Narcis

Dobro jutro, poželim mu na početku svakog dana. On ćuti. Nemo posmatra. Ponovim dobro jutro, i dobijem isti nemi odgovor. Gleda me radoznalo, zabrinuto. Pomno se ispitujemo. Pokazuje zube. Beči oči. Bez osmeha. Ne bih rekao da odgovara mojoj predstavi o Zlatoustom. Uočavam na njemu detalje kojih kao da se ne sećam. Podbuo je i nagužvan. Kao da je juče bio bolje volje i sa nešto manje sedih nego prošle nedelje. I one kese ispod očiju nisu bile tako teške, otromboljene i modre. Gleda uvek pravo u mene. Stavlja naočare. Onda ih skida i ja ga ponovo vidim manje oštro ali celog i bez dodataka. Uočavam znake volje da se predstavi u boljem svetlu. Okreće profil, onda se vraća anfasom na kome začešljava zaliske. Trudi se da popravi izgled ali mu baš i ne polazi za rukom. Možda se ne trudi dovoljno, ili nije njegov dan. Sad gleda ispitivački. Unosi mi se u lice ne napuštajući svoju ravnu plohu slike. Kao da bi da pronikne u tajnu inverzije. I ja u njoj tražim poslednju mrvu utehe. Možda u neinverznoj stvarnosti izgleda bolje? Pitanje kompozicije, ništa više. Poznajemo se godinama i gotovo sam siguran da stari malo brže od mene. Moj najstariji i poslednji poznaniik. Viđam ga povremeno, kada ja to poželim. Primećujem da ga ti susreti sve manje raduju.

Alisa

Ponekad poželim da zakoračim iza tog lika i otkrijem da li iza njega zaista nema nikakve dubine. Plašim se da bi me takav iskorak odveo u neprijatnu inverziju Alisine priče. Da ja, kao, već živim u zemlji iza ogledala, u bajci, u boljem svetu, a da je surova realnost svakodnevice tamo, iza ogledala. Moguće je pretpostaviti da postoji svet manje dobar od onog koji uobičajeno kritikujemo i kojim nismo baš sasvim zadovoljni, mada je verovatno moguć i neki bolji.

Odraz

Ispijam prvu kafu. Ispred mene u prvom planu nazirem odraz onog tipa iz ogledala. Sve je tu: prepoznatljivi obris nosa, obrve, zalisci po ivici a sve između njih nekako neodređeno, nezavršeno i uspokojavajuće nejasno. Topografija lica u magli. Prisan lik duha. Ispunjava me spokojem i gledam ga nehajno, krajičkom oka, bez brige i podozrenja. Zapravo, gledam kroz njega u dubinu slike.

Prozor

U okvru prozora razbaškario se zaleđeni kanal. Galebovi sleću na ledenu pistu, kližu se i iznenađeno klikću jer ne mogu da zarone. Sused baca redovnu porciju mrva hleba uobičajeno namenjenu patkama. Proždrljive ptice se otimaju o mrve i halapljivo ih gutaju u komadu. Krpice zaostalog snega omekšavaju tvrde trake pejzaža preda mnom – kolovoz, parkirani automobili, trotoar, zaleđeni kanal, onda opet parkirani automobili, ulica, trotoar i fasada zgrade preko puta. U staklima Suda vidim odraz prozora i u njemu uramljenu siluetu sa šoljicom za kafu. Bleštavi refleks tog prozora na ledu je bez siluete.

Silueta

Niski far sunca liže duž kanala. Iz pandži belih ptica na ledu izrastaju golemi crni ždralovi. Distorzirana proporcija ptičje senke opčinjava koliko i preobražaj kratkonoge bele ptice u vitku, elegantnu siluetu, transformaciju nepoznatu izučavanjima zoologa D'Arcy Thomsona. Zaboravi, i Liliputanci su na osnovu proporcijskih sličnosti doneli pogrešne zaključke o težini Gulivera i količini vina koje može da popije u jednoj čaši. Senka je nedokučiva.

Narcis, odraz, silueta i Alisa zajedno, bez prozora

Gledajući taj prizor, setih se jutrošnjeg poznanika. Rado bih ga zamenio senkom ili obrisom pojave. Detalji unespokojavaju. Globalna predstava umiruje, opušta, čak daje nadu. Uz pomoć zraka jedne lampe može da se prođe kroz odraz i zaroni u bezbolniju, opštu predstavu posebnog. U ovoj eri ratova za naftu, korektne indoktrinacije i totalne potrošnje, vlastita fizička pojavnost je povratila značaj. Posebno za dobro potonjeg. Iako je pojavnost oduvek veliki lični problem danas susret sa sobom treba što lakše i bezbolnije prebroditi kako bismo se uhvatili u koštac sa ulicom, kako bismo pogledali u novine. Novine? Gle, evo opet odraza. Rat u Avganistanu asocira na rat protiv Beograda. Promena režima u Argentini podseća na promenu u Srbiji. Bin Laden je varijanta već korišćene metafore zla, pokriće nečoveštva počinjenog u ime borbe protiv zla. Kolateralne štete su takođe eufemizam za već više puta viđeno.

Da li je bolji svet u kome se zla događaju drugima od sveta u kome su ona rezervisana za nas? Svakako nije. Takav odgovor nalaže politički korektan govor. Ali, duboko u nama ostaje osećaj olakšanja. To se opet događa negde drugde, dovoljno daleko da prepoznamo samo siluetu, obris poznatog. Za to je dovoljno tek zgodno, po ličnom ukusu postavljeno osvetljenje, taj jedini siguran izlaz iz mraka.

Miloš Bobić