavali svih ovih godina". A ko zna, možda podsvesno ni sam nije želeo da osvoji baš sve jer – šta onda? Kraj karijere? Ili iznova pronalaziti motivaciju, sportske ciljeve, i to nakon uspinjanja na simbolički Mont Everest? Vrlo teško.

Zato zapravo više uopšte nije ni važno da li će Novak Đoković osvojiti još jedan, pet, ili neće više podići grendslem trofej. Takav "novi" Novak mogao bi spokojno da odigra još par sezona i da, možda prvi put u karijeri, zaista uživa u samoj igri. Bez pritisaka, svojih ili tuđih očekivanja i razmišljanja o brojkama varljive teniske statistike. A to je više nego dovoljno.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---