Zamislite radost muškog deteta predškolskog uzrasta kome je prvi put u životu, u Baru, ukinut policijski čas posle osam naveče? Razlog je bio finale Mundijala u Meksiku, 1970. godine. Mališa je te večeri saznao da su tamnoputi virtuozi u žutom Brazilci, a one bele "vezare" u plavom Italijani. Na pitanje gde su naši, usledilo je režanje: "Nisu se ni plasirali." Dete malo, ama pametno, pa do kraja utakmice nije pitalo ništa.

Naredno Svetsko prvenstvo u Nemačkoj pomenuti dečak gledao je u lepšoj (Hvar) i opuštenijoj atmosferi. Majka nije pošla, a otac je uvek bio liberalniji vaspitač: ne postavljaš više od tri pitanja na sat, poštuješ red i zakon i sve je dozvoljeno. Uz to, prvi put posle pet uzastopnih letovanja preko socijalnog, naslednik je bio oslobođen obaveze da ustaje u pet sabajle i da ko kreten šeta po pustoj plaži jer je, šatro, morski vazduh u to doba dana dobar za pluća. Tako je na miru po ceo dan buljio u televizor dok mu oči nisu ispale. Rezimirajući rezultat naše reprezentacije – dva remija, tri poraza i jedna navodno vredna pobeda protiv Zaira od 9:1 – mališa je upitao kako to samo naše vode petorica, a sve ostale po jedan čovek. Otac je odgovorio: "Pa i naše vodi jedan – Miljanić. Jbmlimmtr..." Tada je dolepotpisani prvi put čuo za legendarnog Miljana Miljanića Čiču.

Čiča se, nažalost, odmah sklonio s vidika zaputivši se u kletu pečalbu. Pošto su ga najurili iz Grčke, skrasio se u Realu iz Madrida. Bez obzira na to što je sa šestostrukim evropskim prvakom ostvario mizeran rezultat, u Španiji je proveo nekoliko godina i bio lepo ispraćen (!?).

Pažnju nacije je u to vreme više privlačilo polufinale Evropskog šampionata (tada još Kupa nacija) koje se igralo u Beogradu i Zagrebu. Jugoslavija je izgubila obe utakmice i ostala četvrta, Biće Mladinić je bio oteran sa selektorskog mesta, a sportskoj štampi je malo falilo da ga proglasi za narodnog neprijatelja. (Kad bi nekim čudom reprezentacija na narednom EŠ bila četvrta, ekipu ne bi promašilo Nemanjino ordenje, ako ne i nešto više.)

Usledilo je šest godina fudbalske suše, u međuvremenu je umro Drug Doživotni, prvi i do pre neki dan jedini Doživotni u istoriji republikanske Jugoslavije, ali je onda došao Mundijal u Španiji. Reprezentaciju je vodio lično Čiča! Neposredno uoči prvenstva, Čičin glas se prosu kao dažd na izmučenu novinarsku čeljad uvijek gladnu njegovih riječi: "Pasivna igra – aktivan rezultat!" Ruku na srce, on je unapred upozorio da je "Honduras jedna izuzetno kvalitetna reprezentacija." I stvarno – naši napadali, a Honduras imao tri ili četiri "stopostotne" šanse. Stvar je spasao golman Pantelić kome se sa usana mogla pročitati nežna elegija o ljubavi, psu i materi upućena saigračima, ali i klupi. Na kraju smo dobili sa 1:0, ali je za drugi krug falio još jedan gol. Na EŠ u Francuskoj '86, na Tozu Veselinovića i na ona tri poraza uz gol-razliku 2:10, ne treba trošiti papir.

Poslednja nada pojavila se kad je Čiča otišao u neke Emirate (odakle su ga, vele ovdašnji zlobnici koji tamo godinama rade, šutnuli zbog nekakvih muljanja s lekovima), a Ivica Osim na SP u Italiji 1990. godine ispao u četvrtfinalu na penale protiv aktuelnih šampiona iz Argentine.

E, onda je Zvezda osvojila Evropu i svet na klupskom nivou, rasprodala ceo tim, podelila plen sa haškim zatočenikom, tada predsednikom Srbije i njegovom vrhuškom. Prepadnuta da bi na čelo FSJ-a mogao doći neko ko bi organizaciju vodio kako bog zapoveda, Čičina ekipa zove ga i 1993. inauguriše u predsednika.

Kreće zlatno doba domaćeg fudbala: kriminalci malo novcem, a malo više "ponudama koje se ne odbijaju" preuzimaju klubove, uvode ih u hipertrofiranu Prvu saveznu ligu, a najgori od njih čak osvaja titulu prvaka Jugoslavije; za fudbalere koji imaju "dve leve noge" tarifa za igranje u reprezentaciji (i titulu "jugoslovenski reprezentativac" koja je donedavno stranim klubovima nešto i značila) dostiže od 30.000 do 50.000 maraka, koliko i za odabrane trenere; za sve manje pare prodaju se sve mlađi fudbaleri; samo za utakmice Zvezda–Partizan moguće je staviti ruku u vatru da nisu nameštene, a Čiča, gensek Bata Bulatović i ekipa žive i uživaju.

Sistem je nekako funkcionisao pošto je ona zaista sjajna generacija, koja je uskraćena za reprezentativne igre u vreme kad su svi bili u najjačoj formi, uspela nekako da se plasira u drugi krug prvo Svetskog, a onda i Evropskog prvenstva. Trenutak istine došao je prvo s Đorićem, nastavio se remijem na Marakani sa Slovencima predvođenim Simeunovićem, Karićem, Sivonjom, Aćimovićem, Rudonjom... Na kraju su Obilić, Zvezda i Partizan u istom danu elimisani od trećerazrednih evropskih ekipa. Najbolji domaći akteri ovih mečeva bili su trubači na Obilićevom igralištu, ali su i oni morali da prekidaju cigansku "Ševu" na najlepšem mestu jer su izgleda imali naređenje da sviraju samo kad Obilić napada.

Nekoliko dana kasnije održana je izborna skupština FSJ-a koja se čeka još od februara. Novi predsednik FSJ-a i mandatar Izvršnog odbora postaje Dragan Stojković Pikse (po pravopisu iz rodne Pase Poljane), a za produžetak Bulatovićevog mandata glasalo je dvadeset od dvadeset jednog člana novog IO-a. Biće da je gensek Bata sastavio spisak i dao Pikseku da potpiše, ili udari "putaču". Čiča je strasno izljubio svog naslednika, za šta je i imao razloga: zbog izuzetnih zasluga proglašen je za doživotnog počasnog predsednika FSJ-a. Nezapaženo je prošao izbor starca Vujadina Boškova za doživotnog počasnog selektora reprezentacije, valjda zato što je čovek nekad nešto uradio u fudbalu.

Po okončanju ove dirljive ceremonije jedni su predložili da se u FSJ useli finansijska policija, kako bi sav novac za Savez išao preko nje. Drugi, opet, traže da se fudbal u Jugoslaviji smesta zabrani. Srbija ima 2033 kluba, a svaki ima igralište od šest do deset hektara veličine, znači, po slobodnoj proceni, nekih petnaestak hiljada najbolje ziratne zemlje koja bi prekrivena najlonom ili plastikom hranila čitavu Srbiju. Onda bi Čanak mogao da se otcepljuje do mile volje. Dolepotpisani se delimično slaže sa poslednjim predlogom, uz uslov da Bata, Tole, Dan Tana i ekipa nastave da primaju plate u FSJ-u. Ne dao nam bog da se presele u odbojkaške ili košarkaške saveze.

Uroš Komlenović