Ima li ekstraprofita u fudbalu:
Dribling s računima

Najava da će u septembru sve biti poznato trebalo bi da znači da će tada konačno biti objavljeno ima li Partizan račune u inostranstvu, da li je novac od transfera uplaćivan na te račune, šta sve podrazumeva "slučaj Kežman", da li je u pitanju ekstraprofit ili utaja poreza, da li su igrači samo kvalitetna roba koja se izvozi i, konačno, da li je Partizan jedini klub sumnjivog poslovanja

PRUŽANJE USLUGE ZA KOJU SE DOBIJA NOVAC: Scena sa večitog derbija

Opšte je poznato da su fudbaleri bogat svet –i u najteža vremena oni voze dobre automobile, imaju silne kuće i stanove, oblače markiranu odeću, venčavaju se skoro isključivo s manekenkama, a onda ih klub proda za velike pare nekom stranom klubu. Pošto isti opis odgovara i njihovim šefovima (direktorima, predsednicima, funkcionerima fudbalskih klubova), vesti radija B92 emitovana 8. avgusta u kojoj se između ostalog navodi da će "javnosti uskoro biti prezentovane milionske malverzacije fudbalskog i vaterpolo tima Partizan", da je "prema prvim naznakama reč o izbegavanju plaćanja poreza na novac od prodaje igrača stranim ekipama i da se kao poslednji slučaj navodi transfer Matije Kežmana" stoga verovatno nisu iznenadile nikoga. Iznenađujuća ostaje činjenica da čak dve sedmice posle te vesti situacija nije ništa jasnija. Naprotiv.

REAKCIJE: Nekoliko dana po objavljivanju vesti o milionskim malverzacijama, B92 daje nešto detaljniju informaciju: pozivajući se na izvore u Komisiji za privredni kriminal Vlade Srbije, taj radio javlja da će Partizan biti uvršten "među najveće ekstraprofitere koji će tek biti oporezovani". Navodi se da se klub ogrešio o Zakon o deviznom poslovanju i da je posle transfera igrača u strane klubove deponovao novac u švajcarske banke, umesto uplaćivanja na devizni račun u zemlji. Koliko god da su optužbe bile ozbiljne, funkcioneri kluba nisu želeli da se oglase.

Tehnički direktor Nenad Bjeković odbija da odgovori na pitanja novinara i upućuje ih na generalnog sekretara Žarka Zečevića, koji se u tom trenutku nalazi na godišnjem odmoru. Tek 15. avgusta oglašava se portparol Slobodan Novaković tvrdnjom da "u prostorije kluba nije stigla nikakva zvanična informacija" i da "pitanje oporezivanje transfera igrača nije precizno regulisano u zakonu". Guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić istog dana kaže da je "iznenađen kada je u pitanju ta informacija u vezi s Partizanom" i da je "moguće da se radi o nekom nalazu finansijske policije u vezi s neplaćenim porezom". Da sve ostane do kraja nejasno, pobrinuo se predsednik skupštine FK Partizan Ivan Ćurković: "Prodaja igrača kod nas ima tretman izvoza kvalitetne robe. Poznato je da se na takvu robu ne plaća porez", izjavljuje on ističući da "u klubu postoji računovodstvo i sve je zakonski regulisano".

Prvo od pitanja koja se nameću jeste da li se Komisija za ispitivanje zloupotreba uopšte bavila Partizanom. Na pitanje "Vremena", sekretar ove Komisije Slobodan Lalović kaže samo da je "to pitanje bilo pomenuto", ali da ništa više ne zna o tome. Osim toga, on upućuje na predsednika Komisije Aleksandra Radovića koji se baš sad vraća s godišnjeg odmora "ali bi morao da zna nešto više". Zvaničnog odgovora dakle nema, što nije ništa novo. Kao i sad već rasformirani Poskok, Komisija deluje daleko od očiju javnosti kojoj povremeno servira samo priču o tome kako je "najvažnije saznati kuda je otišao novac iz zemlje" ili "kako je istraga dodatno iskomplikovana". U svakom slučaju, i zvanični i nezvanični izvori najavljuju da će početkom septembra sve biti poznato, kako u slučaju Partizana tako i u svim ostalim slučajevima. Između ostalog, to bi trebalo da znači da će konačno biti objavljeno ima li Partizan račune u inostranstvu, da li je novac dobijen zahvaljujući transferima uplaćivan upravo na te račune, da li su transferi zaista zakonski problematični (Novaković) ili je sve zakonski regulisano (Ćurković). Trebalo bi da se sazna i šta sve podrazumeva "slučaj Kežman", da li je u pitanju ekstraprofit ili utaja poreza, da li su igrači samo kvalitetna roba koja se izvozi i konačno, da li je Partizan jedini klub sumnjivog poslovanja.

DILEME: U međuvremenu, suočeni samo s medijskim optužbama, funkcioneri Partizana odbijaju da budu konkretni. Tek što se vratio s godišnjeg odmora Zečević decidirano odbija da za "Vreme" kaže bilo šta o celom slučaju: "Imate zvanično saopštenje predsednika, možete da ga prenosite. Bilo bi glupo da ga sad bilo ko komentariše."

Međutim, zvanično saopštenje predsednika Ćirkovića upućuje ako ništa drugo ono bar na zaključak da čelnici nisu baš najbolje upoznati s regulativom koja se tiče "kvalitetne robe koju izvoze": poreza naime nije oslobođena samo kvalitetna, već svaka roba koja se izvozi. Prema rečima Milana R. Kovačevića, konsultanta za strana ulaganja i člana G17, to se ipak ne odnosi na fudbalere: "Ovde se ne radi o prodaji igrača već o njihovom ustupanju drugom klubu, dakle pružanju usluge za koju se dobija novac. Prema zakonu, sve ono što nije proizvod a 'izvozi' se podleže obavezi plaćanja poreza na promet. S druge strane, i fudbaleri bi mogli da se podvedu pod poreske obveznike iako su u inostranstvu – oni su naši državljani ugovorom ustupljeni drugom klubu, tako da imaju obaveze prema našoj državi." Prema Kovačevićevim rečima, čak ni povremeno pozivanje klupskih funkcionera na to da su oni samo "udruženje građana" neće mnogo pomoći Partizanu – dok su raniji poreski zakoni naglašavali instituciju preduzeća, sad se govori o "licima koja posluju u cilju zarade", što se u svakom slučaju odnosi i na visokoprofitabilna udruženja građana. Zanimljivo je međutim da novi zakoni u slučaju Partizana neće morati da se primenjuju retroaktivno, jer su i stari imali odredbe koje bi ovaj klub obavezivale na plaćanje poreza. Mogućnost da je klub do sada plaćao porez na "prodaju igrača", negirao je u svom "zvaničnom saopštenju" sam predsednik Ćurković.

Drugo osetljivo pitanje, postojanje računa u inostranstvu, ostalo je takođe bez zvaničnog odgovora. Nezvanično, međutim, stvari postaju daleko jasnije: nekadašnji funkcioner kluba Slobodan Milosavljević (dobio otkaz jer je "podrivao interese kluba", a u stvari javno ispričao detalje klupskih mahinacija) objasnio je u razgovoru za "NIN" novembra prošle godine da je novac od prodaje igrača do 1993. stizao na račun Swiss bank corporation u Cirihu, dok je u posao bilo uključeno i nekoliko drugih banaka u Beču, Londonu, Njujorku. Kontakt sa ovim bankama imali su uglavnom Ivan Ćurković i Žarko Zečević – prema Milosavljevićevim rečima, Ćurković je te poslove obavljao po prirodi svoje funkcije, ali i kao dobar prijatelj Mirka Marjanovića, tadašnjeg predsednika Upravnog odbora kluba i "dobrog privrednika sa jakim vezama", a potonjeg premijera srpske vlade. Na umešanost Mirka Marjanovića ukazuje i detalj da je prva vest o Partizanu kao mogućem kandidatu za spisak ekstraprofitera ili utajivača poreza objavljena istog dana kad i vest da je Komisija za ispitivanje privrednog kriminala obavila razgovor sa Marjanovićem.

I dok će detalji u vezi sa stranim računima verovatno biti predmet dubljeg ispitivanja vladinih komisija, postojanje tih računa ipak nije tajna unutar kluba. Funkcioner Partizana koji je želeo da ostane anoniman kaže za "Vreme" da računi postoje, ali da klub nije imao drugog izbora: "Unos novca u zemlju nije bio moguć za vreme sankcija, a i da jeste, gde bismo mi sad bili? Da smo ga uneli, morali bismo da ga prodamo po zvaničnom kursu, što je u slučaju tako velikih suma ogroman gubitak. Ekstraprofeteri su kupovali devize po zvaničnom kursu i tako ostvarili dobit, a naše eventualno unošenje novca bilo bi upravo suprotno, ekstragubitničko. Uostalom, taj novac iskoristile bi tada vladajuće stranke, a u tom slučaju možda bi i dalje bile na vlasti." Prema njegovim rečima, političke i ekonomske promene uslovile su ipak i promenu poslovanja kluba, tako da je deo novca sa stranih, već prebačen na domaće devizne račune.

Šta su u istim okolnostima radili drugi klubovi? Ne želeći da da konkretan odgovor na pitanje o postojanju računa u stranim bankama, Ivan Todorov, generalni direktor sportskog društva Crvena zvezda, kaže za "Vreme" da su pokušavali da prežive: "Državni budžet za sport već je godinama izuzetno mali, tako da smo mi prepušteni tržištu. Novac možemo da dobijamo prodajom TV prava i ulaznica za utakmice, ali taj prihod, koji je nekad iznosio 50 odsto ukupnih prihoda, više nije dovoljan. Dok se ne uspostavi normalno tržište, mi smo prinuđeni da preživimo, a jedini profitabilan klub jeste fudbalski. Oni imaju mogućnost da prodaju igrača, a sav novac od tih transfera potroši se ovde: na putovanja, opremu, pripreme." Nesporno je da u drugim sportovima zaista nema dovoljno novca i da ulaganjem u talentovanog fudbalera i kasnijim određivanjem cene za izvoz njegovih usluga godinama mogu da se finansiraju atletičari, strelci, stonoteniseri i ostali. Sporno je međutim da li i u ovom slučaju "cilj opravdava sredstva" i da li je novac sa stranih računa zaista uložen u taj "cilj".

Prema rečima Milana R. Kovačevića, domaće pravno lice (pa dakle i sportski klub) ne može imati račun u stranoj banci – jedini način jeste da se u inostranstvu osnuje novo preduzeće koje će samim tim imati i račun. U ovom slučaju, ako se ima u vidu uzak krug odabranih koji su vodili poslove u vezi sa stranim računima, niko ne može da garantuje ko je uzeo koliki deo kolača, odnosno ko će se na kraju ispostaviti kao pravi vlasnik fantomskih firmi sa pripadajućim računima. Kako kod nas postoji tradicija bliskosti politike i sporta (odnosno bliskosti političara i Upravnih odbora raznih klubova), postoji i mogućnost da se formiranjem novih prijateljstava, pravi vlasnici nikada i ne otkriju.

M. Kežman

SLUČAJ KEŽMAN: U celoj priči ništa manje jasno nije ni pitanje transfera Mateje Kežmana u holandski PSV Ajndhoven (za cifru o kojoj se samo nagađalo, a koja se kretala između 20 i 30 miliona nemačkih maraka). Prema prvim informacijama u vezi s Partizanom, ali i prema tvrdnjama "upućenih" istragu protiv kluba inicirao je upravo Kežmanov otac nezadovoljan nekorektnim odnosom i neizmirenim obavezama kluba prema njegovom sinu. Međutim, ni Kežman, ni klub, a ni predstavnici vladine komisije nisu u vezi s tim slučajem izneli ništa što bi ukazivalo na moguće probleme. "Transfer Kežmana ni po čemu nije poseban i ne razlikuje se od nedavnih transfera Zvezdinih igrača Drulića i Bunjevčevića. Ne želimo da dižemo prašinu oko ovog slučaja, ali stvar treba razjasniti, posebno što u slučaju Kežman nema nikakvih tajni", izjavljuje portparol Novaković za Fonet 15. avgusta. Pošto čak i neimenovani izvor "Vremena" tvrdi da "nema nikakvih sukoba sa Kežmanom", jedini pokazatelj da nešto ipak nije u redu jeste detalj koga se ovih dana priseća bulevarska štampa: na nedavnoj Kežmanovoj svadbi nije bilo nikoga iz FK Partizan. Kako navodi novopokrenuti magazin za sport, estradu i film "Antena", za većinu prisutnih na svadbi to je bio šok "a kada su upitali Mateju o čemu se radi, on je samo odmahnuo rukom i rekao da je to sada najmanje važno".

Prilikom prelaska Kežmana, bilo je reči o tome da će čim pare "legnu" početi kompletna rekonstrukcija Partizanovog stadiona. Aleksandar Stepanović, direktor stadiona, najavio je u prošlogodišnjem razgovoru za "Reporter" da će se ugraditi hiljadu tona težak pokretni krov, da će biti mesta za 45.000 gledalaca, da će oko stadiona biti podignute četiri kule između kojih će se izgraditi "prsten" za još osam hiljada gledalaca... Posle toga, bilo je nagovešteno da će pokretni krov biti montiran o trošku PSV–a kao deo obeštećenja, ali nije razjašnjeno da li je takav dogovor zaista postojao. U svakom slučaju, završetak radova bio je planiran za kraj 2001, najkasnije za početak 2002. godine, a radovi, kao što se zna, nisu ni počeli. Šta se dogodilo sa novcem, da li se Kežman odrekao svog dela zarad rekonstrukcije stadiona ili je u pitanju nešto sasvim drugo, za sada može samo da se pretpostavlja.

Ćutanje zainteresovanih strana (Partizana, predstavnika Komisije, Kežmana) u ovom trenutku upućuje na više mogućih zaključaka: ili je istraga u toku, ili su u toku "dogovori koji bi svima odgovarali", ili su svi nešto upućeniji odlučili da iskoriste svoje zaslužene godišnje odmore. Postoji naravno i mogućnost da se čeka da javnost (zabavljena konfliktima u vladajućoj koaliciji i najavama novih izbora) zaboravi na ceo slučaj i samo lakonski primeti da su to "lopovska posla". A u tom trenutku, svi dogovori postaće mnogo lakši za realizaciju.

Tamara Skrozza