Severna Irska:
Poraz umerenih

Nakon britanskih izbora, krhki mir u Severnoj Irskoj visi o tankom koncu

KRHKI MIR: Na ulicama Belfasta

Belfast (od našeg specijalnog izveštača)

Tri godine pošto je mirovnim sporazumom između britanske vlade i Irske republikanske armije (IRA) proglašen trajan prekid vatre, Belfast izgleda gotovo normalno. Centar grada i nedavno renoviran lučki kvart vrve od luksuznih radnji i novih poslovnih zgrada, a prepuni pabovi i mnogobrojni klubovi svedoče da se ljudi više ne boje da izlaze noću. Osim teško oklopljenih policijskih lendrovera na ulicama i helikoptera koji neprestano kruže nad glavama prolaznika, gotovo ništa ne poseća na tridesetogodišnji period žestokih sukoba katoličkih i protestantskih paravojski u kojima je stradalo na hiljade ljudi. Taj period u kome su se i IRA i protestantski "osvetnici", kao i formalno neutralne britanske snage bezbednosti, služili najprljavijim sredstvima ovde se jednostavno naziva "doba nevolja" (Troubles). Tokom tri godine izgledalo je da je s nevoljama zauvek završeno i da je izmučena provincija konačno krenula u pravcu mira i prosperiteta. Međutim, rezultati upravo održanih izbora za britanski parlament, i lokalnu skupštinu i vladu (Stormont) podsećaju da su nevolje mnogo bliže nego što je do juče izgledalo.

PORAZ UMERENIH: Na tim izborima, drugim po redu otkako je parlament Severne Irske raspušten 1972, umerene partije katolika i protestanata pretrpele su težak poraz, dok su oni koji su na izbore izašli s ekstremističkim programima profitirali. Sa katoličke strane, umerenu Socijaldemokratsku laburističku partiju (SDLP), koja se zalaže za otcepljenje od Velike Britanije bez upotrebe nasilja, potukao je do nogu Šin Fejn, stranka čije je rukovodstvo u tesnoj vezi sa IRA-om. Na protestantskoj strani, broj poslanika umerenih alsterskih unionista pod vođstvom Dejvida Trimbla, jednog od glavnih arhitekata mirovnog sporazuma, gotovo je prepolovljen, a njihova mesta zauzele su pristalice Iana Pejslija, militantnog sveštenika koji se u kampanji otvoreno zalagao za poništavanje mirovnog sporazuma. Što je još gore, Dejvid Trimbl bi zbog izbornog poraza lako mogao da izgubi lidersku poziciju u sopstvenoj stranci i bude zamenjen jednim od nekoliko "jastrebova" koji vrebaju njegovo mesto. On je, inače, javno zapretio da će dati ostavku na mesto prvog ministra Severne Irske krajem jula. Trimblova ostavka automatski bi značila raspuštanje Stormonta i raspisivanje novih izbora ili, još verovatnije, suspenziju lokalne samouprave i vraćanje Severne Irske pod direktnu upravu Londona.

Većina analitičara smatra da je glavni uzrok Trimblovog poraza to što IRA nije ispunila obavezu da preda ili uništi svoje zalihe oružja, na šta se inače obavezala potpisavši sporazum. To je kod protestantske većine stvorilo utisak da se republikanci nisu sasvim odrekli nasilja, i navelo ih da glasaju za tvrdolinijaše u sopstvenim redovima. Britanska vlada je, naime, tokom pregovora sa IRA-om učinila niz ustupaka: oslobodila je iz zatvora sve pohapšene i osuđene pripadnike IRA-e, uključujući i one koji su do pre neku godinu podmetali bombe po pabovima i tržnim centrima; uključila je Šin Fejn, čiji su lideri doskoro bili članovi Vojnog saveta IRA-e, u pokrajinsku vlast; pristala je na temeljnu reformu policije u Severnoj Irskoj, pa čak i na brisanje prideva "kraljevski" iz njenog imena; konačno, uspostavila je niz međudržavnih tela sa južnom Republikom Irskom kako bi se severni i južni delovi Ostrva što više približili.

Pokrenut je i složen proces devolucije, kojim bi se lokalnim vlastima postepeno davalo sve više autonomije u odnosu na London. Svi ovi ustupci, postignuti uz američko posredovanje, nisu se ni najmanje svideli protestantskoj zajednici, a kada IRA nije ispoštovala svoj deo sporazuma, ona se osetila izdanom. "Šin Fejn i Ian Pejsli izašli su na izbore sa jednostavnim, lako razumljivim porukama potpirujući strah od druge strane", kaže Alister Mekdonel iz SDLP-a, objašnjavajući poraz svoje stranke. "Mi smo žrtvovali uskopartijske interese zarad viših interesa, i sada plaćamo ceh." Slično objašnjenje imaju i Trimblovi unionisti, koji tvrde da su žrtve dvostruke prevare: ne samo što se IRA nije razoružala nego je i britanski premijer Toni Bler prekršio svoje pismeno obećanje da će, ukoliko se to ne desi, raspustiti Stormont, pa je ostavio Trimbla da sam vadi kestenje iz vatre. Dobra ilustracija položaja u kome se on našao jeste što su ga u sopstvenoj izbornoj jedinici komšije gađale kamenjem i nazivale ga izdajnikom.

JEDNOM TERORISTA – UVEK TERORISTA: Sa druge strane, Šin Fejn i Pejslijevi pobornici čvrste ruke puni su pobedničkog poleta. "Od početka smo govorili da je sporazum faličan u svakom pogledu i da neće funkcionisati", kaže predstavnik Pejslijeve stranke. "Narod nam je dao za pravo." Pejslijeve pristalice kažu da je Šin Fejnu mesto u zatvoru, a ne u vladi. "Nema nijedne zemlje na svetu koja bi pristala da pregovara sa teroristima na ravnoj nozi, a kamoli da ih uključi u vlast." Pejsli i njegove pristalice vole da porede Džerija Adamsa, harizmatičnog vođu Šin Fejna, sa Timotijem Mekvejom, bombašem iz Oklahoma Sitija, koji je pogubljen prošle nedelje. "Jednom terorista, uvek terorista", kažu oni, izražavajući otvoreno žaljenje što u Britaniji ne postoji smrtna kazna i što je Adams nadživeo Mekveja.

Inače, aktivisti Pejslijeve stranke gestovima i retorikom neodoljvo su podsetili ovog dopisnika na pristalice radikala u Srbiji, odnosno SDS-a u Republici Srpskoj. Oni su spremni da satima zapenjeno govore o nepopravljivoj podmuklosti katolika i neizlečivoj naivnosti Blera, ali su i njihovi najviši funkcioneri nemušti kada je reč o Pejslijevim konkretnim planovima za budućnost. Sam prečasni Pejsli je, u kratkom susretu s novinarima na dan izborne pobede, izneo tezu da su "svi novinari grešnici kojima treba utuviti Jevanđelje u glavu". Trebalo je da zvuči kao šala, ali se ovom novinaru učinilo, možda zbog Pejslijeve impozantne figure i gromkog glasa, da metodi tog utuvljivanja ne bi bili nežni, da se prečasni nešto pita.

Predstavnici Šin Fejna, pak, deluju autentičnije samouvereno u odbijanju optužbe da su doveli sporazum u pitanje. "U mirovnom sporazumu nigde ne piše da IRA mora da se razoruža u nekom određenom roku", kaže Konor Marfi, poslanik Šin Fejna u Stormontu. To će se dogoditi tek kada britanska vlada dokaže svoje dobre namere, a dotle je još daleko." Po Marfiju, svi navodni ustupci Londona samo su kozmetički. "Osim što su oslobodili političke zatvorenike, gotovo ništa nisu uradili", tvrdi on i nabraja: "Nisu delimično povukli vojsku, kao što tvrde, nego su je samo pregrupisali. Moj komšiluk u Armagu još uvek je ratna zona, nadleću nas helikopteri i svaki čas su racije. Vojska i RUC (Kraljevska alsterska žandarmerija – prim. nov.) još vode rat protiv katolika. Dok to ne prestane, od razoružanja nema ništa, ali ćemo poštovati prekid vatre." Marfi, koji je osamdesetih godina odležao dve godine u engleskom zatvoru zbog posedovanja eksploziva, kaže da je glavni ustupak Šin Fejna bio što je uopšte pristao da učestvuje u vlasti. Marfijev položaj dobro ilustruje činjenica da na krovu zgrade parlamenta dominira kip Britanije i motivi koji ističu suverenitet Londona, a u njegovoj kancelariji u istoj zgradi stoji velika irska zastava. "Naš cilj je nezavisna Irska što pre, a ovo shvatamo kao prelazno rešenje", kaže on.

POLITIČARI, A NE VOJNICI: Poričući da su nepopustljivi po pitanju razoružanja, predstavnici Šin Fejna ističu svoju privrženost prekidu vatre i ukazuju da su pristali na međunarodnu (američku) inspekciju tri svoja skladišta oružja. Zatim, mada odlučno odbijaju da predaju to oružje u ma čije ruke, nagoveštavaju da bi mogli pristati da ga unište sami, tako što bi zalili podzemna skladišta svežim betonom. Sem toga, podsećaju da dve najveće protestantske paravojne jedinice – Alsterski dobrovoljački front (UVF) i Alsterski borci za slobodu (UFF) – nisu pristali na sporazum, pa čak ni na prekid vatre. Pre neki dan policija je u jednom praznom stanu u protestantskom predgrađu pronašla nekoliko stotina kilograma eksploziva, verovatno u vlasništvu jedne od ovih grupa. Zaplena eksploziva izazvala je gnev komšiluka, koji je napao policiju kamenicama i molotovljevim koktelima. Jedan visoki oficir RUC-a potvrdio je ovom novinaru da protestantski teroristi u ovom trenutku predstavljaju veći problem nego katolički, jer IRA ima veću kontrolu među katolicima nego UVF i UFF među protestantima, jer su međusobno posvađani i nemaju politička krila. Međutim, i monopol IRA-e već se krnji: od potpisivanja mirovnog sporazuma, na Veliki petak 1998, bar dve formacije otcepile su se od IRA-e i nastavile sa terorističkim napadima. Reč je o tzv. Pravoj IRA-i i IRI kontinuiteta, koje optužuju Adamsa da je ulaskom u Stormont izdao republikansku stvar. To je ironično jer se Adams krajem šezdesetih, kao mlad komandir IRA-e, usprotivio mekoj politici svojih starešina i osnovao svoju "privremenu IRA-u", koja je kasnije postala jedina. Međutim, predstavnici i Šin Fejna i policije slažu se da otcepljene frakcije nemaju dugoročne šanse da prežive.

Problem su, dakle, političari i, ako se mirovni sporazum slomi, krivica će pasti na njih. Optimisti ukazuju da je partija velečasnog Pejslija, i pored sve njegove retorike, odnedavno prestala da govori o poništavanju sporazuma i počela da govori o njegovom menjanju. "Ako sporazum propadne, London će preuzeti direktnu vlast, i oni više neće biti ni poslanici ni ministri", kaže jedan funkcioner koji dobro poznaje lokalne prilike. "Znate, kad čovek jednom uđe u vlast i zasedne u fotelju, posle mu je jako teško da izađe. To važi i za Šin Fejn." Tokom nastupajuće sedmice postaće jasno da li se sporazum, zahvaljujući nekom solomonskom rešenju, ipak može održati, bilo razoružavanjem IRA-e u poslednjem času, bilo nekim Blerovim manevrom kojim bi se Trimbl održao na vlasti. U suprotnom, nevolje su tu, iza ćoška.

Dejan Anastasijević