Diplomati i vojnici: Ratna pisma 1913-1916 (2):
Sudbina o koncu

Neočekivano brz i veliki ratni uspeh protiv Turske doprinosi da među balkanskim saveznicima u prvi plan izbiju pitanja teritorijalnih pretenzija i međusobnog razgraničenja na osvojenim (oslobođenim) teritorijama. Nikola Pašić nastoji da obezbedi čvrstu podršku Rumunije u srpsko-bugarskom sporu oko Makedonije

Trinaestog marta 1913. dolazi do pada Jedrena pod pritiskom srpske i bugarske vojske. Desetak dana posle tog događaja, Nikola Pašić šalje drugo pismo Mihailu Ristiću, poslaniku Kraljevine Srbije u Bukureštu. Kao i prethodno, objavljeno u prošlom broju "Vremena", i ovo pismo Nikole Pašića do sada nije bilo poznato. Datiranja originalnih pisama su po "starom", a napomene priređivača po "novom" kalendaru.

Nikola Pašić:

Umirivanje Bugara i crnogorskog kralja

Ministarstvo inostranih dela

Političko odeljenje

Gospodinu Mihailu Ristiću, Kralj. Poslaniku u Bukureštu.

Lično. Poverljivo.

Beograd, 23. marta 1913.

Gospodine Poslaniče,

Pročitao sam pisma u kojima ste mi javili Vaš razgovor sa Majoreskim i Kalinderom. Iz njih crpim uverenje da su Rumuni raspoloženi da s nama održavaju prijateljske odnose, ali se još ne rešavaju da prijateljstvo utvrde ugovorom. Držim da ih u tome sprečavaju obziri koje imaju spram Austro-Ugarske. Boje se da im naši zategnuti odnosi sa Austro-Ugarskom ne budu na smetnji i da ne oslabe poverenje koje sada imaju u Austro-Ugarskoj. A s druge strane strahuju da im naši prijateljski odnosi s Rusijom ne budu teretom u raspravljanju pitanja, u kojima bi Rusija imala svojih zasebnih interesa.

Ni jedno ni drugo nije osnovano. Oni mogu negovati svoje prijateljstvo sa Austro-Ugarskom po svojoj volji i kako im njihovi interesi nalažu. Mi im u tome smetati nećemo. Isto tako nećemo im biti na smetnji ni u pitanjima koja oni budu imali s Rusijom. Naše prijateljstvo s Rusijom i njihovo prijateljstvo s Austro-Ugarskom dejstvovaće da se pojačaju i još bolje poprave odnosi sa susednim državama. I to bi za neko vreme, dok se još bolje krupna svetska pitanja ne opredele, dalo obojim državama potrebnog mira, koji je nuždan da se obe države spreme za iduće događaje.

Naš savez odnosio bi se na jedno pitanje, koje je isto toliko njihovo kao i naše. Mi bi time postigli da naš sused Bugarska, kojoj se sada zavrtelo usled uspeha, bude mirna i da u odnosima prema Rumuniji i prema Srbiji bude umerenija i uzdržljivija, i za slučaj kakvog neprijateljskog napada na jednu ili drugu državu, da se zajednički branimo. Naš ugovor ne treba da ima karakter agresivne politike prema Bugarskoj, nego karakter obostranog osiguranja od nemirne politike našeg suseda. Nama bi taj ugovor pomogao da sprečimo širenje Bugarske na štetu Srbije i Rumunije. Bugarska, kojoj bi Dunav bio granica spram Rumunije a spram Srbije Timok i vododelnica moravske doline, dominirala bi na istoku, i ceneći njen karakter bezobzirni spram svojih suseda, davala bi povod stalnim nemirima.

Držim pouzdano da naš defanzivni savez, koji bi se odnosio samo na Bugarsku, ne bi bio protivan ni Rusiji ni Austro-Ugarskoj. U svakom slučaju bio bi za nas oboje koristan.

Razgovor Vaš s Kraljem rumunskim daje mi više nade da će moći što biti, nego li Vaši razgovori s plemenitom gospodom. Kad dobijem Vaše pismo, koje će mi detaljnije izneti sadržinu Vašeg razgovora, moći ću ceniti može li biti šta od toga našeg koraka u kratkom vremenu.

Međutim ja Vas molim imajte taj zadatak u vidu i ne propuštajte nijednu zgodnu priliku da je ne upotrebite za što brži uspeh. Molim Vas držite me u neprestanom toku stvari, jer smatram da je taj posao sada najprešniji i najglavniji.

Naš položaj u odnosu Vel. Sila, a naročito Austro-Ugarske otežan je našom pomoću koju smo dali Crnoj Gori. Mi smo joj dali pod uslovom da ćemo pomoć trgnuti, ako Vel. Sile reše da Skadar treba pripasti Arbaniji. Sile su rešile sudbinu Skadra i rešile pomorsku demonstraciju, a Crna Gora ćuti spram nas, a pred svetom Kralj Nikola govori kako je vezao svoju sudbu za sudbinu Skadra. Nama je sada teško da trgnemo vojsku iako vidimo da će žrtve biti uzaludne jer će Kralj Nikola odmah uzviknuti kako smo ga izdali i kako je primoran da ode pod skut Austrije. Žive muke raditi s njima. Ako Vel. Sile pribegnu oštrijim merama, moramo povući vojsku, jer ne želimo doći u sukob s Rusijom i trojnim sporazumom.

Izvolite primiti Gospodine Poslaniče, uverenje mog odličnog poštovanja.

Nik. P. Pašić

Turski, bugarski, pa austrijski rat

Prvi balkanski rat – u kome su najznačajniji događaji Kumanovska bitka, vođena 23-24. oktobra, kao i pad Jedrena 26. marta – završava se londonskim mirom 30. maja 1913. godine. Njime nisu rešeni teritorijalni problemi između Bugarske i Srbije. U pitanju je bila teritorija u Makedoniji. Ova nerešena pitanja su bila uzrok Drugog balkanskog rata koji Bugarska započinje iznanadnim napadom na srpske trupe kod Bregalnice, 29/30. juna 1913. Međutim, do 8. jula bugarske jedinice su pretrpele težak poraz kod Bregalnice. Suočena sa pritiskom srpskih, grčkih i rumunskih jedinica, Bugarska je bila primorana da 10. avgusta potpiše Bukureški mir. U ime Kraljevine Srbije taj mir potpisuju Nikola Pašić i kraljevski poslanik u Bukureštu Mihailo Ristić.

Srbija snagom oružja dobija teritorije na koje je već po ranijem sporazumu imala pravo. Pripada joj cela moravsko-vardarska dolina. Naglo jačanje i teritorijalno proširenje Srbije nije odgovaralo Austro-Ugarskoj. Srbija postaje opasan sused koji svojim primerom utiče na susedne zemlje i sprečava prodor na istok (Drang nach Östen). Austrougarski vladajući krugovi su smatrali da će monarhiji biti nemoguće da zadrži anektirane pokrajine ako na Balkanu postoji jaka Srbija. Podstičući grofa Berhtolda (austrijski ministar inostranih poslova 1912–1915, autor ultimatuma Srbiji 23. jula 1914), nemački kajzer Vilhelm II je u oktobru 1913. izjavio: "Možete biti sigurni da ja stojim iza vas i da sam gotov da izvučem mač kad god vaša akcija to bude zahtevala."

U međuvremenu, među omladinom u Bosni i Hercegovini se širi nacionalni otpor protiv okupatora. Sledeći primere Vladimira Gaćinovića i Bogdana Žerajića, pokret "Mladobosanaca" jača. Pomoć im stiže iz Srbije. Smatra se da su im neki od "crnorukaca" pomagali u obuci rukovanja oružjem.

Atmosfera je bila zapaljiva. Bio je potreban samo povod za sukob; on je pronađen: sarajevski atentat u kom su ubijeni austrijski nadvojvoda Franc Ferdinand i njegova supruga Sofija od Hoenberga. Nepunih mesec dana kasnije, 23. jula, Austrija uručuje Srbiji notu-ultimatum; zbog odbijanja Srbije da dopusti stranoj policiji i istražnim organima sprovođenje istražnog postupka na sopstvenoj teritoriji, Austrijanci joj, izmislivši sukob kod Kovina, 28. jula 1914 – objavljuju rat. Pošto su pripreme već ranije obavljene, mobilizacija u Austriji se odvijala brzo. Konrad Hecendorf, šef glavnog generalštaba, i ponemčeni Slovenac Oskar Poćorek, kao najbolji vojni stručnjaci Austro-Ugarske, dobili su naredbu da Srbiji zadaju odlučan udarac.

Pobednički početak

Austrougarskoj vojsci, koju je činilo 1100 bataljona sa 2840 topova, nasuprot je stajalo 213 srpskih bataljona sa 450 topova. Neočekivano, već prva velika borba pokazuje srpsku borbenu nadmoć. Austrijanci nisu krenuli u napad iz pravca Beograda nego iz ugla koji čine Sava i Drina računajući na faktor iznenađenja, koji je trebao da doprinese brzom izvršenju date naredbe. U toku ofanzive počinili su teške zločine nad civilnim stanovništvom u Podrinju, Jadru i Mačvi. O tome svetsku javnost obaveštava švajcarski patolog Arčibald Rajs, koji je na poziv kraljevske vlade došao u Srbiju, gde je do svoje smrti i ostao kao veliki prijatelj srpskog naroda. U krvavoj Cerskoj bici, koja je trajala od 2. do 6. avgusta, srpske divizije pod vođstvom Stepe Stepanovića, slamaju austrijsku ofanzivu prinudivši neprijatelja na povlačenje.

Druga austrijska ofanziva je vođena potpomognuta svežim vojnim snagama. Srpska vojska je već bila iscrpljena neprestanim borbama, nedostatkom municije i odgovarajuće opreme. U tim teškim okolnostima, za zapovednika najugroženije, Prve armije, imenovan je Živojin Mišić. Suprotno očekivanjima pretpostavljenih, on 20. novembra kreće u ofanzivu. U danas s razlogom čuvenoj, Kolubarskoj (ili rudničkoj) bici, srpska vojska je izvojevala pobedu nateravši neprijatelja da se u rasulu povlači. Zarobljeno je 323 oficira, 42.215 vojnika i ogroman ratni materijal. Srbija je bila očišćena od neprijatelja. Austro-Ugarska, potučena i osramoćena, smenjuje zapovednika južnog ratišta Oskara Poćoreka. Kasnije mu je zbog vojnih neuspeha i suđeno.

Slobodan Jovanović, šef ratnog Presbiroa Vrhovne komande u vreme austrijskog rata (koji će kasnije biti poznat kao Veliki, a danas kao Prvi svetski), bio je i svedok bitke na Suvoboru (deo Kolubarske bitke). Nekoliko dana kasnije javlja se sestri Pravdi, opisujući joj svoje viđenje situacije u kojoj se Srbija nalazi.

Kragujevac, 27. nov. 1914.

Draga Pravda,

Pišem ti u Rim, jer sam od Pižona čuo da ste ti i gospođa Milka prispele već tamo. Javi mi odmah kako ste putovale, i kako ste se smestile. Ja ne znam nikakav pansion, ni jevtin ni skup, kad god sam bio u Rimu stanovao sam u hotelu.

Ovde je kod nas jedno mesec dana išlo ne može biti gore. Izgubili smo bili Valjevo, Užice, Beograd.

Austrijanci su bili došli na 1 sah. od Milanovca, bili na putu za Čačak, i pretili Kragujevcu. Preokret je nastupio ujedanput. Užice i Valjevo su povraćeni, i Austrijanci se povlače po celoj liniji. Preokret je nastupio usled naše ofanzive koja je bila naređena 20 nov. ujutru. Baš 21 nov. meni se dala prilika da idem do Milanovca. Odatle sam 22 nov. izišao na konju na položaj i pratio artiljerijsku borbu onda kad su naše trupe izbijale na Suvobor. Video nisam ništa ali sam čuo topove i puške i mitraljeze, što je sve u onim brdima odjekivalo. Ručao sam u jednoj kući gde su samo 24 časa ranije bili Austrijanci. Kaži Andri da sam proveo deset punih sati na konju.

Mikica je bio tako ljubazan da pozove tatu i mamu u Bukurešt. Oni se još nisu odlučili do sada. Ja sam im savetovao da idu, jer je ratna sreća promenljiva, i mi još uvek visimo o koncu.

Ovde silan svet izgibe. Ne prođe nijedan dan a da ne čujem za koga poznatog da je poginuo. Ima porodica iz kojih je za nekoliko dana poginulo 2-3 člana. Poslednjih dana poginuli su sin Andre Nikolića i sin Mike Kr. Đorđevića (Kosta, art. oficir).

Mnogo pozdrava tebi i Andri. Pozdravi takođe G-đu Milku i njenu decu. Pižon mi kaže, da sam ja uzbunio G-đu Milku pa je tražila da se vrati u Niš. Ja sam, međutim samo to pisao, da je Pižon postao ministar – i ona je valjda htela što pre da dođe u Niš, zbog recepcija.

Pozdravi Lj. Mih. i B. Markovića

Tvoj brat S.

Kajzer Vilhelm II u Nišu

Balkansko poluostrvo je tokom 1915. godine dobilo izuzetan značaj za sve evropske države. Krajem oktobra Turska se pridružila Centralnim silama, Nemačkoj i Austro-Ugarskoj. Nemačka je želela da ratište prenese u Aziju kako bi ugrozila Englesku u Indiji i Egiptu. Engleska je želela da spreči učvršćenje Nemačke u Carigradu. U proleće 1915. dolazi do zajedničke akcije engleske i francuske flote koje su u više navrata pokušale da prođu kroz Dardanele, kao i do isto tako neuspešne, kopnene ekspedicije na Galipolje. Da bi ta nastojanja presekla, Nemačka odlučuje da raščisti kopneni put za Carigrad. Na tom putu nalazila se Srbija.

Šestog oktobra 1915. godine pod komandom generala Augusta fon Makenzena počinje ofanziva Nemačke, Austrije i Bugarske protiv Srbije. Ugrožena sa tri strane sa severa, kao i iz Bosne i Bugarske, srpska vojska, iznurena ratovima i slabo opremljena, morala je da se povlači prema jugu. Kako su železnica i put ka Solunu bili presečeni jedini put do saveznika je bio preko Albanije.

Do kraja novembra trupe Centralnih sila već su bile u Nišu: kajzer Vilhelm II lično prisustvuje defileu trupa.

Početkom decembra srpska vojska je u povlačenju. Doneta je odluka da se uništi sve što bi neprijatelju moglo da bude od koristi i da se preko Crne Gore i Albanije izađe na more. Više od 300 topova je survano u Drim. Sa svojom vojskom i izbeglicama povlači se stari i bolesni kralj Petar koji je prethodno (11. juna 1914) prepustio presto sinu, regentu Aleksandru.

Živojin Mišić prevodi Prvu armiju preko Rožaja, Andrijevice i Podgorice do Skadra. Veliki broj vojnika i izbeglica tom prilikom umire od gladi, hladnoće, iznurenosti i bolesti. Na Božić, 25. decembra 1915, crnogorska vojska pod komandom serdara Janka Vukotića, i sama slabo naoružana i opremljena, u bici na Mojkovcu štiti severni bok srpske vojske koja se povlači.

Povlačenje kroz Albaniju Slobodan Jovanović opisuje sledećim rečenicama: "Sve je bilo u pokretu i vojnici su nadolazili sa sviju strana. Kozjim stazama Albanije moglo se ići samo na konjima ili pešice. Automobili, baterije, veliki prtljag, sve se to moralo ostavljati za sobom. Jendeci su bili puni krcati izvrnutih i polomljenih stvari kao u porušenim kućama posle zemljotresa. Pod jednim navučenim novembarskim nebom, s nečim oštrim što je nagoveštavalo sneg, taj krš i lom izgledao je još sumorniji i jeziviji kao jedno opšte rušenje i propadanje..."

Po dolasku u Skadar promenjen je sastav cele Vrhovne komande. Pašićeva vlada ostaje nepromenjena. Očigledna je bila želja da se za katastrofu optuži vojska i skine odgovornost sa političara. O situaciji u vojsci 1915. i 1916. godine najbolje svedoči prepiska između Živojina Mišića, komandanta Prve armije i njegovog prijatelja Stevana Ilića, bivšeg zamenika komandanta drinske divizijske oblasti.

Stevan Ilić:

Tunguzi tamane srpske vaške

Niš, 10. juni 1915.

Dragi Živojne,

Đoka Gros najiđe u Niš baš u doba jedne na mene anateme bačene iz Vrhovne Komande na neke "nadležne". Pa kako mi se ta reč učini nejasna, to rekoh, ajd da se isteraju na čistinu ti za "osudu" i "nadležni". A Đoka kad pročita, okupi me da ti pošaljem kopiju da pročitaš. A vide li ti moju numeru? Ne mogadoh da uđem ni u ukaze gdi se odlikuju na hiljade, i gdi su ušli osuđivani za prljave stvari i koji su oglašavani za umno neuračunljive. Epidemija pobi više no kuršum, a "nadležni" – pored svega što moradoše doći Francuzi i Tunguzi da nam vaške potamane ne samo što sede i dalje na "nadležnim" mestima, već se kite i sa orlovim noktima. Drumovi ne samo što uđoše u našu, već i svetsku istoriju, a "nadležni" predstavnik drumova niže i dalje šarene krstove. Operativci doteraše do Kragujevca – zato oni po dva.

Pa mi pade na pamet jedna švapska poezija još iz detinjstva. U staro doba daje Kralj pesniku nagradu za divno otpevanu pesmu, zlatan lanac (to mu tada behu ordenja), a ovaj mu odgovara:

Die gold'ne Kette gib mir nicht,

Die Kette gib den Rittern,

Vor deren kuhnen Augesicht

der Feinde Lauzen splittern,

gib sie dem Kanzler den du hast,

und lass ihn auch noch diese Last

nebst andern Lasten tragen.

/Zlatan lanac ne daj meni,

Riteru ga daj,

u čijem pogledu lednom,

neprijatelj vidi svoj kraj.

Ako pisara imaš, pisaru ga daj,

i dozvoli mu da pored tereta drugih,

nosi i teret taj.

Prepev D.G./

Ali će mnogima biti i za nevolju; imamo već nekoliko primera u bliskoj prošlosti. Rešen da ne praštam više spekulantima, podneo sam ministru raport; kratak, miran, radi rekognosciranja tačke za napad. Postavio sam pitanje: da li se slaže moj bivši komandant i Vrh. komanda – sa kojom sam takođe bio u poslovnoj vezi – sa time, da ja ispadnem iz ukazne gureme. Posle ću redom svima oglašavati rat kao ono Nemačka, pa ću verovatno i proći kao Nemačka, ali ću bar dostojanstveno podleći shvaćanju svoje sredine, a neću čekati da se ćuteći i ja ubuđam. Ako nalaziš da ti možeš od ove kopije činiti upotrebu, ti čini kod nadležnog – opet "nadležni" – jer sumnjam da će do njega predmet o rez. trupama dospeti.

Kad mi budeš kopiju vratio, gukni koju.

Pozdravlja te tvoj Stevan

Priredio: Darko Garić