Počinje 35. Bitef:
Šta čeka publiku

Bez obzira na pokušaj efektnog tematskog i značenjskog izoštravanja sadržanog u sloganu Eros i etos, ovogodišnji Bitef izoštrava samo beskrajnu misaonu i umetničku raznovrsnost savremenog svetskog teatra

Šta verna i, po tradiciji, vrlo zahtevna publika Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala može da očekuje od jubilarnog, 35. Bitefa koji počinje 15. septembra u Narodnom pozorištu belgijskom predstavom Rien de Rien?

Na ovo pitanje teško je odgovoriti nekim sažetim i sveobuhvatnim odgovorom: bez obzira na pokušaj efektnog tematskog i značenjskog izoštravanja sadržanog u sloganu Eros i etos, ovogodišnji Bitef, kao i prethodni, izoštrava samo beskrajnu misaonu i umetničku raznovrsnost savremenog svetskog teatra. Zato je potencijalnom gledaocu bolje ponuditi, umesto nategnutih kritičarskih uopštavanja, najopštiji pojedinačni kontekst predstava iz programa 35. Bitefa (vidi uokvireni tekst).

Prethodnih godina navikli smo da glavni aduti dolaze iz evropskih zemalja sa jakom pozorišnom tradicijom (iz Nemačke, Rusije, Francuske i Velike Britanije), a cinik bi dodao – iz zemalja koje, izuzimajući Rusiju, imaju i mogućnost da preko svojih kulturnih centara u Beogradu finansijski pomognu dolazak svojih trupa. Iako se i ove godine taj trend nastavlja, primećuju se i izvesna odstupanja.

PUČKI SPEKTAKL: Naime, postavlja se pitanje u kojoj je meri predstava Insekt pozorišne trupe Titanik referentna u kontekstu savremenog teatra na nemačkom jeziku, koji predstavlja verovatno najznačajniju nacionalnu selekciju u Evropi. Rad ove nemačke trupe dobro nam je poznat od pre nekoliko godina, kada je ona sa uspehom gostovala na Bitefu s predstavom Titanik, tako da se može unapred ustvrditi da ovakav teatarski izraz – raskošan, pučki spektakl na otvorenom, zasnovan na korišćenju raznovrsne scenske tehnike i pirotehnike – ipak ne spada u najreprezentativniju ponudu savremenog teatra na nemačkom govornom području. Izbor je diskutabilan i zato što je trupa relativno skoro gostovala na Bitefu, a naša publika, s druge strane, još nijednom nije imala priliku da vidi rad reditelja kao što su Ajner Šlef, Lik Bondi ili Martin Kušej, dramskih pisaca kao što su Elfride Jelinek ili Marijus fon Majenburg, koreografa kao što je Vilijem Forsajt – da pomenemo samo neke od najznačajnijih.

Što se francuskog teatra tiče, tu je ove godine takođe napravljeno izvesno odstupanje, ali ovog puta sasvim druge prirode. Unazad nekoliko godina selektor Jovan Ćirilov s punim pravom dovodi ono što je, pored umetničkog cirkusa, verovatno najzanimljivija i najznačajnija pojava u francuskom pozorištu danas – savremeni ples. Tako smo, zahvaljujući Bitefu, u poslednjih nekoliko godina mogli da se upoznamo s radom vrlo značajnih koreografa kao što su Anđelin Preljokaj, Jozef Nađ, Režis Obadia. Ove godine napravljen je zaokret, jer iz Francuske dolaze dve dramske predstave, Galeb i Porodični krug za tri sestre – dva moderna viđenja Čehovljevih remek-dela u režiji Erika Lakaskada. Na osnovu referenci koje imaju (uspešno gostovanje na ovogodišnjem Avinjonskom festivalu, odlične kritike), ove predstave sigurno pobuđuju interesovanje.

Zaokret u kontekstu nacionalne teatarske ponude predstavlja i gostovanje predstave iz Sankt Petersburga Škola za budale u režiji Andreja Mogučija. Aktuelni trend moskovskog teatra koji pratimo u poslednjih nekoliko godina na Bitefu, pogotovu u predstavama Fokina i Ginkasa, svodi se, grubo rečeno, na dve vrste eksperimenta na planu forme: na redefinisanje scenskog prostora i preispitivanje teatarskih mogućnosti klasičnih romana. Pozorište Andreja Mogučija takođe se bavi preispitivanjem teatarskih formi, ali na mnogo radikalniji način (prema pisanju ruskih kritičara, to je pozorište slobodnih, labavo povezanih, ponekad i hermetičnih "vizuelnih asocijacija"), tako da ćemo ove godine, po svemu sudeći, iz Rusije dobiti pravu tragalačku predstavu. S druge strane, na osnovu podatka da predstava tematizuje opšteljudsko iskustvo iz perioda detinjstva, može se pretpostaviti da Škola za budale ostvaruje i emotivnu komunikaciju. Predstava je dobila brojna priznanja u Rusiji i bila je vrlo zapažena na ovogodišnjem festivalu u Edinburgu.

IRONIJSKI ODNOS: Drugi adut ovogodišnjeg Bitefa neosporno dolazi iz Holandije. Izričitost ovog tvrđenja zasniva se na činjenici da mi je predstava Glasovi poznata – prikazana je prošle godine na festivalu u Taormini, gde su njeni autori, članovi Theatergroep Hollandia dobili prestižnu evropsku pozorišnu nagradu Nova pozorišna realnost – tako da ću joj posvetiti nešto više prostora.

U skladu sa naglašenom društvenom angažovanošću ove trupe, koja se ogleda u problematizovanju savremenog kapitalističkog društva, predstava Glasovi reditelja Johana Simonsa zasniva se na jednoj ovlašno postavljenoj dramskoj situaciji: posle nekog poslovnog ručka, sukcesivno se ređaju monolozi prepoznatljivih, karikiranih tipova iz savremenog establišmenta – menadžera, kriminalca, intelektualca, industrijalca, itd. – zasnovani na tekstovima Pjera Paola Pazolinija, ali i na jednom stvarnom govoru direktora kompanije Šel. Ironijski odnos prema ovom svetu označava se već osnovnom scenografskom postavkom: celokupna radnja dešava se oko tužnih ostataka nekad bogate trpeze.

Međutim, iako je osnovni cilj Glasova ironizovanje sveta moćnika, glavni efekat ove nepretenciozne i duhovite predstave ostvaruje se na sasvim drugom planu – na planu scenske igre. Naime, najveći domet predstave nalazi se u vrhunskom artizmu glumca Jeroena Vilemsa, koji tumači sve likove: na neverovatno plastičan i sugestivan način on vrši integralne glumačke transformacije (sa potpunom promenom telesne i glasovne posture), koje tako postaju prava scenska bravura.

KURIOZITET FESTIVALA: Sa sličnim referencama dolazi i belgijska plesna trupa Les Baletts C. de la B; prvi među jednakima u ovoj trupi, koreograf Alen Platel, dobio je ove godine nagradu Nova pozorišna realnost. Iako bi neko možda više voleo da je na Bitef stigla Platelova predstava, i debitantski koreografski rad mladog igrača Sidi Larbi Šerkauija pobuđuje interesovanje; možda će ovim gostovanjem Bitef povratiti svoju nekadašnju moć otkrivanja i promovisanja novih pozorišnih nada. Iako Šerkaui ističe da se njegov rad ostvaruje "pod velikim brojem uticaja", u predstavi Rien de Rien se, po svemu sudeći, mogu prepoznati osnovne tekovine Platelovog teatra, o kojima smo u Vremenu već pisali: princip improvizacija, preplitanje različitih igračkih tradicija, plasman ličnih priča igrača, vrhunsko izvođenje umetničke muzike, društveni angažman, humor.

Iz preostalog programa 35. Bitefa s interesovanjem očekujemo predstave sa Dalekog istoka: dve singapurske plesne predstave nama nepoznate trupe EcNad project Ltd, kao i japansku varijantu Vojceka u postavci reditelja Makoto Satoa, koji je poznat beogradskoj publici (imao je predavanje u aprilu u okviru Cenpijeve prezentacije japanskog pozorišta, a 1986. gostovao je na Bitefu sa jednim drugim velikim delom evropske književnosti, Magbetom). Ne treba zanemariti ni dve predstave beogradskog CZKD-a, englesku i makedonsku predstavu, kao ni kuriozitet ovogodišnjeg festivala, operu Majkla Najmana Čovek koji je zamenio svoju ženu za šešir.

Ivan Medenica