Javno mnjenje Srbije – jun 2001.:
Bez euforije i šok-terapije

Šta građani Srbije misle o stanju pod novom vlašću, potezima vlade, porezima, kadrovskoj politici, korupciji, političkim prioritetima, o odnosu Srbije i Crne Gore, Vojvodini, Kosovu, regionalizaciji, privatizaciji, Evropi, Hagu, standardu, veronauci, monarhiji, o tome koliko su spremni da čekaju i za koga su voljni da glasaju – po istraživanju Centra za proučavanje alternativa

Da li je građanima danas gore ili bolje u odnosu na poslednje godine prethodne vlasti? Na iznenađenje istraživača CPA-e (vidi antrfile "Istraživački tim"), najveći broj (38 odsto) ispitanika na ovo pitanje odgovara tvrdnjom da je sve ostalo isto, a više od petine (22 odsto) izjavljuje da je čak i gore. Samo četvrtina ispitanika (25 odsto) ipak izjavljuje da je danas ipak bolje.

Opadanje pozitivnog (optimističkog) raspoloženja i porast (nekih, ne svih) negativnih osećanja karakterišu javno mnjenje Srbije u junu 2001. godine. Od 63 odsto onih koji su prošlog decembra verovali da će uskoro biti bolje, u junu 2001. došlo se do 33 odsto. To znači da su građani sada realističniji i da je euforija splasnula.

Kada će biti bolje?

Ja i sada živim dobro 5

Do kraja ove godine 7

U narednih godinu dana 11

U naredne dve-tri godine 20

U narednih četiri-pet godina 17

U dogledno vreme ne očekujem poboljšanje 30

(% odgovora, razlika do 100 – neodlučni)

Ciljevi građana

Dobre zarade, pristojan standard 67

Mir i politička stabilnost 50

Ekonomski razvoj zemlje 46

Suzbijanje kriminala i korupcije 35

Socijalna pravda i solidarnost 18

Uključenje u Evropu 17

Razvoj demokratije 13

Očuvanje granica Srbije 13

Privatizacija i tržišna privreda 8

Rešavanje nacionalnog pitanja 8

(% odgovora, zbir veći od sto zato što su ispitanici svaki od ovih ciljeva mogli da rangiraju po sistemu, prvi izbor, drugi izbor)

PRIVATIZACIJA NA ZAČELJU: Vrh liste prioriteta građana, kao što se vidi, čine pristojan standard, mir i politička stabilnost, razvoj zemlje, suzbijanje kriminala, ali je i taj cilj povezan sa poboljšanjem standarda i s ekonomskim razvojem...

U tom kontekstu indikativno je da se ulazak u Evropu i demokratija nisko kotiraju na listi prioriteta i da u optici ispitanika privatizacija, na primer, čini začelje liste, što znači da je građani Srbije ne vide kao pouzdan način ostvarivanja boljeg standarda, već je prihvataju samo kao neizbežnu činjenicu, koje se očito plaše. Doduše, triput više ispitanika (35 odsto) podržava privatizaciju nego što je osporava (12 odsto), mada je velik i broj ravnodušnih. Stjepan Gredelj konstatuje da je odnos prema privatizaciji ipak relativno ohrabrujuć za vladu.

Iz analize Zorana Stojiljkovića proizlazi, međutim, da je podrška privatizaciji vrlo uslovna i da isključuje dalja odricanja. Trećina građana ništa ne zna o modelima privatizacije. Gotovo trećina građana podržava model prodaje – od toga 33 odsto taj model privatizacije vezuje za deo (20-30 odsto) koje treba podeliti radnicima i građanima, a 28 odsto to uslovljava potrebom da kupac garantuje ulaganje u razvoj. Tek svaki dvanaesti ispitanik (8 odsto) zalaže se za vaučersku i insajdersku privatizaciju ("radničko akcionarstvo"), posebno kad one znače i preuzimanje poslovnog rizika i odgovornosti, što bi, kako konstatuje Zoran Stojiljković, trebalo da bude interesantno sindikatima koji takvu privatizaciju zagovaraju.

Od sto građana koji izjavljuju da su članovi sindikata, 51 se, inače, deklariše kao član Saveza sindikata Srbije, 30 kao član UGS-a "Nezavisnost", 13 je u članstvu Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, a šest u drugim organizacijama.

Očekivanja od privatizacije, bar na kraći rok, vrlo su sumorna, konstatuje Zoran Stojiljković. Građani na dugi rok, doduše, očekuju da će privatizacija doneti rezultat, ali na kraći rok oni očekuju stagnaciju, čak i dalji pad standarda; vezuju je za uvećanje socijalnih razlika, a petina ispitanika u negativne efekte privatizacije ubraja smanjivanje radnih prava i masovno otpuštanje.

Da li biste podržali privatizaciju po cenu...

ne da

Da i dalje ostanete sa sadašnjim primanjima 57 12

Da radite više nego sada, a zarađujete isto toliko koliko i sada 65 8

Da radite mnogo više i da zarađujete više 6 67

Da primate umanjenu platu i penziju 70 4

Da trpite povećanje životnih troškova 61 10

Da iz svog džepa doplaćujete odlazak lekaru 51 13

Da napustite posao i dobijete kredit za neki manji biznis 23 34

Da morate da se prekvalifikujete za neki drugi posao 32 27

Da odete u prevremenu penziju, a da vam država doplati staž 23 37

Da ostanete bez stalnog zaposlenja 66 6

(% odgovora, razlika do 100 neodlučni)

TEKOVINE POD SUMNJOM: Da će rezultat privatizacije biti efikasnija privreda ali da će se povećati socijalne razlike ocenjuje 14 odsto ispitanika; a 27 odsto njih se nada da će se nakon kraćeg perioda poboljšati i standard. Smanjivanja radnih prava i masovnog otpuštanja boji se 20 ispitanika.

Dok su se građani bivše Jugoslavije krajem osamdesetih u preko dve trećine slučajeva opredeljivali za siguran posao koji obezbeđuje kakvu-takvu egzistenciju, danas se gotovo polovina populacije opredeljuje za posao koji pruža šanse za uspeh i veću zaradu ali je skopčan sa rizikom da se izgubi, konstatuje Mirjana Vasović.

Između sigurnog posla, dobre zarade i raspolaganja akcijama, građani, pre svega zaposleni, očekivano se opredeljuju za dobru zaradu (njih 45 odsto), za sigurno radno mesto u sledeće tri godine (15 odsto), a tek svaki deseti za akcije, odnosno za vlasništvo nad preduzećem. Istraživanja obavljena u postsocijalističkom periodu pokazuju konstantno napuštanje jedne od tekovina socijalizma – sigurnost zaposlenja 1990. bira 80 odsto građana, 1995. 56 odsto njih, prošle godine u isto vreme 40 odsto, a danas – samo jedna trećina.

Egalitarni princip raspodele uglavnom je odbačen – za ujednačenije zarade izjašnjava se 39 odsto ispitanika (pet odsto više nego 2000), a 47 odsto je za veće razlike u platama jer to podstiče ljude da se više trude.

Većina građana izražava uverenje da je slobodno formiranje cena životnih namirnica bolja opcija od njihovog ograničavanja.

RAČUN DRŽAVI: Relativno mali ali ne i zanemarljiv broj ispitanika (12 odsto) ispoljava krajnje negativan odnos prema solidarnosti, opredeljujući se za odgovor "najbolje je da svako brine sam o sebi – niti da materijalno pomaže drugima, niti da očekuje neku pomoć od drugih". Apsolutno najveći broj (52 odsto) smatra da "država treba više da oporezuje imućne kako bi na taj način obezbedila sredstva za pomoć siromašnima".

Građani od države očekuju pomoć i ostvarivanje na svojevrstan način shvaćene socijalne pravde. Većina građana smatra da ovo pitanje mora da rešava država sistemom progresivnog oporezivanja, uočava Bora Kuzmanović.

Mirjana Vasović konstatuje da građani imaju prilično stabilna uverenja kad je reč o odgovornosti države za ekonomsku "sudbinu" pojedinaca, odnosno o njenoj "socijalnoj" ulozi. Sve doskora u opštoj populaciji Srbije preovlađivala je predstava o paternalističkoj državi. Tako se u nekoliko poslednjih istraživanja koja su sprovedena prošle godine približno 60 odsto ljudi izjašnjavalo u prilog odgovornosti države za obezbeđenje ekonomske egzistencije pojedinaca. U ovom istraživanju ispoljavaju se tek nešto malo liberalnija shvatanja, a još uvek više od polovine njih "računa na državne jasle".

Ko je odgovoran za egzistenciju pojedinca?

Država ima veću odgovornost u obezbeđivanju egzistencije svakog pojedinca 55

Sami ljudi treba da preuzmu odgovornost za obezbeđivanje sopstvene egzistencije 27

(% odgovora, razlika do 100 neodlučni)

Još preovlađuje uverenje da bi država trebalo u potpunosti da snosi troškove školovanja i lečenja makar zdravstvena zaštita i obrazovanje bili nešto lošiji, dok skoro trećina kaže da bi građani trebalo direktno da učestvuju u troškovima školovanja i lečenja kako bi se stvorili bolji uslovi za obrazovanje i zdravstvenu zaštitu.

Ko treba da finansira obrazovanje?

Država, jer su tada svi u jednakom položaju 55

I država i roditelji, da bi svako mogao da se obrazuje prema svojim mogućnostima 33

Pretežno roditelji, to je njihov interes 1

(% odgovora, razlika do 100 odsto neodlučni)

Cilj reforme sistema obrazovanja, po mišljenju građana jeste da deca uče praktične stvari (32 odsto); a zatim približavanje Evropi (27 odsto). Da deci treba olakšati školu smatra 21 odsto ispitanika.

Veronauka u školama jedno je od spornih prosvetnih pitanja u kome relativna većina (58 odsto za, 12 odsto protiv) građana presuđuje u korist uvođenja veronauke u škole samo za one koji to žele, kao fakultativnog, a ne obaveznog predmeta. Broj pristalica veronauke povećao se u odnosu na ranija istraživanja, a broj protivnika uvođenja veronauke u škole (17 odsto) isti je kao devedesetih.

TESTOVI: Vlada najgore prolazi na pitanjima koja život znače – najgore ocene dobijaju delovanje lokalne samouprave, obrazovanje, zdravstvo, saobraćaj, a naročito životni standard, privredna situacija i socijalna politika.

Ocene aktivnosti vlade

osporava podržava

Hapšenje prvaka prethodne vlasti pod optužbama za kriminal 12 63

Donošenje zakona o saradnji s Haškim tribunalom 19 48

Oslobađanje Albanaca iz jugoslovenskih zatvora 48 16

Ponašanje prema prema problemu nestalih Srba sa KIM-a 40 19

Politika vlade prema upadu Albanaca u preševsku dolinu 13 50

Zakon o jednokratnom porezu na dohodak 12 52

Poreska politika 29 27

Privatizacija – donošenje zakona i konkretne mere 12 35

Kadrovska politika 26 14

Razrešenje Vuka Obradovića 23 20

(% odgovora, razlika do 100 odsto neutralan odnos)

Ocene učinaka vlade

zadovoljan nezadovoljan

Međunarodni položaj 50 18

Uspostavljanje pravne države 24 32

Politička situacija u Srbiji 18 42

Borba protiv kriminala i korupcije 18 44

Rad službi moje opštine 14 62

Obrazovanje 7 51

Prevoz 9 51

Socijalna politika 6 68

Životni standard 6 60

Privredna situacija u zemlji 4 66

(% odgovora, razlika do 100 odsto "ni zadovoljni, ni nezadovoljni")

Kadrovska politika nove vlasti (uključujući tu i aferu s Vukom Obradovićem) ima znatno više osporavatelja nego podržavalaca.

Hapšenje čelnika prethodnih vlasti zbog privrednih zloupotreba ima veću podršku nego saradnja s Haškim tribunalom –odnos osporavanja i podrške za prvu je 5:1, a za drugu meru 2,5:1 (vidi antfile "Da li treba optužiti Slobodana Miloševića i za šta?").

Iz istraživanja je prilično jasno da kad kažu "promene" ljudi prvo misle na plate, a tek pomalo na hapšenja.

Koliko vi lično imate strpljenja da čekate obećana poboljšanja standarda?

Nemam više strpljenja, ne mogu da čekam 21

Ako ova vlast do kraja godine ne pokaže rezultate treba je zameniti 24

Vlast je suočena s velikim problemima i treba joj ostaviti godinu-dve 34

Spreman sam da čekam i duže jer verujem u promene 9

(% odgovora, razlika do 100 neodlučni)

Odnos prema vrućim političkim temama ne otkriva iznenađenja:

Srbija i Crna Gora trebalo bi da budu jedna država smatra 55 odsto građana Srbije. U odnosu na decembar 2000. godine, kada je 59 odsto građana bilo za zajedničku državu (za federalnu 50 odsto, a za unitarnu devet odsto), beleži se smanjenje broja pristalica državne zajednice Srbije i Crne Gore, mada je to još uvek većinsko raspoloženje. Rastuća četvrtina građana koji danas prihvataju postojanje dve samostalne države očito se regrutuje u Srbiji.

Kosovo bi na albanski i srpski deo podelilo 27 odsto ispitanika (23 odsto smatra da je to i "verovatno rešenje"); petina ispitanika bi Kosovu dala visoku autonomiju, 15 odsto je za povratak Srbije tamo makar i silom, pet odsto smatra da bi to još najmanje deset godina trebalo da ostane protektorat UN-a (17 odsto smatra da je to verovatno); šest odsto bi Kosovu dalo status republike, 10 odsto misli da za Kosovo uopšte nema rešenja, dok 16 odsto ne zna kakvo rešenje da želi, a 24 odsto ne može da prognozira kako će rešenje tog problema izgledati.

Vojvodina treba da ima isti status kao sada, smatra 31 odsto građana; manju autonomiju nego 1974. dopušta 17 odsto, dok bi 12 odsto dopustilo da to bude kao u Ustavu iz 1974, a da se autonomija ukine glasa 12 odsto; dok osam odsto ispitanika smatra da bi Vojvodina trebalo da bude republika u okviru Jugoslavije.

Regionalizaciju Srbije ne odobrava 39 odsto ispitanika u užoj Srbiji i u Vojvodini, a tu ideju prihvata četvrtina građana. Ideja regionalizacije građanima je nejasna, čak 36 odsto nema stav i ne razmišlja o tome.

Odnos republikanaca i monarhista je 60:11.

POVERENJE U INSTITUCIJE: Najveći ugled uživa predsednik SRJ-a (70 odsto poverenja devet odsto nepoverenja), vojska (57), crkva (49), policija 39, Vlada Srbije (35) "partije na vlasti" koje imaju 33 odsto poena nepoverenja, Vlada Jugoslavije (31), i tu je kraj dela spiska na kome dominiraju pozitivne ocene – ispod te crte su sudstvo (39 odsto negativnih 22 odsto pozitivnih), predsednik Srbije (52 odsto nepoverenja, 15 odsto poverenja) i opozicione partije (negativnih 63, pozitivnih 9).

DOS je po oceni većine građana celina i dominirajuća politička snaga na političkoj i društvenoj sceni. Većina građana želi da ta koalicija opstane.

Dobro bi bilo da se članice DOS-a...

Razdvoje odmah 15

Ostanu zajedno do izbora za predsednika Srbije 9

Ostanu zajedno do redovnih izbora na svim nivoima 22

Opstanu zajedno i posle redovnih izbora 21

(% odgovora, razlika do 100 odsto neodlučni)

Trećina građana ima neku predstavu kako bi izgledalo grupisanje stranaka nakon raspada DOS-a. Uglavnom se zapažaju dva trenda u percepciji stranaka objedinjenih u DOS-u. Jedan se ispoljava u viđenju DOS-a kao jedne stranke na čijem je čelu Vojislav Koštunica (ovakvu percepciju istraživači nalaze među manje obrazovanim građanima). Drugi trend vezuje se za predstave o sukobima i brzom rasturu DOS-a. Međutim, kako zapaža Srećko Mihailović, u DOS-ovom imidžu je predstava o jedinstvu opozicije, a potom postoji i predstava o DOS-u kao pobedniku upravo zbog takvog jedinstva. Ko napusti takav DOS biće obeležen – i upravo je tu razlog što će DOS opstajati i duže nego što je to uslovljeno nekim objektivnim razlozima (a da ne i pominjemo to što je svaka stranka dobila više nego što je njena težina zahvaljujući sinergijskom karakteru ove koalicije).

Ispitanici najčešće nakon eventualnog rastura DOS-a vide tri koalicije: jednu, prepoznatljivu po Demokratskoj stranci Srbije, pominjalo je 30 odsto ispitanika; drugu, prepoznatljivu po Demokratskoj stranci, pominje 30 odsto ispitanika; treću, moguću koaliciju, prepoznatljivu uglavnom po vojvođanskim strankama, pominje 26 odsto ispitanika.

Uz DSS se najčešće pominju Nova Srbija (36 odsto je vidi uz DSS, a 16 odsto uz DS), Pokret za demokratsku Srbiju (uz DS 25 odsto, a uz DS 15), Građanski savez Srbije (48 odsto ispitanika ga vidi uz DSS, a 42 odsto uz DS), Demokratski centar (40 odsto uz DSS, a 35 odsto uz DS)

Uz DS se najčešće pominju Nova demokratija (33 odsto je vidi uz DS, a 16 odsto uz DSS), demohrišćani (45 odsto DS, 31 odsto DS), Socijaldemokratska unija (17 DS, 11 DSS), Demokratska alternativa (47 DS, 42 DSS).

Najveće nedoumice kod građana javljaju se kad pokušavaju da lociraju DC, GSS i SDU.

REJTING: Kada bi se sada održali izbori (vidi tabelu "Izborne orijentacije") DSS bi verovatno dominirao, a na znatnom rastojanju pratila bi je Demokratska stranka. Ostali bi se borili za opstanak. Šest stranaka bi verovatno prešlo cenzus od tri odsto glasačkog tela i dobilo poslanike (DSS, DS, SPS, NS; SPO, SRS). Tri među njima su na vrhu liste omiljenosti, a tri su, sudeći po opštoj slici u javnosti, na dnu omiljenosti ali imaju svoja čvrsta glasačka jezgra.

Top lista omiljenih partija u junu 2001. izgleda ovako: DSS, DS, DA, GSS, NS, DHSS... Pozitivan saldo ocena imaju samo DSS (+51); DS (+14); DA (+11) i GSS (+5).

Najomraženiji su JUL, SPS, SRS, SSDS, SPO, DSP.

Najbolji lični rejting (vidi tabelu " Omiljenost političara") ima V. Koštunica (saldo +52), a najgori S. Milošević (-64). "Ispit polažu" Koštunica, Labus, Dinkić, Čović, Svilanović, Mićunović, Ilić, Korać, Mihajlović i Batić, pošto imaju pozitivnu razliku "povoljnih" i "nepovoljnih" poena; kod Perišića je "nulti saldo"; a "ponavljači" su Obradović, Pelević, Isakov, Veselinov, Čanak, Drašković, Ivković, Šešelj i S. Milošević, pošto imaju više negativnih nego pozitivnih poena. Lideri po pravilu "vuku" svoje stranke, njihova popularnost je veća od stanačke, prosečne ocene su takođe veće, a ta razlika je najveća u slučaju Svilanovića i GSS-a, Koštunice i DSS-a, Čovića i DA-a, i Mićunovića i DC-a, pošto je njihova popularnost veća od stranačke za po preko deset procentnih poena. Zanimljivo je da je Vuk Obradović popularniji od onog dela SD-a koji vodi, a njemu konkurentsko predsedništvo, pošto nema profilisanog lidera, manje je popularno od frakcije koju vodi. SPS i Slobodan Milošević imaju isti rejting na dnu liste, odnosno tonu zajedno.

U osnovi, postojeća vlast nije ugrožena mada građanstvo iskazuje nezadovoljstvo. Sudeći po barometru omiljenosti, opozicija nema više od deset odsto uticaja, a u toj zoni ne vodi nekad snažni SPS, ni nekadašnji gospodar ulica SPO, već SSJ.

Glas naroda potcenjuje vladine proceduralne prioritete (demokratija, ulazak u Evropu), a od vlade traži makar mali vidljiv napredak, izbegava egzistencijalne rizike, nostalgično brani paternalizam države i vrši pritisak na vladu da ne primeni "šok-terapiju". Oko 37 odsto ispitanika smatra da ljudi očekuju makar neko malo poboljšanje, kao i to da se to malo poboljšanje već jednom dogodi. To znači da će na političkom tržištu možda rasti cena socijalne demagogije.

Istraživači uočavaju da postoji saglasnost o rešavanju osnovnih društvenih problema, ali da je vidljiva razlika između građanstva i vlade u izboru prioriteta. Istraživači CPA-e stoga preporučuju da se DOS blagovremeno razjasni s građanstvom oko toga da "ručak nije besplatan", to jest u socijalnom dijalogu usaglasi prioritete, kako kasnije ne bi došao u dramatičniji sukob s preovlađujućim mnjenjem.

Priredio: Milan Milošević