Zona sumraka:
Moja ekselencija na godišnjem odmoru

Kad god se vratim iz Amerike pomislim kako se kod nas sve smanjilo: je li moguće da su i flora i fauna toliko klonule za nepunu godinu od mog odlaska

August 4, Washington DC

Predsednik Buš kumi me da godišnji odmor provedem u Americi, da odem sa njim i njegovom porodicom u Mejn, posle me ubeđuje da mi odmor uopšte ne treba, baš dobro izgledam... Videlo se da će mu mesec dana bez mene pasti teško. Kad je video da ništa ne vredi okrenuo je ploču i počeo da priča kako ja idem mečki na rupu, kako kolaju priče da će me DOS smeniti i sl. On bi pre dao ostavku nego što bi primio drugog ambasadora, to mi napominje već koji put, dakle, smenjivanje mene ne dolazi u obzir, ali se boji da bi mi spletkaroši u otadžbini mogli pokvariti zasluženi odmor. Rekao sam da cenim njegovu pažnju i njegovu predostrožnost, ali moram da vidim šta je sa milom Srbijom, šta je sa Beogradom, gradom koji sam posle kratkog (po nekima i nepristojno kratkog) gradonačelnikovanja ostavio... Bože, kako mi se sada čine dalekim dani kad sam mislio da je i predsedavanje gradskom skupštinom nešto veliko!

August 5, International Airport Dulles

Od jutros u četiri pred rezidencijom čeka limuzina koju je Džordž poslao da me poveze na aerodrom. Da li bih svratio u Belu kuću, da za put uzmem pitu sa višnjama, on će svakako biti tamo od pet sati, još jedan hug pre nego što otputujem, šta ću, krenem dvadeset minuta ranije, pozdravimo se, on pođe ka Ovalnom kabinetu, vrati se i još jednom me zagrli: "Nemoj nas zaboraviti kad odeš u Srbiju!".

Mučni su mi rastanci, teško mi pada kad vidim koliko ću nekome nedostajati. Njegova svetost imala je isto suze u očima kad se rastajala od mene, Beograd je teško podneo moj odlazak na novu dužnost, pa ne mogu ja da budem i u Sinodu, i u Skupštini grada, i u Vašingtonu!

Sa Džordžom sam se video možda sedamnaest, možda dvadeset puta, ne vodim evidenciju, meni to nije važno, ali njemu jeste. Ostale ambasadore ako je primio jednom, dvared, mene zivka svako malo. Drugo, sa njima popriča pola minuta, minut u vrh glave, nice to meet you, nice to see you, sa mnom je spreman da provodi sate, upija svaku moju reč; rekao sam mu da me podseća na našu nekadašnju ministarku zdravlja koja je izjavila da puno nauči kad god sedne sa predsednikom Miloševićem, that's exactly how I feel, kaže, i stvarno, gleda me kao đače željno znanja.

Ne krije da su mu ambasadori drugih zemalja ili nevažni ili odvratni, mene je u od prvog susreta prihvatio kao najrođenijeg. Jedno kratko vreme, pre nego što smo uspostavili odnos gurua i učenika, ja sam mu bio kao sin! Stariji je od mene samo par godina, ali moja mladolikost i to što je on na još višem položaju nego ja doprinela je da se uspostavi ta vrsta pokroviteljske bliskosti. Ispočetka sam u tome uživao – bio sam impresioniran što predsednik najmoćnije države na svetu toliko drži do mene, što mi toliko izlazi u susret. Sad je počeo već da mi biva dosadan.

6. avgust, Shipol (Amsterdam)

Zdravo Evropo! Evo jednog od tvojih najboljih sinova, iz jedne od najstarijih porodica u Srbiji koja je zajedno sa antičkom Grčkom kolevka tvoje civilizacije! Pametno sam uradio što sam se još dok sam bio u Americi obračunao sa piskaralima kojima osveštavanje ambasade nije bilo po volji, zar da krnjim odmor polemišući sa tom buranijom! Ispitaću ima li u DOS-u bolesnika koji se zanose da će mene smeniti, ti me bolidi zanimaju samo kao istoričara i kao antropologa, kako ne razumeju da mene nije lako smeniti, prvo zato što sam puno uradio za Jugoslaviju, to obični ljudi ne vide, ali zna ko treba da zna, drugo, koga bi DOS poslao na moje mesto, i treće, odnosno prvo i jedino, mene smeniti znači prekinuti diplomatske odnose sa Amerikom.

6. avgust, Beograd

Kad god se vratim iz Amerike pomislim kako se kod nas sve smanjilo, je li moguće da su i flora i fauna toliko klonule za nepunu godinu od mog odlaska! Ipak, ovo mi je mati, malo ostarila, malo zapuštena, ali neću da zgrešim kao onaj dečko koji u Cankarevoj priči šmugne u gradsku vrevu pošto se postideo majke i njenog seljačkog imidža. Volim te Srbijo, nije mi žao što sam toliko učinio za tebe, iskoristiću ovaj boravak da posetim draga mesta, ali i da se vidim sa drugovima iz partije. Neka me desnica moja zaboravi, ako te zaboravim, Nova Srbijo, partijo koja si dala mene i Velju Ilića (ostalih se sećam kao kroz maglu).

Bio sam potpredsednik stranke, kao kandidat Nove Srbije otišao sam u Skupštinu grada, odatle u tuđinu, mogli ste i svečanije da me ispratite, drugovi i braćo, možda je trebalo da se ja vama javim pred put, ali nije bilo vremena, verujte, bilo je najvažnije da odletim preko i da odonud pomognem onako kako niko drugi ne bi; ako ste se ogrešili o mene neka vam je prosto, i meni neka bude oprošteno ako su se neki od vas osetili zloupotrebljenim – potpredsednik partije ode kao rukom odnesen! Da sam običan član partije koji nije ni nimalo uznapredovao posle petog oktobra i ja bih gorko pomislio: "Ovaj Protić prođe kroz stranku kao pas kroz rosu, ni zbogom nam ne reče", ima tu istine, ali šta je bilo bilo je, za ugled Nove Srbije u Americi učinio sam zaista puno, zahvaljujući meni predsednik Buš svako malo pita šta je sa Novom Srbijom, hoće li Velja biti predsednik Srbije, ja mu kažem da neće, Velja se, objašnjavam ja Džordžu, izlanuo da bi na Milutinovićevo mesto, biračko telo će mu iz čistog inata reći "e, nećeš!", ali to je duga priča, planiram da u Srbiji održim seriju predavanja o sebi i onome što sam učinio u Americi, jedno će biti i u prostorijama Nove Srbije, dočekajte me kako dolikuje, pevajte mi, ja sam vaš drug – biser rasut po celom svetu.

Ljuba Živkov