Velika Britanija:
Kuća za pola funte

Na severu ima stanova a nema posla, na jugu ima posla, no stanova je sve manje

Specijalno za "Vreme" iz Londona

U Halu, gradu od 260.000 stanovnika, 300 kilometara severno od Londona, moguće je kupiti kuću za – jednu funtu. Da, dobro ste pročitali, za jednu funtu ili 1,6 eura, moguće je dobiti od opštine ne kolibu, ne udžericu, nego kuću na sprat, s kupatilom, kuhinjom i elementima, spavaćom i dnevnom sobom, čak i bašticom pozadi. Takođe, i u Njukastlu (190.000 stanovnika) u četvrti Severni Benuel skupština grada stavila je kupcima na raspolaganje određeni broj stanova izgrađenih početkom XX veka za simboličan iznos od pola funte. Svaki stan ima pet spavaćih i dve dnevne sobe, dve ostave, dva kupatila i garderobu.

No, pre nego što požurite da iščačkate sitniš preostao od nekog letovanja u inostranstvu i zaputite se na sever Engleske, treba imati u vidu da obe gradske skupštine očekuju od budućih stanara da u restauraciju stanova ulože najmanje oko 10.000 funti i opravke završe za godinu dana. Dakle, nije baš "biju ko neće", no, nije ni skupo. U čemu je stvar? Razmatranje ovog pitanja dovešće vas do srži dva uzajamno povezana fenomena o kojima se van Britanije malo zna, no koji bitno utiču na kvalitet života i socijalnu sigurnost mnogih Engleza – do fenomena "negativne otplate" (negative equity – Morton Benson prevodi equity kao "otplaćeni deo nekretnine") i do ekonomskog dispariteta između engleskog severa i juga.

SIROMAŠENJE: Sever, staro srce engleske industrijske revolucije, bio je dugo vremena najnapredniji i najbogatiji kraj Evrope. Rudarstvo i prerada metala se u Jorkširu, na primer, zadržalo kao značajna industrijska grana sve do kasnih sedamdesetih godina prošlog veka, dok je u Halu, nekadšnjoj najvećoj ribarskoj luci Engleske, kako mi kaže moj dobar prijatelj Daril Antoni rodom iz tih krajeva, svaka familija imala bar jednog člana ribara. No, stvari su se promenile. Tradicionalne delatnosti ustukle su koliko pred tehnološkim inovacijama toliko pred jeftinijom uvoznom robom. Privreda na severu je često stagnirala ili beležila negativnu stopu rasta, dok je London (sa okolinom), čija je ekonomija počivala više na uslužnim delatnostima i visokoj tehnologiji, nastavio da se razvija. Ponuda radne snage dovela je i do raskoraka u primanjima, pa i u cenama. S druge strane, broj stanovnika se u Liverpulu od 1981. do 1998. smanjio za 10,7 odsto. To je i dovelo do toga da dok, recimo, na jugu prosečna kuća ili stan košta oko 150.000 funti, u Halu staje svega 40.000. Pre neki dan sam u novinama primetio oglas za stan u ekskluzivnom delu Londona – cena 6000 funti (10.000 eura) po kvadratnom metru! Ovakve cene su trenutno više pravilo nego izuzetak.

Ekonomska stagnacija ili pad privredne stope rasta, takozvana recesija, jeste direktan uzrok negativne otplate, najvećeg bauka svakog engleskog kućevlasnika. Većina stanova se u Britaniji kupuje uz pomoć stambenog kredita od banke ili stambene zadruge na 25 godina, tzv. morgidža. No, šta biva ako cena stana padne nakon što ste ga kupili? Vi i dalje otplaćujete svotu koju ste pozajmili mada vaš stan možda sad vredi 30 odsto manje. To u praksi znači da, ako želite da prodate stan, tih 30 odsto duga (ili koliko vam je ostalo od otplate) morate vratiti banci iz sopstvenog džepa. Drugim rečima: recimo da ste uzeli kredit na 100.000 funti, nakon dve godine isplatili 10.000, a vaš stan tad vredi 70.000 i ni penija više, ako ga prodate za 70.000, ostaje vam da banci vratite kako znate i umete još 20.000. Surov je kapitalizam!

No, nekima je i sladak: mogućna je dobit. Hajde da kažemo da ste kupili stan za tu istu cenu i nakon dve godine vrednost mu je porasla za 30 odsto. To znači da ste otplatili 10.000, banci treba da otplatite još 90.000, a stan sad vredi 130.000. Znači, moguće ga je prodati, vratiti dug banci i u džep staviti profit od 30.000 funti. Ovakve špekulacije, odnosno ulaganja, kako to diplomatski kažu Englezi, i dovode do rasta cena stanova u Londonu i okolini. Profit od prodaje kuća do određene granice ne podleže ni porezu, tako da se spretni špekulanti u roku od nekoliko godina mogu dobro ovajditi. Za one pak kojima su kuće potrebne da u njima žive situacija nije ružičasta. Jer, recimo, i da imate kuću kojoj je skočila cena, to se srazmerno kvadraturi desilo i drugde (pa onda teško možete priuštiti nešto veće), a ako je nemate, onda o svom domu možete samo da sanjate. Problem mnogih severnjaka je što cene njihovih kuća ili rastu sporije od nacionalnog proseka ili opadaju, jer se mnogi kupci plaše upravo negativne otplate.

STAN I KAKO GA STEĆI: Kada se u ovdašnjim medijima govori o negativnoj otplati, retko koji novinar će propustiti da problem formuliše kao zamku. A oni koji su uhvaćeni u tu zamku mogu se nadati izbavljenju samo ako se nepredvidivi ekonomski trendovi promene. Jer, recimo u Njukastlu, cene stanova su niske jer nema radnih mesta. A najteže je onima koji iz ekonomskih razloga moraju da pristanu na nižu platu ili ostanu bez posla, a moraju i dalje da plaćaju istu kreditnu ratu. Za njih je otplata uistinu zamka jer stan ne mogu da prodaju sem ako nisu spremni da iz svog džepa doplate razliku. Koji je izbor za one koji u ovakvim trenucima žele da se oslone na državu?

U Engleskoj država obezbeđuje smeštaj putem takozvanih opštinskih stanova. Gradnja ovih objekata počela je još u prvoj polovini prošlog veka, da bi svoj puni zamah dobila nakon Drugog svetskog rata. Mada opštine odlučuju ko ima pravo na ovakav stan (prema bodovnom sistemu ne toliko različitom od nekadašnjeg našeg), zakonima kojima se regulišu njihova izgradnja, upotreba i prodaja odlučuje nadležno ministarstvo. Pošto se mnogi objekti ovog tipa iznjamljuju od države, stanari nisu pod prinudom da u njima ostanu kada im prigusti zbog nedostatka para. Međutim, kada se prazni opštinski objekti saberu sa onima u privatnom vlasništvu, dođe se da zapanjujućeg podatka da u Engleskoj ima 750.000 upotrebljvih, a praznih stanova. Predstavnik za štampu gradske skupštine Njukastla Toni Simor poslao nam je izveštaj po kome samo u ovom gradu ima 1906 praznih opštinskih stanova. Po njegovom mišljenju, ima indicija da će se prodaja za simboličan novac nastaviti, naročito nakon nedavnog govora ministra za regije Stivena Bajersa. Njegov plan je da država pomogne kroz zajmove i saradnju s preduzimačima u obnovi 120.000 stanova, kako bi ih učinila primamljivijim za stanare i potencijalne kupce.

Dakle, dok na severu ima stanova a nema posla, na jugu ima posla, no stanova je sve manje. U "Observeru" je pre nekoliko dana objavljen članak u kome se prognozira da bi ovakva situacija mogla dovesti do toga da radnici u ključnim javnim službama (na primer lekari, učitelji, medicinske sestre) jednostavno napuste London jer ne sebi mogu da priušte smeštaj. A priuštiti sebi krov nad glavom Englezi ne doživljavaju kao luksuz, već kao svoje pravo.

Nikola Medić