"Samo bez naroda, ako može"; "Vreme" br. 576

Nažalost nisu samo dugovi i komplikovana politička ujdurma sve što nam je ostalo iz Broz-Milošević decenija vladavine. Neke od važnih floskula i onih već bivših i ovih danas jesu čuveno "Narod se pita", "Volja naroda", "Narodni izbori", etc. To je u svest našega "narodnog čoveka" usadilo misao o važnosti njegove malenkosti i mišljenja koje on (valjda) ima. Zanemarivši to što se pita samo kada mora na svoja leđa primiti odgovornost za ono što su usvinjili oni što sada vape baš za njegovom mudrošću i što je naša demokratska istorija pokazala da mi baš za neke fer utakmice i ne znamo – hita uparađen sa plajvazom u ruci rešen da kreira budućnost. I veliki "dogodio se narod" završavani su izjavama vođa poput: "Studenti su u pravu" ili "Volim i ja vas".

To je ona karta na koju će sada zaigrati i gospodin Đukanović. Ne može on "sam" odlučiti što mu je činiti sa demokratskom, proevropskom i već gotovo samostalnom ekološkom Crnom Gorom. On je teškim radom doveo tu gde je sada ali – narod se pita. Referendum je nezvanično već zakazan. Pitanje je samo ko će imati pravo da glasa i o čemu će se pitati taj Veliki glasač? Teško da će one eksperte neko pustiti da daju svoje viđenje statusa buduće Republike ili Države. Gubitak na referendumu Đukanoviću može omogućiti mirno povlačenje sa vlasti. Ali šta će ako ga onda počnu pozivati na razne domaće i možda međunarodne sudove. Bojim se da je doveden u pat-poziciju iz koje izlaz može videti, poučen iskustvom našeg ex Vođe, u unutrašnjim sukobima za šta je Montenegro u svojim podelama pripremljen. No, takvo prolongiranje vladavine nužno nosi određene konsekvence čega je i gospodin Đukanović svestan. Njegov cilj je očigledno podela odgovornosti na živalj Crne Gore. Šta god se dogodi biće: "Tražili ste gledajte".

Uroš Žugić, elektronskom poštom