Pozorište:
Kontuzov

Hristo Bojčev i Nikola Pejaković, Kontuzov, režija Nikola Pejaković; igraju Slobodan Ninković, Nebojša Glogovac, Dubravka Mijatović, Zvezdara teatar (Nova scena)

Ako ste pomisli da vam se posle premijere predstave Večera s prijateljima u Ateljeu 212 ništa strašnije ne može desiti u našem pozorištu, grdno ste se prevarili; dovoljno je samo da odete na jednu od repriza najnovije predstave Zvezdara teatra, Kontuzov, i doživite reakciju adekvatnu njenom naslovu – kontuzujete se. Izgleda da u srpskom pozorištu postoji samo jedna spokojna izvesnost: od najgoreg uvek postoji gore.

U oba ova slučaja reč je o, u osnovi, istoj pojavi – lošem bulevarskom pozorištu koje podilazi najnižem ukusu najšire publike. Sličnost između dve predstave se na tome i završava jer se u pogledu ambijenta, teme, značenja (ako ove predstave sadrže nešto što bi se moglo podvesti pod taj uzvišeni pojam), pa i vrste humora, javljaju očigledne razlike. Komad Večera s prijateljima Donalda Margulisa je banalna komedija o bračnoj krizi sredovečnih parova u razvijenom građanskom društvu; drama Kontuzov bugarskog autora Hriste Bojčeva (u originalu Žena pukovnika), koja je do nas došla u radikalnoj obradi Nikole Pejakovića, apsurdistička je komedija (eufemizam za dramsku nerazgovetnost) o nekom balkanskom prostornom i mentalnom kazamatu, iz koga bezuspešno pokušava da pobegne grupa čudnih kreatura.

Iz prethodnog je jasno da komad teži globalnoj metafori koja bi odslikavala našu situaciju: ima tu i ludaka ograđenih od spoljnog sveta i njihovih đavolikih čuvara iz zapadnog sveta i sveopšteg špijuniranja i cinkarenja i... pa to bi bilo to. Željena metafora gradi se samo na tih nekoliko najbanalnijih mentalitetskih i civilizacijskih klišea. Doduše, postoje u komadu i druga rešenja koja bi, valjda, trebalo da budu nekakva metafora, ali njih je nemoguće protumačiti i uz najbolju volju: recimo, napuštena beba u kolevci ili neki ogromni kamen (obelisk, projektil ili nešto slično) zaronjen u lokalnu njivu.

Nisu samo metafore nerazgovetne u ovom komadu; osim glavne linije radnje, one vezane za planiranje bekstva iz balkanskog kazamata, svi ostali tokovi priče su nemušti i proizvoljni, puni nelogičnih i mehaničkih obrta. Situacija nije bolja ni s likovima: to nisu ni najjednostavniji komički tipovi, već samo ogoljene dramske funkcije jedne nebulozne priče. Eventualna tvrdnja da je ovde reč o stilizaciji u duhu komedije apsurda bila bi samo providan izgovor za nemušta dramaturška rešenja. U ovakvim okolnostima, s nerazgovetnom pričom i likovima, humor komada se zasnivao na verbalnim dosetkama koje je Nikola Pejaković "obogatio" lokalnim koloritom.

U predstavi postavljenoj na Novoj sceni Zvezdara teatra Nikola Pejaković, ovog puta kao reditelj, i glumački ansambl nisu prevazišli probleme teksta i nisu se izborili za razgovetnu scensku radnju. Naprotiv, izgledalo je kao da su glumci prepušteni sami sebi, kao da vladaju samo najosnovnijim mizanscenskim rešenjima, što je sve doprinelo utisku o niskom zanatskom nivou predstave.

Kada je reč o glumačkom stilu koji su plasirali Nebojša Glogovac, Boris Milivojević, Slobodan Ninković, Mladen Andrejević, Dubravka Mijatović, Aleksandra Cucić, Nina Grahovac i Nikola Pejaković, ovog puta kao glumac, on bi najjednostavnije mogao da se odredi kao balkanski: povišen ton (čitaj, vika i dreka), igra na snagu, prenaglašena i spoljna komičarska rešenja... Samo u momentima kad svojom prenaglašenošću nije pokrivala verbalne dosetke koje su ponekad umele da budu duhovite, ovakva igra je uspevala da postigne željeni komički efekat (bar kad je reč o zahtevnijem delu publike). Jedino značajnije odstupanje od ovog stila desilo se, iz čista mira, u završnoj tiradi Dubravke Mijatović koja je tumačila ulogu Babe naglo podmlađene plastičnom operacijom: ta tirada je, valjda, trebalo da na brzinu iskaže sve poruke predstave – neke banalnosti o tome kako smo zaboravili da volimo, praštamo i živimo, kako smo nekad bili srećni, kako više ne verujemo, kako smo život zamenili za smrt...

Na kraju se opet, kao i u slučaju posestrimske predstave Večera s prijateljima, postavlja pitanje repertoarskog poteza, odnosno, opšteg usmerenja pozorišta. Najaktuelnije domaće teme i krajnje prijemčiv scenski izraz oduvek su bile zaštitni znak Zvezdara teatra. Međutim, između ovakvog usmerenja, koje ima svoje mesto na pozorišnoj mapi Beograda, i nadasve lošeg pozorišnog ukusa i slabe pozorišne veštine, oličenih u predstavi Kontuzov, ipak mora da se povuče granica. Ta granica je očigledno vrlo skliska.

Ivan Medenica