VREME 565, 1. novembar 2001. / SVET
Jugoslovenska ambasada u Ljubljani:
Merkantilni odnosi
Etabliranje jugo-ambasade u Sloveniji nije pratila briga za novi imidž države Jugoslavije, već finansijska stiska. Rezultat? Simbioza ambasade i JAT-a. Tako će u prizemlju zgrade posle više od jedne decenije ponovo proraditi šalter JAT-a, a pride će ostati i firme privatnih auto-prevoznika
|
Dan posle Dana mrtvih, koji se u Sloveniji i drugim katoličkim zemljama obeležava 1. novembra, Ljubljana dobija jugoslovensku ambasadu. Za tu priliku se užurbano preuređuju prostorije na trećem spratu u zgradi JAT-a u Slomškovoj ulici br. 1 u Ljubljani, razmešta nameštaj stigao iz Eurosalona, a u skromnoj kancelariji ambasadora okačen je državni grb, vredan 1.000 nemačkih maraka. To je ono što čini ambasadu, iznutra. Ostali, spoljni znakovi – državna zastava, tabla i ostale insignije čekaju da se stisnu između firmi turističkih agencija i TV prodaje na pročelju fasade, prilikom posete ministra spoljnih poslova Gorana Svilanovića 2. novembra.
KOSOVSKI TROUGAO: Susret ministra Svilanovića i kolege Rupela, šefa slovenačke diplomatije, biće četvrti za godinu dana, što, po rečima jugoslovenskog ambasadora Ive Viskovića, najbolje govori o dobrim odnosima između dveju država. Međutim, svečani događaj je tik pred otvaranje ambasade unekoliko pomračio spor između JAT-a i Adria Airwaysa i medijske prašine koja se u Sloveniji tim povodom ponovo digla. Podgrevanje tog spora pokazalo je loše strane smeštaja ambasade u zgradu (ne baš u elitnom delu Ljubljane – na minut od autobuske i železničke stanice), koja je u Ljubljani celu deceniju simbolizovala ne samo nekadašnji JAT već i bivšu državu (i sve loše asocijacije koje s tim idu), uz privatnike koji su u prizemlju prodavali karte različitoj klijenteli za autobuske čartere do Beograda, Niša, Vrnjačke Banje...
O čemu je reč? Slovenački avio-prevoznik Adria Airways već gotovo dve godine leti za Prištinu i najmanje što želi jeste da se odrekne profitabilne linije, a pride bi htela da leti za Podgoricu i Beograd. JAT (koji podržava jugoslovenska diplomatija) insistira da Adria u predstojećem aranžmanu ne može da prepusti samo polovinu jedne linije i zadrži dve i po destinacije na relaciji Slovenija-Jugoslavija. U Sloveniji je slučaj dobio na značaju zato što otvara pitanje suvereniteta Jugoslavije; Adria tvrdi da je dozvolu da leti u Prištinu dobila na valjan način od administracije UNMIK-a na Kosovu i da tu Beograd nema šta da traži, a jugoslovenska strana ističe da je prema Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN-a Kosovo i dalje deo teritorije SRJ, te da su nadležnosti jugoslovenskih organa jasne. Klackalica oko priznavanja prinadležnosti mogla je da traje u nedogled (uz orkestraciju medija s obe strane) da ministar Rupel nije priznao činjenicu da "dve države ne mogu da budu taoci dve firme", nakon čega je usledilo parafiranje sporazuma o civilnom vazdušnom saobraćaju između Slovenije i Jugoslavije 12. oktobra u Beogradu.
Ostavljeno je da Adria odluči hoće li leteti za Prištinu ili Beograd. "Bio sam uključen u pregovore, više puta sam slovenačkim organima preneo naš stav i uveren sam da Adria nije u pravu. To što zahteva Adria ne bi dozvolila nijedna država. Išli smo im na ruku i ponudili da Adria i dalje leti za Prištinu, ali uz dozvolu organa SRJ – koju do sada nije imala. JAT traži da Adria plati i rojalitis, po osnovu prava na letenje na domaćim linijama koje prepušta stranom prevozniku; sada traje spor oko visine obeštećenja. Suma od deset miliona dolara, koja se pominje, prilično je proizvoljna. Činjenica je da JAT traži jednu dok je Adria ponudila drugu svotu, a razlika je velika, deset prema jedan. JAT smatra da je međunarodna regulativa potpuno na njegovoj strani, da može na bilo kojoj arbitraži da dobije spor i zato traži obeštećenje od početka Adrijinih letova za Prištinu, a što Adria želi da izbegne. Za nas je to važno pitanje nacionalnog suvereniteta. Adria, kao ozbiljna avio-kompanija, sigurno zna da su dozvolu za let dobili na jedan vrlo sumnjiv i nelegalan način. Jasno smo im stavili do znanja da ni JAT, kao avio-prevoznik, ni mi, kao Jugoslavija, nećemo popustiti u svojim stavovima", komentariše relacije JAT-a i Adrie ambasador Visković.
|
Kada se činilo da je to poglavlje u odnosima Ljubljane i Beograda zatvoreno (i da će JAT biti jedini prevoznik između prestonica a Adria veza s Prištinom), iz Adria Airwaysa stiže saopštenje da su "iznenađeni" informacijama o "gotovom dogovoru", pošto "tek pokušavaju da uspostave kontakte s novim direktorom JAT-a". Prema Adriji, sporazuma između dve firme nema zato što "JAT uslovljava dogovor uključenjem svojih aviona na liniji Ljubljana-Priština".Zato je Adria poslala posebno pismo slovenačkom MIP-u, uz očekivanja da je slovenački organi zaštite prilikom "pregovora o sporazumu o vazdušnom prometu". Izgleda da Adria još ne smatra bitku izgubljenom a pregovore završenim, iako Svilanović stiže u Ljubljanu ne samo radi otvaranja ambasade već i na potpis pomenutog sporazuma. Tako su nerešena pitanja između dva preduzeća dobila naglašeno političku dimenziju, u kojoj su načelna pitanja samo vrh ledenog brega u deceniji i po zatrovanim odnosima u trouglu Ljubljana-Priština-Beograd.
FIRMA KRSTIĆ: Tu otprilike postaje jasno koliko je bila mudra odluka slovenačke diplomatije da lokaciju (a posredno ime i reputaciju) novootvorene slovenačke ambasade u Beogradu ne vezuje ni za jedno bivše ili sadašnje predstavništvo nekog slovenačkog preduzeća u prestonici bivše zajedničke države. Etabliranje jugo-ambasade u Sloveniji nije pratila briga za novi imidž države Jugoslavije, već finansijska stiska. Rezultat? Simbioza ambasade i JAT-a. Tako će u prizemlju zgrade posle više od jedne decenije ponovo proraditi šalter JAT-a, a pride će ostati i firme privatnih auto-prevoznika, poput Jatrasa (nekada jedna od retkih autobuskih veza sa Srbijom via Mađarska, čiji je naziv ironično podsećao na bolja vremena kad se išlo avionima)... Na trećem spratu je ambasada, a između su prostorije JAT-a i konzulata.
Ceo posao oko ambasade pratilo je malo malera – prvo je letos u Ljubljani poginuo jedan od službenika, sledile su kadrovske bitke i zamene iskusnijih atašea onima čije je radno iskustvo na području koje pokrivaju jednako nuli, do najnovijih prepucavanja o deobi nebeskih puteva. Navodno su to prateći oblici svake slične, malo egzotičnije službe koju prate devizna plata i poneka privilegija. U reciprocitetu se nešto slično dešava i sa slovenačkom ambasadom u Beogradu koja će, valjda jedina na svetu, kako su ironično izvestili slovenački mediji, uskoro "dobiti atašejku za poljoprivredu, na beogradskom asfaltu ".
Uprkos tome, ambasador Ivo Visković je uveren da svečano otvaranje ambasade ne može ništa da pomuti: "Nekome se neka firma u Jugoslaviji može sviđati ili ne, ali ambasada SRJ ne predstavlja firmu, nego državu. Imidž zemlje ne gradimo na ugledu bilo koje firme, mada ugled jugoslovenskih firmi, s druge strane, doprinosi i ugledu zemlje. Sada je najvažnije da se nastavi uspešna unutrašnja i spoljna politika koja je postigla velik uspeh na međunarodnom planu. Mi svoju ulogu vidimo u predstavljanju te nove politike Jugoslavije i u zastupanju svih, pa i jugoslovenskih privrednih subjekata u Sloveniji. A ukoliko JAT uskoro počne da leti za Sloveniju, onda će to već samo po sebi uticati na poboljšanje odnosa."
Do tada ambasadu i konzularno odeljenje čeka raščišćavanje brojnih problema koji su se nagomilali tokom potpuno prekinutih odnosa između dveju država u protekloj deceniji. Što je priličan zalogaj za osoblje ambasade koju čini 11 službenika, od čega je oko polovina administrativaca.
BILETARNICA, ISPOVEDAONICA: Da otvaranje ambasade (i konzulata, koji je već otvoren, bez ikakve pompe) ima i ekonomsku logiku, kazuje podatak da samo jedna konzularna službenica dnevno primi od 100 do 160 građana. Pa kad se pomnoži sa cenom vize... Priliv siguran. To donekle dovodi do očaja slovenačke državljane srpskih korena, pošto im toliko očekivana ambasada sad dođe nešto kao bilet-servis, bliži od tršćanske filijale, da kupe ulaznicu za ulazak u državu predaka. Ukidanje viznog režima za one građane koji sa SRJ imaju krvnu vezu a žive u drugim republikama bivše SFRJ je, po Viskoviću, za sada "neprihvatljivo iz niza razloga", a Jugoslavija je pokušala da olakša situaciju donošenjem novog zakona o državljanstvu koji omogućava dvojno državljanstvo za one koji to žele. Problem je, međutim, na drugoj strani. Slovenija, na primer, ne toleriše institut dvojnog državljanstva za prostor bivše SFRJ. To znači da Slovenija prisiljava potencijalne nove državljane da se tokom procesa naturalizacije odreknu prethodnog državljanstva...
Problemi sa kojima jugoslovenski ili slovenački državljani dolaze u ambasadu nisu nepoznati, još manje novi. To su problemi oko državljanstava, vojnih penzija, stanova, dokumenata i slično. Ima apatrida, ima onih koji su ostali bez svih dokumenata, neki zbog teške lične situacije ne govore punu istinu, a svi očekuju pomoć i svi su dovoljno očajni da, pošto su obili već brojna vrata, pokušaju i u novoj ambasadi. Posebno su mučne situacije kada pomoć traže ljudi srpske nacionalnosti sa bosanskim ili hrvatskim pasošem i kada ambasador Visković mora da im objasni da "njihovi problemi ne potpadaju pod njegov delokrug rada". Neke sudbine su "takve da se prosto zapitaš da li bi takvu priču mogao da izmisli neko sa književničkom maštom. Od čoveka koji u banci zaista ima veliku ušteđevinu, ali ne može da dođe do novca pošto nema dokumente jer je u vreme raspada zemlje bio u zatvoru, do raznih drugih, skoro neverovatnih ispovesti", začuđen je nad zatečenim stanjem jugoslovenski ambasador.
Na stranu ljudska prava i tegobe, ipak je jedno od najvažnijih poslanstava novog diplomatskog predstavništva jačanje privredne saradnje. Dok po Beogradu sve vrvi od džambo-plakata slovenačkih firmi i njihovog velikog come-backa na jugoslovensko tržište, u Sloveniji (izuzev jafa keksa) jugoslovenskih proizvoda gotovo i nema. "Slovenija danas nije ona ista od koje smo se rastali pre deset godina. Tržište u Sloveniji traži visok kvalitet i niske cene, a to je za mnoga jugoslovenska preduzeća problem. Mada, ima izuzetaka. Čuo sam, na primer, veoma povoljne ocene direktora slovenačkog Mercatora o kvalitetu proizvoda i načinu poslovanja subotičkog Pionira, koji je u konkurenciji uspeo da istisne nekoliko poznatih firmi. A to nije lako. Nisam poslovan čovek, ali prihvatam logiku da nema malih poslova, nego samo isplativih ili neisplativih. Suština saradnje sa Slovenijom je u višim oblicima kooperacije, a ne samo u mnogim malim poslovima", poslovni je kredo ambasadora Viskovića.
MALA, ALI CRNOGORSKA: Najzad, treba pomenuti još jedno zanimljivo područje oko koga nova jugoslovenska ambasada treba da nađe zajednički jezik. Reč je o uredu Crne Gore za saradnju s vladom Slovenije koji je otvoren pre dve godine u centru Ljubljane. (Jugoslovenska ambasada je u komšiluku, ulicu dalje.) Tada je kancelarija pod vođstvom (sadašnjeg šefa crnogorske diplomatije) Branka Lukovca predstavljena kao prva crnogorska ambasada, samostalni prozor Podgorice u svet; danas predstavništvo vodi bivši vođa crnogorskih diplomata Perović, a diplomatska obeležja su najvidljivija na limuzini. Odmeravanja između ambasade SRJ i predstavništva Crne Gore u Ljubljani za sada su ostala na nivou kurtoaznih izjava.
"Jugoslavija u 7. članu Ustava dozvoljava otvaranje takvih predstavništava. Crna Gora ih ima 11 u svetu. Slovenija je dozvolila otvaranje tog predstavništva u vreme kada nije bilo odnosa sa Jugoslavijom, a verovatno i kada je svesno nešto radila protiv jugoslovenskog režima. Bez obzira na to, uspostavljanje predstavništva nije nelegalno s aspekta jugoslovenskih propisa. Jugoslovenski ustav istovremeno, naravno, ističe zajedništvo kao i to da nijedno slično predstavništvo ne sme da radi protiv druge članice federacije, odnosno protiv spoljne politike zemlje", komentariše ambasador Visković. Uprkos načelnim dogovorima da "neće raditi na štetu drugog", varnice su neizbežne. Posebno što ima indicija da bi sadašnje predstavništvo od slovenačkog protokola i diplomatije moglo da izbori puni diplomatski status, da potkrepi već stečene diplomatske oznake na vozilima.
Bez obzira na crnogorsku epizodu, ambasador Visković je zadovoljan prijemom u Sloveniji. Jeste svaki početak težak, ali to nije njegov slučaj. Do sada je, manje-više, doživeo samo "sjajna iskustva": "Ljudi su u ličnim kontaktima, kada su osetili na osnovu izgovora odakle sam, spontano su prelazili na srpski i srdačno razgovarali sa mnom, mahom stariji ljudi čak i žale za prošlim vremenima." Grafite "Srbe na vrbe", koji na slovenačkim fasadama izgleda postaju deo uobičajenog folklora (pa ih komunalci uglavnom ne peru), u protekla četiri meseca nije uočio...
Najzad, folklor nije izostao ni tokom priprema za ceremonije otvaranja ambasade. Deo spiskova zvanica sastavljen je izvan ambasade, umećem one vrste koja se uvek nađe "da pomogne", uzdajući se u kasniju korist. Zato je izbor zvanica, npr. iz kulturnog života, odisao privatnim interesima, pa ambasadu iznutra nisu videli niti za svoje pregalaštvo čuli zahvalu njenih činovnika neki od prvaka ovdašnjeg civilnog društva, koji su se tokom proteklih godina zaista trudili da međusobne veze ne zamru. Ipak, možda će prisustvo na koktelu etabiliranih urednika slovenačkih medija pomoći da se ovdašnja sedma sila uhvati u koštac sa novim izazovom – posle deset godina evociranja uspomena na sve jugoslovensko što je otišlo ili oterano sa slovenačkog tla (poslednji put 26. oktobra, podsećanje na povlačenje JNA iz luke Kopar 1991. godine), sada treba izvestiti da je nešto, jugoslovensko, opet tu.
Svetlana Vasović-Mekina