Na igumanovom tragu - Hopovo:
Veliki transport

"Iguman se pakovao tri dana, pakovao se i plakao pred ljudima koji su tamo bili", kaže za "Vreme" Lazar Mišić, traktorista. " Ta dva zvona što je odneo dobio je na poklon"

PUT ARHIMANDRITA ILARIONA: Manastir Hopovo...

U subotu 27. oktobra u svim pravoslavnim hramovima obeleženo je rođenje svete Paraskeve. Prazničnoj liturgiji u manastiru Hopovo, prvi put od kako je manastir '81. godine obnovljen, prisustvovalo je svega nekoliko vernika. Kao grom iz vedra neba odjeknula je vest da je manastir poharala ruka doskorašnjeg starešine manastira, arhimandrita Ilariona.

Pošto je pre tri meseca osumnjičen za blud i pedofiliju, a posle sprovedene istrage koja se sada "kiseli" kod Okružnog javnog tužioca, igumana je dužnosti razrešio episkop Vasilije, poglavar sremske eparhije, i za privremenog starešinu imenovao jeromonaha Savu iz manastira Krušedol. Više od hiljadu vernika sprečilo je primopredaju dužnosti uz tvrdnju da je slučaj iskonstruisan, da je svemu razlog dugogodišnji sukob između vladike i igumana, ljubomore i novca radi.

...i manastir Mileševa

Po pisanju sremskokarlovačkog "Građanskog lista", arhimandrit je, skupa sa dva monaha i jednom monahinjom, iznenada zatim napustio manastir i sa sobom poneo sve vredne stvari iz tog zdanja. Spisak odnetih vrednosti je impozantan: zvona sa zvonika manastirskog hrama, svešteničke odežde, prestoni krst, kivot s moštima svete Tekle, kandila sa ikonostasa, poljoprivredne mašine, dva automobila, ogrevno drvo i hrastovu građu, zamrzivač, sitnu i krupnu stoku te seno i kukuruz. Sve iznenada, u toku jedne noći.

RADNICI NAMERNICI: Policijski kapetan Dragan Roljić kaže da se "ne moze još sa sigurnosću reći da je sve te stvari odneo bivši starešina manastira Hopovo" i da se "istraga radi u više pravaca". Obim, bizarnost i brzina "posla", međutim, otvaraju niz pitanja.

"Nemam blagoslov da bilo kome o ovome govorim", rekla je monahinja tužna pogleda koja je poslovala u manastirskoj crkvi. Posle ponovljene molbe malo se nećkala, zaustila pa se prenula: "Ne, ne, ne mogu. Pitajte oca Savu, on vam može reći. Ili pođite kod vladike. Otac Sava sad ode u Krušedol, ima zakazano venčanje i krštenje, do uveče će se vratiti", reče i zamače za ugao.

Iza manastira je štala, koš za kukuruz, kokošinjac, tor... U štali krava – videvši neznanca riče, hoće da se otrgne od jasala. Tri praseta se šćućurila u ćošku povećeg boksa i skiče: imaju loše iskustvo sa nepoznatima, svedoci su skorašnjeg odvođenja u nepoznato i plaše se iste sudbine.

Kroz kapiju ekonomskog dvorišta ispresecanog mnogim tragovima većih i manjih vozila dolazi čovek u radnom odelu i gura ručna kolica. Kaže da je izbeglica iz Hrvatske, da radi na manastirskom imanju već nekoliko godina ali da ne zna tačno šta se kritičnih dana događalo, bio je odsutan zbog privatnog posla. Ne zna koliko je sve trajalo, koliko je ljudi učestvovalo, kako su zvona skinuta. Sada pomaže ocu Savi da konak dovede u red, poznaju se odranije. "Sve je ispretumbano unutra, razneto", kaže. Govori tiho, odmerava reči, luta pogledom, žao mu je što se sve to dogodilo, još mu je žalije što su se novine toga dohvatile. "Nije istina da je sve odneto kako pišu. Brašna ima da se ne može potrošiti, ima ga toliko da i stoku njime hranim, seno je balirano i napakovano na tavan, eno je steona krava, prasići, kokoške, nešto ovaca... Nije istina ni da je manastir bez zvona ostavio. Ta dva zvona što je odneo on je i doneo. Uostalom, zvonilo je jutros za liturgiju." Na pitanje šta misli, šta i zašto bî, šta bî, vrti glavom, uzdiše: "Svašta se priča". O ocu Ilarionu ima samo lepe reči. "Vredan čovek", kaže. Pokušava da dočara kako je donedavno ekonomija izgledala: "Dvesta kokošaka je bilo, puna štala goveda, deset prasadi i dve krmače." Naglo prestaje i polazi prema štali. Kaže još da će čim završi sa ovim poslom, dok se dovede sve u red, napustiti manastir i on, ići će za Ameriku, dosta mu je svega.

Ispred manastira stoji žena, nudi na prodaju med, jabuke i rakiju. Posle kratkog razmišljanja pristaje na razgovor. "Gr'ota je da neko o njemu tako govori. On kad je ovde došao, sve je bilo u korovu. Ova lepota je njegova zasluga", govori i pokazuje oko sebe, na baštu, voćnjak, ribnjak, livade. Nema zbora, imanje je, što bi Sremci rekli, "utegnuto kao tamburica". Manastir, spolja gledano, takođe. "Meni je žao što je on otišao. Mislim da je razlog samo ljubomora što je ovako lepo manastir sredio, jedini što Irig ima. Ja ne znam što su se na njega tako okomili, pogotovo zašto su morali to u novine da daju". Nema šta više da kaže, rekla je šta zna, za više informacija upućuje na komšije, vikendaše.

U ograđenom voćnjaku, pored parkinga, planduju ovce. Jedna, dve, tri... ukupno dvanaest.

Na skretanju za manastir sa glavnog puta, ispred svoje kuće, za tezgom stoji Slobodan Vuković, prodaje standardni asortiman: med, rakiju, jabuke, grožđe. Govorljiv, ne štedi reči: "Popovi su postali mafijaši. I taj vladika, i on je mafijaš. Ni oni sami više ne veruju u Boga. Veruju samo u lovu. Pogledajte samo: od rata pa naovamo, svi voze besna kola, mercedese i šta ti ja znam. Sve su se na sirotinji nakrali. I Sava, kada je prvi put došao da ga smeni, odmah je pokupio sve pare, sve 'cedulje' za žito što je ovaj izveo, ovce hteo da proda... Ni on u Boga ne veruje, i on je došao da se naćapa."

Priseća se: "Kada sam se ja ovde doselio '81, manastir je bio zatvoren, nije bilo nikog. Poslen su došle dve monahinje, služio je pop iz Iriga, neki Dragan. Bitanga, samo je drpisao pare. Ilarion kada je došao, počeo je da stvara. Lepo smo sarađivali u početku."

Prepričava nedavne događaje, kaže da je sve video: "Ovde prodajem svaki dan, tu sam kao carinik, sve vidim šta rade ali šta su vozili ne bih znao, sramota je da lažem. Kažu da je odn'o mnogo stvari, doduše tu je bio dva'es godina, stvarao. Tri dana je trajalo. Jedan šleper je nosio ku'ruz, sutradan manji kamioni, a zadnji dan je došao jedan ogroman crveni šleper novosadske registracije sa ciradom, volvo. Ranom zorom je otišao nadole, prema Irigu i on je za njim išao kolima. To jutro kada je Ilarion otišao, Sava je došao sa još jednim, natovarili pun auto i išli su od dole sve smejući se. I oni su uzeli na konto ovog. One dragocenosti što je na radiju javljeno da su odnete odneli su oni, ne Ilarion. A njemu će se pripisati. Najbolje je pitati u miliciji, oni će najbolje znati."

POLICIJA I KAFANA: U policijskoj stanici sedi dežurni, ćaska sa dva-tri pozornika. Kaže da inspektor koji radi na slučaju nije tu, subota je, a on nije ovlašćen da daje izjave. Posle argumenta koji je toga dana više puta "upalio", da javnost ima prava da zna šta se u "našem, do čijem li, manastiru događa" ipak pristaje, doduše nezvanično: "Prvo je bilo obaveštenje da je arhimandrit otišao u neki manastir, tamo kod Priboja, posle da tamo nije stigao već da je otišao u manastir Mileševa, kod 'onog' Filareta. Poslata je depeša u Prijepolje da se to proveri." Naglašava da je popis odnetih stvari dostavljen tek u pet popodne, i to iz Sremskih Karlovaca, ne iz manastira. Ne može ništa posebno da kaže o Ilarionu, ne poznaje ga baš, jedino što zna jeste da je dvaput vozio pripit. Svaki dan je svraćao u kafanu preko puta, tamo se možda nešto više može saznati.

U kafani, manje-više ista priča: dobar, vredan, itd. "Svako jutro čovek navraćao, pročita novine, popije jednu-dve i ode. Kad je imao službu, nije ni tu jednu." Posebno ističe da je postove redovno postio. Ne može ništa više da kaže, sem da je veče pred odlazak navratio, pozajmio trista dinara za "pasoš za kerove" i otišao. Sutra se tek saznalo da je otišao. Razgovoru se priključuje nekolicina gostiju, ne žele imena da kažu. Sve što je odneo, kažu, njegovo je a onaj audi na kome se insistira je krš iz '81. godine, za razliku od limuzina u kojima se voze Vasilije i Sava. "Onu građu što se spominje poklonio mu je Slavko 'Šumar', njemu lično, da sagradi zvonik, rekao je da će potpisati ako treba." Za vladiku i jeromonaha kažu da su se urotili, da je novac u pitanju: "U Hopovo dnevno dođe po trideset autobusa dece, neka svako priloži po deset dinara, pa vidi koja je to para, oni to hoće za sebe, a on je sve u manastir ulagao." Preporučuju da je najbolje raspitati se kod ljudi koji su radili na manastirskoj zemlji, pokazuju put do jednog od njih.

"Iguman se pakovao tri dana, pakovao se i plakao pred ljudima koji su tamo bili", kaže za "Vreme" Lazar Mišić, traktorista (iako istog prezimena, nije u srodstvu sa igumanom). "Ne znam šta po crkvenim zakonima pripada manastiru a šta njemu, ali mislim da je ono što sam ja kupio za svoje pare moja imovina. Traktor i prikolica, poljoprivredna mašinerija, vode se na ime Boška Mišića iz Gospođinaca, njegovog oca, i to nikako ne može biti manastirska imovina. Poneo je još dva kauča, jedan orman i vitrinu iz svoje sobe... Ta dva zvona što je odneo dobio je na poklon. Jedno je doneo još za vreme rata, iz Bosne, sa Kupresa. Drugo je dobio posle tri godine ubeđivanja i prepiske od jednog Nemca iz Hamburga, naslednika livca zvona iz Vrbasa, sa tamošnje napuštene katoličke crkve. Jedva ga je iskamčio."

Mišljenja je da je afera sa pedofilijom čista nameštaljka: "Ako je uhvaćen na delu, morala bi postojati optužnica kao kuća velika, a koliko smo mi upoznati optužnice nema." Čudno mu je kako se na licu mesta zatekla novinarka "Građanskog lista" sa sve snimateljem.

DI SU NOVCI: Napominje da je iguman obnovio dva manastira i jednu crkvu. Prvo Grgetek, gde je od ruševine napravio lep manastir, crkvu u Neradinu takođe. Kada je tamo sve sredio, prebačen je ovamo, opet u ruševinu. Sad kad je i ovde sređeno, valjda vladika ima nekog svog da postavi na gotovo. "On se sve nadao da će ostati, dvadeset godina je proveo ovde."

Ubeđen je da su u pitanju finansije. "Od manastirskih prihoda, od poseta turista i ekskurzija prihod je išao i eparhiji. Čini se da je onima bilo malo što dobiju, a njemu mnogo što daje. Manastir je trebalo i održavati. Otkako smo mi tamo nije bilo dana da ne bude pet-šest radnika, napravio novi sanitarni čvor za posetioce, sa vodokotlićima i lavaboima, kaljeve peći prezidao. Petnaest, dvadeset porodica je u ovoj krizi živelo od rada u manastiru. Pošten je bio, bar što se nas radnika tiče, redovno nas je svake subote isplaćivao. A zvonik je podigao od prodaje dve kuće koje je od oca nasledio."

Kaže da je bio na utovaru i tvrdi da nije istina da je sve ono on odneo. "Kompletno stado ovaca je ostavio, kravu, prasad, nešto živine, kukuruz, seno i detelinu, ogrev." Gde se sve to sada delo, kao i relikvije, ne zna.

"Sve je to rezultat sukoba sa vladikom Vasilijem. Vladika je ovde postavio sve sveštenike iz Bosne, svoje zemljake, a ovaj je Vojvođanin pa se valjda ne uklapa u taj orkestar. Ti sveštenici se ponašaju kao da smo mi zbog njih, a ne oni zbog nas, za opelo po dvesta pedeset maraka naplaćuju, cenjkaju se kao na pijaci, za vreme rata su svu pomoć u Bosnu slali, tamo trgovine imaju."

Vladika Vasilije je preko svog sekretara odbio da govori za novine i izloži svoje viđenje slučaja. "Vi novinari samo pišete kad se nešto loše dogodi, lepe događaje preskačete", jetko je primetio sekretar. "Prenos moštiju svetog cara Uroša ste preskočili." Ko bi, uostalom, bio kriv što se za ovakve bizarnosti saznaje ako ne novinari. Šta nije objavljeno, poznato je, nije se ni dogodilo.

Afera je ozbiljna i mnoga pitanja ostaju otvorena: šta se zaista dogodilo u zakorovljenoj bašti Vladičanskog dvora pre tri meseca, da li je moguće da su deca u ovako suptilnoj stvari lažno optužila osumnjičenog arhimandrita, zašto tužilaštvo o tome ćuti, gde su relikvije i novac, zašto je istraga tako spora? Zašto se, na kraju krajeva, ne oglašavaju Sinod i Crkveni sud? Zar velikodostojnicima još nije jasno da njihov poslovični autizam samo šteti onome što je ostalo od "najznačajnije srpske nacionalne institucije"? Ili ih je baš briga.

U ulazu u manastir Hopovo, na zidu s desne strane visi uramljena replika baroknog prikaza strašnog suda: arhanđel Mihajlo plamenim mačem brani grešnicima pristup Svetom Trojstvu, pod njegovim nogama Đavo u obliku aždaje skuplja grešne duše i baca u Pakao. Na dnu, u večitom ognju, nalaze se grešnici nad grešnicima: bludnici i srebroljupci. Za opomenu svakome ko u manastir ulazi. Ne samo posetiocima.

Zoran Majdin