Kad sam prvi put bila u Americi ostala sam fascinirana položajem "potrošača" u tamošnjem društvu i ambalažom američkih proizvoda – svaku sitnicu koju kupiš spakuju tako i toliko da pakovanje vredi više nego stvar koju si pazario, a sve prati neverovatan trud oko vas onoga ko vam je kupljeno prodao, a potom upakovao. Prvo u deset mekih, tankih raznobojnih papira, onda sve to u takozvanu običnu kesu, ne mnogo dezeniranu, pa sve to zajedno u kesu od reciklirane debele hartije, boje obično neutralne, off colors, sve u nijansama zemlje i prirode, sa drškama od prirodnog materijala, naravno, sa strane logo firme lepim slovima... žao ti da baciš. Po stanu mojih roditelja još se vuku te divne kese donete pre sto godina, gomila "firmirane" ambalaže iz svih radnji u koje sam ušla u Vašingtonu i Njujorku. A priča nije iz sedamdesetih godina kad je dezenirana najlon kesa bila događaj u balkanskim zemljama.

Prosto, kod nas se stvari NE BACAJU, nikakve stvari, dok su koliko-toliko očuvane. Svaki odevni predmet koji više nije baš da se nosi kad ideš kod nekog na slavu može da se nosi svaki dan na posao; kad više nije ni za posao, može da se nosi po kući (osim ako nije u pitanju načisto demodirana bluza od lamea!); ako više nije ni za po kući, možeš da ga nosiš kad ideš da baciš đubre (poslednji argument mog oca kad god sam htela da bacim neki njegov "omiljeni", ni-na-šta-ličeći komad odeće); e, a kad više ne može da ga sačuva nikakav izgovor, onda može da se dâ u Crveni krst, ili da se okači o kontejner, možda uzme neko... ali nikako ne u kontejner! Nikako ne u đubre!

Elem, ta filozofija doživi u Americi težak krah kad shvatiš da se tamo tone materijala proizvedu samo zato da bi se istog trenutka kad budu kupljeni bacili u đubre, počev od kutije za pahuljice... Kupiš. Doneseš kući. Otvoriš. Pojedeš. Kutiju baciš. A ona je i dalje divna, i nova, i sjajna... A u tvom balkanskom biću nešto se buni protiv te neprirodne akcije bacanja novih, neiskrzanih stvari u đubre! Mi gajimo sirotinjsko strahopoštovanje prema svemu što se nije dezintegrisalo od starosti, mada postoji opasnost da strastan kolekcionar i takav predmet pohrani u nekakav herbarijum.

Da se razumemo, ja sam vatreni mrzitelj nebrojeno mnogo puta upotrebljenih kesa iz srpskih samoposluga za koje moraš da cviliš kod kasirke, a pre toga da odgovoriš na isledničko pitanje "a vi nemate u šta ovo da stavite?!". Nemam. Molim vas, udelite mi jednu odvratnu, neekološku, bezobličnu, ni za milion godina neraspadnutu najlon kesu za koju vam je slepac radio pripremu za štampu, ali budite nežni kad mi je budete naplaćivali! I zaista mi je zlo od naplaćivanja najružnije moguće ambalaže koja te obično izda pre nego što njen sadržaj dovučeš do kuće. Zlo mi je i od straha usađenog u svakog ko je ovde odrastao da ako uđeš u radnju i, ne daj bože, deranžiraš gospođu koja radi u prodavnici odeće da ti dâ nešto da probaš – moraš obavezno to i da kupiš! Nismo mi navikli na to da možeš da probaš, da tražiš, da pomenuta tu i sedi zato da bi ti izvoljevao, pa onda, možda, nešto i kupio. Nismo mi navikli da ti kesa svakako sleduje ako nešto kupiš u samoposluzi, što se lepo videlo u neuspeloj akciji deljenja besplatnih kesa u srpskom C-marketu. Čim su shvatili da je zaista džabe, svi srpski pazaritelji tražili su toliko kesa da bi od toga bankrotirala i neka solidnija ekonomija. Pogubne ekološke efekte koje će generacije osećati da ne pominjem. Verujem da se svakoj prosečnoj srpskoj ženi u nekom budžaku torbe čitavog života vuče barem jedna sažvakana, grozna C žuta kesa, u kojoj se nosi sve – od bakaluka do cipela za popravku (o tome da se polumrtve cipele ne bacaju nego krpe ne vredi ni raspravljati).

Bila sam ubeđena kako barem dve trećine niskokvalifikovane američke radne snage mora biti angažovano na proizvodnji ambalaže, svih mogućih vrsta, oblika i namena. Telefonska kartica za jednokratnu upotrebu (baciš je čim ukucaš kod koji je na njoj odštampan), koja sama teži možda tri grama i ima dimenzije 5x8cm, zapakovana je u kutiju težine 20 grama i dimenzija 20x30cm. Ili, slikovitije, moj brat, njegova devojka i ja odemo u nabavku jednom nedeljno i donesemo kući, nas troje, sav bakaluk. Đubre iznosimo svaki drugi dan, i nikad ne može da ga iznese jedan čovek iz jednog pokušaja, jer je svaka jestiva, češće nejestiva tvar koju kupiš zapakovana kao radioaktivni otpad. Kad bacim pogled na našu kućnu kanticu za đubre (u koju, zbog njenih za američke uslove inferiornih dimenzija, bacamo samo upotrebljene štapiće za uši, koštice od maslinki, ogriske od jabuka, iseckane nokte, izmoždene žvake i slično), pa kad obuhvatim tim istim pogledom sve ono što smo naređali okolo (velike kutije odvojiti za reciklažu; plastične galone baciti u đubre kad niko ne gleda; velike tetrapake i "čaše od kiselog mleka", koje u SAD postaju containeri od kilogram, naređati uza zid...), osetim se kao da živim na benzinskoj pumpi ili u magacinu prodavnice robe široke potrošnje.

Hvatam sebe kako se svaki dan rvem sa nekom kutijetinom koja se ne da sabiti na pristojan size da bi bila bačena u smeće. Em je Srpčetu u meni teško što to moram da bacam, em se ona otima: ne možeš tek tako ispresavijati nešto potpuno novo, glatko, samim tim snažno, izubijaš ruke nastojeći da ivice kutije, recimo od soli, zgužvaš tako da možeš da je ubaciš u kesu. I onda shvatiš da radiš nešto u osnovi neprirodno – bacaš stvar koja bi komotno mogla biti ponovo upotrebljena, tu, tada, odmah, ne mora ni da se pere... Samo kad bi srpska pamet mogla da smisli – za šta upotrebljena.

Dekorisane konzerve u koje se pakuju parfemi, mutne kese u koje se pakuje sve što potom treba spakovati u kutiju, papirne kese nepravilnih oblika, plastični galoni, providni i neprovidni, beskrajna ljubaznost osoblja... Šta je poenta? Nema poente. Samo ja beznadežno zaglavljena u svom strahu od prodavačice sa za-svaki-slučaj kesom u džepu, savršeno nepotrebnom u svetu u kome sve smeš da baciš, zameniš, vratiš ako ti se nije svidelo a kupio si, čak i kad te niko na to nije terao; ja naučena da se i aluminijumska folija ako je nisi mnogo zamazao može ponovo, i ponovo, i ponovo upotrebiti pred rafom gde piše da 100 km folije košta tričava, pomena nevredna dva dolara!!

Kako se izlečiti?

Počnite tako što ćete papir u kome dobijete svoj prvi sledeći poklon oduševljeno pocepati i baciti kad poklon otvorite, umesto da lagano skidate selotejp, da ne oštetite šaru pošto papir možete upotrebiti za neko svoje predstojeće darovanje.

Prvi put je teško, ali ima u tome neke radosti.

Seka Mujić