Prvi je bio zaista ružan. Suviše debeo, potpuno neadekvatan obliku lica, pogodan možda za sredovečnu učiteljicu, ali ne i za 16-godišnjakinju tek zagazilu u pubertet. Ipak, cilj je postignut: u početku sumnjičavi roditelji ubeđeni su da naočare nisu hir već potreba, a potom je i inače jeziv imidž upotpunjen jedinim jezivim elementom koji mu je nedostajao. Nikome se nije dopadao, ali predloge o kupovini novog okvira nisam ni slušala, ubeđena da je taj prvi, takav kakav je, bio jedini mogući, kao pravljen za mene. "Važna je pamet, a sve ostalo je smetnja, zar ne", ubeđivala sam sebe (i ostale), srećna što se slika u ogledalu savršeno uklapa u tu konstataciju. Kao i okvir, sve ostalo na meni i u meni takođe je bilo suviše debelo, potpuno neadekvatno i pogodno možda za nekog drugog... A onda je pukao. U pravom trenutku. Bilo ga je nemoguće popraviti, ali to više i nije bilo tako bitno. Bez trunke žaljenja, strpala sam ga u neku prljavu papirnu kesu shvativši da se mora dalje, da je vreme za nešto drugo i da ono što je puklo ne vredi lepiti. (Za mudre zaključke da isto to može da važi i za odnose sa ljudima, bila sam suviše mlada.)

Sledeći je takođe bio neadekvatan obliku lica, ali ipak nešto tanji i svetliji. Opet dokazujući uzročno-posledične veze imeđu odrastanja, psihe i izbora okvira, imidž je pratio taj trend: sve je postajalo tanje i svetlije, od mene same do teza o smislu života. Ipak, koliko god bio drugačiji, strogi okvir i dalje me je štitio od povremenih napada ženske samosvesti. Uz njega je svaka šminka izgledala smešno, sve izuzev ofucanih farmerica suviše elegantno, osmeh nije dolazio u obzir, a ozbiljne teme su se podrazumevale.

Onda je i on pukao. Ovog puta, borba je trajala dugo. Tačno pet puta su lokalni optičari bili prinuđeni da, koliko košta da košta, topljenjem, lepljenjem, varenjem... spasu ono što se spasti može. Nije moglo – uvek je iznova pucao, a posle svake optičarske intervencije izgledao sve jadnije. Usred celonoćnog koncerta na sajmištu, gde su naočare bile najneophodnije, pukao je i poslednji put. Ovog puta beznadežno, tačno iznad nosa, ali tek pošto su kratkovide oči konstatovale da je ONAJ s kojim sam došla ležerno zagrlio drugu dok mu je ona nežno šaputala na uvce. Batalivši pokušaje da ga učinim funkcionalnim – i prepolovljeni okvir, a i NJEGA – krenula sam dalje.

Sledeći je bio boje zlata, tanak, sa obrađenim ivicama i savršeno je odgovarao želji da se konačno bude famme fatal. Uz njega se slagala svaka šminka, svaka senka za oči, svaka garderoba, ni po čemu nije ličio na prethodne, svima se sviđao,... ali to nije bila moja priča. Tek posle tri godine postalo je jasno da će svi pokušaji da i ja postanem tako tanana, zlatna i obrađena završiti neuspehom. Zbog toga, nije morao ni da pukne. Onako sjajan i ko nov bio je odbačen zauvek, a prethodna iskustva učinila su da sledeći biram dugo i sistematski. Probala sam nekoliko desetina najrazličitijih modela i svaki je donekle odgovarao: ženstveni, sportski, srebrni, zlatni, u boji,... u svima sam videla sebe i u svakog sam se zaljubljivala na prvi pogled. A onda sam videla onaj pravi. Umereno debeo, crn, ovalan, ne previše upadljiv, a nekako plemenit. I užasno skup, naravno. Ipak, znala sam da je to ono za čim sam tragala – sublimirao je sve dotadašnje razvojne faze, odgovarao i problematičnoj adolescentkinji i onome u šta se ona pretvorila i onome što je želela da bude. Slagao se uz sve i uz svakoga i bio prvi koji je podjednako dobro izgledao kada se iza stakala treptalo i plakalo. Ako su prvi i drugi bili strast, treći pogrešan izbor, ovaj je konačno bio prava stvar.

Međutim, kako to već biva, tako idealan kakav je bio dosadio mi je posle dve godine. Privučena jednim sivim, potpuno neupadljivim i nimalo plemenitim, odrekla sam ga se u trenu i skoro zaboravila da je ikada postojao. Taj novi bio je siv i običan, sasvim u skladu sa svakodnevnim tempom, nagomilanim obavezama, željom da se stvari obave što pre i što jednostavnije. Najvažnije je bilo što ga praktično niko nije ni primećivao, a to je u tom trenutku bilo upravo ono što se tražilo. Ali, kada me je jednog dana ON pogledao baš tako, kao da sam siva, obična i neprimetna, postalo je jasno da negde grešim. U trenucima očaja vratila sam se idealnom, s tim što su me privlačili i drugi: srebrni, izduženi, šareni... Jedni su mi stajali dobro, drugi užasno; jedni su bolje išli uz suze, a drugi uz osmeh. Sve u svemu, postalo je jasno da IDEALNI ne postoji, a i da, ukoliko postoji, ne mora da bude JEDINI. Ako ništa drugo, praksa je pokazala da JEDINI pre ili kasnije pukne, da lepljenje mnogo košta i da je uvek privremeno.

Uz teget lak za nokte i odgovarajuću senku za oči sada mi najviše odgovara najnoviji – plavi, uski, četvrtasti. Upućeni tvrde da, otkad ga imam, mnogo trepćem i očijukam, ali tešim se da je to samo prolazna faza. Uostalom, već dugo meračim jedan svetloljubičasti, nešto elegantniji, decentan. Kakav već priliči ženi u godinama.

Tamara Skrozza