Knjige:
Pas prebijene kičme, Mileta Prodanović

Trpno stanje Istorije

(Stubovi kulture, Beograd 2002)

Sve je počelo da gubi smisao, teret protiv kojeg sam pokušao da se borim humorom je metastazirao, umnožio svoju težinu i zapreminu i preklopio moje nejake spise. Odjednom sam u njima video ono što oni jesu bili, a što sebi nisam mogao da priznam kada sam ih pisao – video sam u njima, ma kako to ogoljeno i vulgarno zvučalo – terapiju. Samo jedan od načina da se ostane u životu, da se ostane normalan.

Prozoesejistički tekst (sa natruhama nedatiranog dnevnika pride!) naslovljen "Pas prebijene kičme" Mileta je Prodanović podnaslovio odrednicom "fuga za jedan glas", što upućuje na mogućnost da se i sam suočio sa nemogućnošću konvencionalnog žanrovskog određenja svoje knjige: prava "fikcija" nije (mada bi bilo sjajno da jeste), no nije ni klasična esejistika, još manje publicistički suvoparno drndanje tekstualne vune na "aktuelne teme", onako kako se to već u ovim krajevima – trajno kontaminiranim mozgozatupnim i lingvogenocidnim Duhom Referata – obično čini. Možda je otuda onaj gorenavedeni autorski "trenutak malodušnosti" zapravo jedno od ključnih autopoetičkih mesta u Tekstu, mesto koje mami na navođenje i na sleđenje tog traga (pod uslovom da se tako ne prenebregne složenost ove fuge). Jer, "Pas prebijene kičme" je nastajao od jeseni 1991. do proleća 1992, a prvi je put objavljen 1993 (u izdanju "Platoa"), ubrzo postavši jednom od važnih knjiga trenutka – što na ovom mestu nikako nije vrednosno određenje! – ali samo u onim krugovima kojima je usmena predaja bila osnovni izvor informisanja: knjiga je u ogromnoj većini medija (kao i u književnim časopisima), naime, bila sistematski prećutana. Njeno obnovljeno izdanje, celu deceniju kasnije – a bez pretencioznih i licemernih intervencija naknadne pameti na tkivu teksta – nudi nam i mogućnosti novog/korigovanog čitanja, tj. proveru i pisca i samog čitaoca "od onomad".

Ako je, dakle, do autopoetičkog uvida o "terapijskoj" funkciji Teksta, ona je – terapija, to jest – bila neophodna i onome koji piše i onome koji čita, ne bi li se kroz Tekst očuvala neka pukotina u Besmislu stvarnosti, neka diskurzivna oaza smisla; koncipiran kao jedan veliki zapis – razlomljen u bezbroj mikrozapisa, lapidarnih uvida, krokija, znakovitih anegdota, beležaka, eseja-fragmenata, ilustrativnih "kućnih" proznih efemerija etc., "Pas..." je priča o punobrzinskom zahuktavanju Velikog Raspadanja početkom devedesetih u ovom gradu, u ovoj zemlji, u ovom delu zapuštenog i tužnog evropskog Potkontinenta – iako Prodanović, bežeći od zamke "reporterskog" pristupa gde mu mesto nije, izbegava čak i da spominje toponime, radije se služeći aluzivnim opisima, koji ipak ne ostavljaju mesto bilo kakvim suvišnim dvosmislenostima. Tekst se, dakle, ispisuje u vreme rata i (u velikoj meri dirigovanog) rasapa svih vrednosti – na jednom mestu pisac umesno i umešno citira stihove iz pesme Life During Wartime grupe Talking Heads, koja se tako u lokalnom imaginarijumu seli iz škrinje bezbrižnih popkulturnih (o)sećanja i "transcendira" pravo u direktan prenos iz našeg Srca Tame – i čini se da pisac uistinu nema drugih ambicija do da pisanjem pre svega samome sebi razjasni pojmove, da se "razabere u pletivu", da izroni iz magle najčudovišnijih mistifikacija koje su bile predominantna verbalna ornamentika rata. Ako su, dakle, sveprisutni Nacionalni Žreci – skriveni iza lažnih imena i pompeznih titula – tih dana, meseci i godina na sve strane zajapureno ejakulirali lepljive, mada jalove rafale svojih neumnosti, "Pas prebijene kičme" jedan je od prvih zamašnijih (dakle, "oknjiženih") pokušaja da se stvarnost apsurdnog i jajarskog Rata Za Međe i hiperproduktivnog paraideološkog lupetanja koje ga prati, sagleda sa druge strane, iz "donjeg" rakursa Normalnosti, iz perspektive onih koji, voljom ili sudbinom, sa Istorijom opšte jedino u trpnom stanju. Takve su se knjige tada još mogle nabrojati na prste. Sam je Prodanović sličan ironijsko-"autoterapijski" metod pisanja i promišljanja onoga što se upravo dešava "pod prozorom" primenio i u sledećem ratu, kroz knjigu Ovo bi mogao biti Vaš srećan dan (1999), i to sa uistinu odličnim kreativnim ishodom... Ponovno se susrećući s "Psom prebijene kičme" u vreme kada su se stvari "ohladile", može se primetiti kako je ovaj tekst svojevrsni, nužno "neispolirani" uvod u Prodanovićevo sistematsko bavljenje ideološkim i "patriotskim" obmanama – te njihovim zapretanim uzrocima, antiestetskim manifestovanjima i razornim posledicama – tokom devedesetih, kroz nekoliko veoma dobrih naslova ("Nebeska opera", "Pleši, čudovište na moju nežnu muziku", "Crvena marama, sva od svile" etc.). Otuda u "Psu..." ima i "proklizavanja", slabijih mesta, nedorečenosti, nedomišljenosti nekih naznačenih tema, ali to ni na koji način ne umanjuje smislenost ponovnog objavljivanja knjige i novog susreta s njom; naprotiv, "Pas prebijene kičme" intrigantan je i pronicljiv uvid u lokalni segment sveopšte istorije beščašća, i jedan od onih neintencionalno nastalih dokumenata vremena koji potvrđuju da su i u epohi najgorih smutnji neki (u)videli šta se krije iza privida, a to, opet, znači da su i drugi mogli da vide, ama nisu hteli. E, zbog ove "izdajničke" prirode ovog Teksta, valja se bojati da njegovo drugo izdanje ne označi i njegovo drugo sistematsko prećutkivanje!

Teofil Pančić