Dva lica Srbije:
Cena otetih godina

Dan nakon Prvog sabora pravoslavno-nacionalne omladine srpske Beogradskog univerziteta, u Hali sportova održan je koncert grupe Stereo MCs. Dok su studenti na Filološkom fakultetu podgrevali ideje srpskog fašizma u kome sabornost, monarhija, klerikalizam, konzervatizam i patrijarhalnost igraju ključnu ulogu, pod Hale sportova podrhtavao je u ritmu hita Connected, vraćajući Beograd na kartu Evrope

Na Filološkom fakultetu u Beogadu održan je Prvi sabor pravoslavno-nacionalne omladine srpske na Beogradskom univerzitetu posle 1944. godine u organizaciji Društva "Svetog Justina Filozofa" i Srpskog sabora Dveri i uz prisustvo sveštenika Srpske pravoslavne crkve i dekana Filološkog fakulteta. Uz proklamaciju od deset tačaka, održani su i govori o pravoslavlju, nacionalizmu, monarhiji, antikomunizmu i antiglobalizmu, a sve da bi se potvrdila duhovna vertikala srpske istorije i srpskog naroda.

U govorima su se mogle uočiti dve linije. Jedna je bila više okrenuta ideologiji, njeni duhovni autoriteti su bili Justin Popović i Nikolaj Velimirović. Pozvano je na stvaranje srpske države po njihovim uzorima, a sa uporištem u srednjovekovnoj srpskoj državi, što je ideja koju danas, od ideologa srpskog nacionalizma, najvatrenije zastupa Vasilije Krestić. Druga linija kazivanja bila je više politička i unutar nje je pozvano na pomirenje sledbenika Ljotića, Nedića i Draže Mihajlovića te na, između ostalog, podređivanje nastave i nastavnika pomenutim idejnim stavovima, za početak popunjavanjem upitnika kojim bi se utvdila njihova moralno-politička podobnost.

PODGREJANE IDEJE: I ideološki i politički program te grupe studenata i omladine može se u svakom trenutku naći na sajtu Obraza. On ne predstavlja ništa drugo do podgrejane stare ideje srpskog fašizma u kome sabornost, monarhija, klerikalizam, konzervatizam i patrijarhalnost igraju ključnu ulogu i koji se danas može naći kod savremenih ideologa srpskog nacionalizma, u pojedinim spisima Srpske pravoslavne crkve i u delu stranaka nacionalističke desnice.

S njihovim idejama je veoma teško polemisati jer je uopšte teško iz perspektive početka dvadeset prvog stoleća polemisati sa idejama čiji je najveći deo ukorenjen u srednjovekovnoj ideologiji. U svojim zamerkama savremenom svetu u stanju su da iznesu i poneko tačno zapažanje, ali je njihovim rešenjima rok upotrebe istekao pre bar dva stoleća. S te tačke gledišta treba čak da nam bude žao te omladine; njena temeljita neobrazovanost, nepoznavanje čak i istorije sopstvenog naroda, očevidan strah od izazova savremenosti i slepo bežanje u prividnu sigurnost fašističkih ideja i patrijarhalnih odnosa zatvaraju joj skoro svaki put napred i osuđuju je da tavori negde na obodu društvenog i kulturnog razvoja vodeći (na internetu) bitku protiv prosvetiteljstva.

Njen položaj nije ni po čemu jedinstven, takvih pokreta hrišćanskog fundamentalizma ima posvuda i njegovi nosioci se, od Nove hrišćanske desnice u SAD do pravoslavnih fundamentalista u Rusiji, skoro bez izuzetka mogu klasifikovati kao frustrirani delovi srednjih slojeva. Čak su im i ideje i argumenti koje iznose slični, razlikuju se uglavnom samo po tome da li podržavaju ili ne podržavaju neoliberalne ekonomske ideje.

FRUSTRIRANOST: U slučaju Srbije (i okolnih država) jasno je da su znatni delovi srednjeg sloja frustrirani. Ako se posmatra istorija ideja na ovome tlu, jasno se vidi isti tip frustriranosti i isti tip traganja za rešenjima u rekonstrukciji starih vrednosti i starih odnosa patrijarhalnog i klerikalnog društva, stariji i od fašizma, koji mu je poznije dao uobličen ideološki aparat. Međutim, uočljiva je i jasna odlika ovakvog fundamentalizma utemeljenog na veri – namera da se uz pomoć vere rešavaju politički problemi van nje i stvari vrate u naizgled shvatljiv, postojan i dugoročno održiv red i poredak silaskom niz "duhovnu vertikalu" u feudalne odnose.

Takvo mešanje vrednosnog i političkog konzervatizma pokazuje da je "pravoslavno-nacionalni sabor" po formi bio borba za duše, ali po suštini borba za ovozemaljsku vlast i teokratsku monarhiju kao tip društvenog uređenja. Zato je opravdano postaviti pitanje da li je on kao takav kakav jeste politički opasan pokret koji nas u razvoju može vratiti unazad. Oko 300 okupljenih studenata, koliko može da stane u salu 11 i neposredno ispred nje, sigurno nije mnogo u odnosu na verovatno preko 80.000 studenata koliko ih ima na beogradskim univerzitetima (uključujući i Univerzitet u Beogradu čiji čak ni tačan naziv ne znaju). Sve sa svojim imperfektom i uopšte arhaičnim jezikom koji tako obilato koriste, ne mogu proizvesti više od sažaljenja. Međutim, podrška koju u iznošenju svojih nazadnih ideja dobijaju od SPC-a, nacionalističkih stranaka, Udruženja književnika Srbije i nekih drugih organizacija sličnih stavova sigurno jeste politički problem koji se ne može rešiti unutar univerziteta. Ako šire versku netrpeljivost i indirektno pozivaju na druga krivična dela, a jesu to činili, za to je nadležno javno tužilaštvo (koje, nažalost, ne reaguje ni na mnogo ozbiljnija kršenja zakona). A ako zastupaju ideju da su višestranačje i parlamentarna demokratija jedno od osnovnih zala savremenog društva, te predlažu ukidanje stranaka, onda je to ozbiljan politički problem s kojim moraju da se uhvate u koštac same stranke.

SLOBODA I ODGOVORNOST: Međutim, ima nešto što ipak jeste stvar univerziteta. Govor mržnje i izražena netrpeljivost prema onima koji misle drugačije ne bi smeli da budu dozvoljeni na univerzitetu, a posebno ne nakon što smo posle toliko godina borbe za autonomiju najzad počeli da se i mi otvaramo prema svetskoj akademskoj zajednici i ona prema nama (kakvi god bili i mi i oni). Moraju postojati neka jasna pravila dokle se u govoru mržnje i zloupotrebi autonomije može i sme ići. Autonomija i akademske slobode podrazumevaju i akademsku odgovornost. Mi etički kodeks akademske zajednice još nemamo na papiru, ali ga ima posvuda u svetu i valjalo bi ga se pridržavati. Nema nikakve svrhe polemisati sa sadržajima koji nisu akademske prirode, to jest nema svrhe ubeđivati te studente da greše, jer njihove ideje nisu utemeljene na nauci već u veri i frustraciji, a tu razum, analiza i argumenti slabo šta mogu da učine. Ali zato postoje dekani koji treba da se pobrinu da se na univerzitetu ne koristi govor mržnje. Dekan Filološkog fakulteta je taj etički zahtev ne samo zanemario već je svojim prisustvom na saboru neposredno dao podršku govoru mržnje.

Ljubiša Rajić