Intervju - Mohsen Mahmalbaf:
Na putu za nevolje

Mohsen Mahmalbaf renesansni je čovek trećeg milenijuma. Rođen l957. u Teheranu, već sa sedamnaest godina predvodio je demonstracije protiv Šaha, objavio prvu prozu 198l, na filmu debitovao l982, supruga i troje dece već su proslavljeni reditelji u svetskim razmerama. U Kanu, u glavnom programu, predstavio se najnovijim ostvarenjem Kandahar, antiratnom poetskom metaforom...

"VREME": Vaš film provocira mnoge tabu teme iz društva iz kojeg dolazite...

M.M.: Da sam ga snimio samo nekoliko godina pre, on sigurno ne bi bio prikazan. Ali to nije bila moja namera. Odlučio sam da sa kamerom odem na lice mesta tamo gde se odigrava velika nesreća skrivena od očiju sveta. Na početku sam imao samo skicu za priču, a onda su priče počele da se odvijaju u zadatom okviru...

Koliko je taj postupak dokumentaristički...

Ja ne znam šta je to dokumentarizam, za mene postoji samo kamera i prizor. Kada smo moj sin i ja snimili dokumentarni film o snimanju filma Crne školske table moje kćerke Samire, on je praktično bio zabranjen za prikazivanje u Iranu. Kažu zbog toga jer sam idealizovao lik žene (svoje kćerke). A ja sam samo registrovao snimanje, rađanje jednog filma. Dozvolili su mi da ga kopiram na DVD, i sada se prodaje u inostranstvu.

Svoju decu ste povukli iz zvaničnih škola i za njih organizovali nastavu po specijalnom programu.

Hteo sam da poznaju istoriju svog naroda i svoju kulturu pre svega, ali i engleski, geografiju, da prepoznaju svoje mesto u svetu u kojem žive. Ja sam svoje mesto našao na ulici i u zatvoru, a svojoj deci sam hteo da omogućim lakši put.

Deca su opsesivna tema iranske kinematografije...

Deca to smo mi. Svi smo nekada bili deca u koju ćemo se opet pretvoriti.

Junak vašeg filma Kandahar je žena... bez lica?

Da, žena. U potrazi za svojom sestrom. U potrazi za identitetom. U isto vreme Avganistanka, Kanađanka i neko ko u tom delu sveta ne može da pokaže lice iako ima superiornu inteligenciju i obrazovanje.

Imali ste problema sa cenzurom?

Ja verujem u zemlju u kojoj živim. A u cenzuru veruju ljudi koji ne vole svoju zemlju nego štite sopstvenu nesposobnost. Ako ste pravedno društvo, nemate šta da krijete.

Pre neki dan sam dobio mejl Džafara Panahaija (reditelj filma Krug, pobednika Venecije 2000). Bio je uhapšen na njujorškom aerodromu iako je bio u tranzitu samo zbog toga što je Iranac...

Naravno, i to je cenzura. Ona je "privilegija" svih onih koji ne veruju u bilo šta pozitivno. Ali ipak, film za mene nije oružje, samo olovka ili kist u ruci. Jer pero je nekada jače od mača, a njegovi efekti svakako ubitačniji. Kada ne budem imao šta više da kažem, prestaću da snimam filmove.

Ali zato vaša deca...

Oni imaju svoje živote i svoj put. Za sada nam se putevi prepliću, ali i budućnost (Bog) ima neke svoje tajne.

Dinko Tucaković