Intervju - Momčilo Perišić:
Ja ih branim, a oni me hapse...

"Ja kriv nisam, a oni neka probaju da dokažu. Imunitet nisam tražio i to sam pismeno izjavio vojnom tužiocu. Ako cela stvar dođe do suda, dokazaću da sam nevin"

General u penziji, bivši načelnik Generalštaba, bivši potpredsednik Vlade Srbije, predsednik Odbora za unutrašnju bezbednost Skupštine Jugoslavije i savezni poslanik, predsednik Pokreta za demokratsku Srbiju Momčilo Perišić kaže za "Vreme" da o najinteresantnijoj stvari – svom hapšenju u martu i istrazi u Vojnom sudu po krivičnoj prijavi za špijunažu – ne može da govori iz razloga razumljivih (istraga u toku). "Ja kriv nisam", kaže on, "a oni neka probaju da dokažu. Imunitet nisam tražio i to sam pismeno izjavio vojnom tužiocu. Ako cela stvar dođe do suda, dokazaću da sam nevin, a onda ćemo o tome u detalje." Perišić kaže da je "nekome bilo stalo da kroz medije objavi nešto", ali i da je "ta igranka svima jasna, da je od tada do danas mnogo šta promenjeno – a tek će biti promenjeno". U neformalnom razgovoru gen. Perišić daje do znanja da je sve što je radio – radio u interesu države, ali i vojske, za koju kaže da "opravdano ima veoma visok rejting u narodu, a meni je veoma žao što pojedinci obezvređuju taj rejting. Ova država trebalo bi da toj vojsci dâ veći značaj. Zbog sporih kadrovskih promena u Vojsci neki ljudi i strukture – ovde i u inostranstvu – imaju prema njoj negativan odnos, posebno međunarodna zajednica. Tako se sa obe strane vojska marginalizuje, pa da, kao u Republici Srpskoj, policija dobije prioritet. Zato se treba što pre približiti Partnerstvu za mir i u njega ući; to će prekinuti proces marginalizacije vojske". Momčilo Perišić to ne kaže otvoreno, ali je utisak vašeg novinara da on svoje opservacije i razmišljanja o vojsci (o kojima kasnije još govori) smešta u kontekst svoje afere sa Upravom bezbednosti Generalštaba; takođe i u neizbežni unutrašnji DOS-ovski politički kontekst, od kojega i počinje razgovor:

"DOS je proizvod nužde i objedinjuje stranke različitih pogleda – od ekstremno desnih do ekstremno levih; od republikanaca do monarhista", kaže general Perišić. "Akciono jedinstvo bilo je nužno da se obori režim. Mi smo zauzeli stav da ostanemo zajedno dok ne izvedemo reformu: sistemskih zakona, oba ustava, institucija. Tek posle toga, na novim izborima, stranke bi se programski razdvojile i ujedinjavale u nove, prirodne koalicije u nekom evropskom spektru levica–centar–desnica. Nažalost, mi nismo posle 5. oktobra uspeli da očuvamo jedinstvo DOS-a: pojavile su se dve ideološki različite struje – DSS sa željom da još nekoga privuče, ali im to nije uspelo, osim u manjoj meri sa Novom Srbijom; i sve ostale stranke sa Demokratskom strankom na čelu, plus G-17 koji još nije stranka. Prost odnos snaga – 17 prema jednoj – govori na čijoj je strani logika. Ne verujem da je ideološki momenat tu presudan: DSS je po programu stranka desnog centra; ostatak DOS-a toliko je šaren da se ne može zaključiti ništa o tome. Više je tu u pitanju interes: DSS je pred izbore, to jest pred 5. oktobar, imao negde oko 7000 do 10.000 članova; sada ih ima 200.000. Znači, oko 190.000 ljudi je promenilo dres, pretežno iz vladajućih stranaka. Oni su naučili da žive na privilegijama; podela vlasti u DOS-u pravljena je na osnovu brojnog stanja pre 5. oktobra, pa sada DSS traži više vlasti. To je gola borba za vlast, a ne ideološki sukob. Izašli su iz Vlade Srbije, ostala su upražnjena mesta, pa sada članstvo traži svoje. Smatram da je to velika šteta, jer da smo ostali zajedno, stvorili bismo novi kvalitet, reforme bi išle brže. Ovako preti opasnost da briljantna pobeda od 5. oktobra bude dezavuisana jer ne ispunjavamo obećanja i jer pored kočničara iz redova starog režima u bitnim državnim institucijama imamo i podelu u DOS-u, gde će neki iz pobedničke koalicije tražiti partnere bezmalo iz prethodne vladajuće oligarhije, da ne kažem – poraženih snaga. Time se kontinuitet promene sistema dovodi u pitanje.

"VREME": Šta mislite o ujedinjenju Socijaldemokratije i SDU-a u novu Socijaldemokratsku partiju?

MOMČILO PERIŠIĆ: Želim ovim putem da im čestitam na veoma smelom, racionalnom, produktivnom potezu koji je pionirski korak u čišćenju zagađene političke scene. Taj primer treba da nas motiviše da ubuduće ukrupnjavamo snage i da dosegnemo ono što je normalna politička scena Zapadne Evrope: blok levih snaga, blok centra i blok desnice.

Gde tu vidite vašu stranku, Pokret za demokratsku Srbiju?

Mi smo po svom programu stranka centra koja se bori za promenu sistema, za pozitivnu energiju, za demokratsku Srbiju u demokratskoj Evropi.

Kako vam se čine ove predstojeće tri godine nove zajedničke države Srbije i Crne Gore?

Ja tu imam drugačije mišljenje od mojih kolega u DOS-u. Ceo moj radni vek je prošao u vojsci i moja osnovna preokupacija u bavljenju politikom jeste izgradnja države, gde su uskopartijski interesi podređeni interesima države. Mojim kolegama iz DOS-a glavne su bile njihove stranke, da bi se u izgradnju države uključili tek po osvajanju vlasti. Pa i tu mnogi gledaju pre svega interese partije, pa tek onda interese države.

Ja sam pobornik opstanka zajedničke države, bez obzira na to kako se ona zvala, ali s jačim zajedničkim funkcijama. Nisam za unitarističku državu, ali jesam za jače zajedničke funkcije, za efikasniji način za delovanje te države. Sadašnja država po žabljačkom ustavu ima šest zajedničkih funkcija, a stvarno ima samo jednu – odbranu. Za to nije kriv ustav, već ljudi na čelu države. Da smo imali druge ljude, ne bismo se nikada našli u ovoj situaciji. Kada bismo sproveli pošten referendum, bez pritisaka i kampanja, siguran sam da bi i Srbi i Crnogorci glasali za zajedničku državu.

Drugo, možda bitnije jeste to da bi odlazak Crne Gore bio koban za nju. S obzirom na natalitet Crnogoraca, oni bi za pedeset godina postali manjina u svojoj državi; ta bi država, naravno, opstala. Mnogo veći problem bio bi za Srbiju: Kosovo i Metohija bili bi za sva vremena izgubljeni; Raško-polimska oblast, Sanõak, gde su Muslimani u većini, bila bi podeljena između Srbije i Crne Gore i oni bi bili veoma nezadovoljni time. S obzirom na neposrednu blizinu Bosne, region bi bio potencijalno destabilizovan. Naredno pitanje otvorilo bi se u Vojvodini, i tako dalje. Upravo je to zabrinulo Evropu i svet. Videli ste da naši nedorasli predstavnici – uključujući tu i mene – nisu bili u stanju da sačuvaju zajedničku državu, da nađu optimalno rešenje za zajednički život, nego su morali da traže, da motivišu mentora spolja i to baš Havijera Solanu... Odlazak Crne Gore desio bi se u kontekstu u kome imamo problem Prevlake, nestabilnu Albaniju, Kosovo ovakvo kakvo je, ugroženu Makedoniju; međunarodna zajednica plaši se toga s razlogom. Zapad želi kontrolisanu krizu na ovim prostorima, da bi obezbedio svoje stalno prisustvo ovde. Zapad želi da otvori smer zapad–istok i održi tu vitalnu liniju komunikacija prema Bliskom i Srednjem istoku, a put vodi ovuda. Ovde su već izgubili deset godina, a žuri im se. Setite se samo koliko su predstavnici bivšeg režima govorili protiv širenja Zapada, a upravo su oni svojim trapavim postupcima internacionalizovali stvar i doveli trupe NATO-a ovamo.

Verujete li da postoji način da se izazovu vanredni parlamentarni izbori u Srbiji?

Mi smo u DOS-u zauzeli jedinstven stav – osim DSS-a i Nove Srbije, koji nisu tada prisustvovali – da se čeka na redovne izbore. Mile Isakov je javno tražio vanredne izbore, ali se onda složio s nama. Razlog za to je što politička scena još nije promenjena; ništa se kvalitativno novo na njoj nije desilo, osim ujedinjenja ove dve partije u SDP, što je pozitivno, pa da bi prevremeni izbori doneli neki nov kvalitet. Drugo, nisu još doneti ni Ustavna povelja nove države, niti novi ustav Srbije; kad se donesu, slede novi izbori i zašto ih ponavljati bez potrebe? Predizborna kampanja podrazumeva dva-tri meseca, a postizborno konstituisanje vlasti još toliko. To znači da će reforme biti paralisane u pola posla na pet-šest meseci, da će svi poslovi sa svetom biti zamrznuti, a sve je to mnogo visoka cena. Jedina korist bila bi da u izborima vidimo podržavaju li nas birači; a da nas podržavaju i dalje, vidimo i bez izbora. U novembru moramo imati predsedničke izbore u Srbiji, a po usvajanju Ustavne povelje savezne izbore. Parlamentarni izbori, dakle, ostaju za 2004. godinu. E, sad: ako politička scena ostane ovakva kakva je sada, teško ćemo dočekati 2004. godinu.

Ako rešimo četiri bitne stvari, imaćemo uslove za brže promene. Prvo, odnos Srbije i Crne Gore; evo, na putu smo da to rešimo. Drugo, rešavanje statusa Kosova i Metohije; konačan status rešavaće se u kompletu, u regionu. Treće, saradnja s Haškim tribunalom; evo, zakon je donet, realizacija je počela. Četvrti i glavni problem svih problema jeste poboljšanje uslova života. Ako ne rešimo ova prva tri problema kako treba, uslovi života neće se znatno promeniti, u meri u kojoj smo to obećali građanima i koja nam je preko potrebna.

Kako vidite budućnost vojske, s obzirom na to da još nemamo definisanu dugoročnu strategiju nacionalne bezbednosti ni ove ni buduće države?

Reforma vojske zavisi od reforme države, u prvom redu savezne države. U tom smislu razumem zahteve iz vojske: reformišite i definišite državu, dajte nam okvire i reformisaćemo vojsku. Ne mogu ni vojska ni državna bezbednost same da se reformišu i ne treba to od njih tražiti. Država mora da reformiše sve svoje institucije.

Kao prvo, a to sam istakao na jednom savetovanju o pitanjima bezbednosti, 2001. u Moroviću, država mora da formuliše svoju spoljnu politiku: teži li ta spoljna politika zapadnoj orijentaciji, istočnoj ili kakvoj? Moraju se odrediti nacionalni (državni) interesi i ciljevi, pa onda početi izrada doktrine odbrane, mnogo šire kategorije od doktrine vojske. Ta doktrina odbrane treba da pruži elemente koji će ući u novi ustav Jugoslavije i koji će biti polazne osnove za zakon o vojsci i ostalo. Tek tada se može ići u reformu vojske: odrediti njenu veličinu u zavisnosti od spoljne politike – ako je prozapadna, ne treba nam velika, nego moderna vojska. Veličina vojske zavisi i od ekonomske moći, od nataliteta itd. Reorganizacija vojske zahteva dalje i promenu mentalnog sklopa vojnika i oficira; mentalitet je i dalje zasnovan na nekim starim vrednostima; ako idemo ka Partnerstvu za mir, to traži drugačiji pristup i vrednosti, drugačiju tehnologiju kontrole vojske itd. Vrhovni savet odbrane stalno je, donedavno, radio u krnjem sastavu. Ministarstvo odbrane treba da postane glavno uporište civilne kontrole vojske, a ne kao do sada, po žabljačkom ustavu, da imamo paralelizam Ministarstva i Generalštaba, nešto što ne postoji nigde na svetu. Odbor za odbranu i bezbednost trebalo bi modernizovati u ovlašćenjima, pre svega u kontroli buõeta, gde nismo bili uspešni do sada.

Miloš Vasić