Skupštinski život >

Uzaludno krečenje

milan milošević

Pokušaj da se izmenom skupštinskog poslovnika zabašuri rastuća parlamentarna i politička kriza liči na izgradnju "Čedine zebre"

Engleska kraljica vickasto je izjavila da je fudbalsko prvenstvo važnije od njene krune. Kod nas to pravilo bogami ne važi. Odnosi u DOS-u su iznad i samog fudbala.

Predsedništvo DOS-a je u ponedeljak uveče (3. juna) posle tročasovne rasprave odlučilo da zameni 18 neredovnih poslanika ove koalicije u Skupštini Srbije. Za devet poslanika su uvažena obrazloženja o izostancima, a Demokratskoj stranci Srbije ostavljena je mogućnost da u kratkom roku opravda izostanke svojih poslanika. Predsedništvo DOS-a je zapravo na tom sastanku pokušalo da odigra nastavak sednice od 24. maja kada je odlučeno da se opozove 50 najneredovnijih poslanika, a od toga 23 člana DSS-a. To je trebalo da smanji poslanički klub DSS-a sa 45 na 35, što bi vladinu većinu povećalo sa 131 na 141.

Odluci da se Demokratskoj stranci Srbije kroz tzv. disciplinovanje poslanika oduzme osam mandata dodata je kap anestetika u vidu zahteva ovoj stranci da do dana odluke o mandatima opravda odsustvo svojih poslanika. To se možda odnosilo na članice DOS-a koje su se kolebale oko toga da li je legitimno da se najjačoj partiji koja je dala nosioca liste oduzimaju mandati. Možda je izvesnu ulogu igrala i špekulacija da se OEBS interesuje da li se ovde dovodi u pitanje neprikosnovenost narodnog predstavnika, tog ugaonog kamena evropske demokratije. Posle Velje Ilića, kritičkih opaski Miodraga Isakova o oduzimanju mandata kritički se izjasnio i i predsednik Skupštine Jugoslavije Dragoljub Mićunović.

Predsedavajući sednice lider Koalicije "Vojvodina" Dragan Veselinov pročitao je saopštenje Predsedništva DOS-a u kojem se kaže da će u suprotnom poslanici DSS-a biti tretirani kao i ostali poslanici, to jest neće im biti oduzeti mandati. Odluka o zameni mandata neće se odnositi na poslanike DSS-a sa Kosmeta Marka Jakšića i Vuka Antonijevića.

KLUBOVI: Rukovodstvo DOS-a je, kako se kaže u tom saopštenju, uputilo zahtev poslaničkom klubu DOS-a u Narodnoj skupštini da se svim poslanicima koji su uzeli dnevnice za prisustvo sednicama parlamenta, a nisu učestvovali u njegovom radu tako stečen novac oduzme i vrati u skupštinsku blagajnu. Može biti konfuzije oko toga kome se, zapravo, piše pismo. U Skupštini Srbije postoje mnogi poslanički klubovi i mnogi imaju u svom imenu skraćenicu DOS: Demokratska opozicija Srbije (članice DS, GSS, SDP, ND, DC, DA, SPOT, ASNS); DOS-Demokratska stranka Srbije; DOS-Liga socijaldemokrata Vojvodine – Liga za Šumadiju; DOS- Nova Srbija; DOS-Reformisti Vojvodine i Sandžačka demokratska partija; Demokratska alternativa je najavila izdvajanje u poseban poslanički klub samo radi isticanja svoje partijske individualnosti... Naravno, postoje i poslanički klubovi Socijalističke partije Srbije, Srpske radikalne stranke i Stranke srpskog jedinstva.

Veselinov nije precizirao iz kojih će sve partija biti zamenjeno tih 18 poslanika, dodavši samo da ih je najviše iz Demokratske stranke. Predsedništvo Demokratske stranke hitno je odlučilo da promeni svih pet svojih "slabo prisutnih" poslanika u Skupštini Srbije, mada je opravdalo njihove izostanke konstatacijom da su za vreme odsustva iz Skupštine "radili druge poslove na državnim funkcijama".

NA SUD: DSS je, kako se i moglo očekivati, ostao pri ranijem stavu da se neće opravdavati pred Predsedništvom DOS-a i da će odgovoriti izlaskom iz Skupštine (ne i vraćanjem mandata), da će formirati vladu u senci i da će se obratiti sudu. Ova stranka trenutno učestvuje u radu Skupštine i čeka na odluku Anketnog odbora da bi stvar prenela u sud. To znači da će deo mandata kojima bude eventualno raspolagala vladina većina biti sudski osporavan, što će ići na uštrb legitimiteta Skupštine.

Stvar je dodatno zakomplikovana posle odluke Vrhovnog suda Srbije da predsedništvo Socijaldemokratije vrati u ruke Vuka Obradovića. Odlukom Vrhovnog suda poništena je inače ona odluka Ministarstva pravde kojim je ignorisana prethodna odluka Vrhovnog suda. Vuk Obradović je najavio da će tražiti da budu zamenjeni poslanici Orlićeve frakcije, koja je kroz fuziju zapravo promenila partijski identitet i da se mandati vrate pod njegovu kontrolu. Da bi to sprečilo, Predsedništvo DOS-a je utvrdilo da je problem rešen odlukama Predsedništva iz maja 2001. godine i marta 2002, da sva prava i obaveze koje su imale Socijaldemokratija i Socijaldemokratska unija u okviru DOS-a prelaze na novu političku stranku – Socijaldemokratsku partiju, koja je u međuvremenu registrovana u Ministarstvu pravde. Konstatovano je da je ona članica DOS-a, da dakle Predsedništvo pretenduje da kontroliše partijske mandate, pa da dakle zadržava devet poslanika Socijaldemokratije.

Nevolja je slična onoj koja je za izvršioce testamenta nastala kada je konstatovano da drug Tito nije imao ličnu kartu. DOS nije registrovan kao koalicija sa svojom administracijom, upravnim telima itd. DSS na osnovu toga i na osnovu činjenice da su na izbornoj listi i u sporazumu nabrojane sve članice izvlači zaključak da mandati pripadaju partijama, a ne Predsedništvu DOS-a.

Sad izvesne paralele u tom parničenju mogle bi biti pravljene sa slučajem Vuksanović. Narodna demokratska stranka Slobodana Vuksanovića formirana je izlaskom iz Pokreta za demokratsku Srbiju, ali PDS je uspeo u tome da se mandati tri "Vuksanovićeva" poslanika oduzmu, jedan u korist Perišićevog PDS-a, a dva u korist drugih članica DOS-a. Koalicionim sporazumom članica DOS-a od 28. novembra 2000. propisano je da se ne mogu kandidovati poslanički kandidati koji su posle 2. juna 2000. prešli iz jedne u drugu stranku DOS-a. To se odnosilo na Vuksanovića i on, zato što je iz Demokratske stranke prešao u PDS, nije mogao biti kandidovan, a logika te klauzule je očito primenjena i pri oduzimanju mandata, kada je NDS izašao iz PDS-a. Vuksanovćeva partija nije uvrštena u članice DOS-a, kao ni frakcija Vuka Obradovića. Orlićeva frakcija jeste.

Na specifičan način stvar se komplikuje i najavom Nove Srbije da će u slučaju oduzimanja mandata DSS-u napustiti parlament i vratiti mandate DOS-u, pošto Velja Ilić "neće da učestvuje u nečasnim radnjama". Velimir Ilić nije prisustvovao sednici Predsedništva DOS-a u prošli ponedeljak. Ako je to neka najava, njegovi poslanici neće glasati za odluku o izbacivanju DSS-a iz Skupštine koja će biti skuvana u Administrativnom odboru, ali je pitanje šta se sad broji. Do sada je važilo pravilo, ako ga ne izmene, da Skupština prima k znanju odluku Administrativnog odbora, što znači da može i da odbije da ga primi. Sad je pitanje volje većine da utvrdi da li je za to prihvatanje potrebna većina od 126 poslanika, pošto se radi o statusu narodnih poslanika ili će se odlučivati prostom većinom. Radikali su van Skupštine, što znači da se stvar možda može zbrzati i nekom većinom manjom od 100 poslanika.

To znači da bi, kad se okonča ova sednica, bar sedamnaest mandata moglo biti u procesu sudskog preispitivanja, pošto će tužiti DSS, a tužiće verovatno i Vuk Obradović; da bi 35 poslanika DSS-a moglo biti van Skupštine i da bi još devet mandata Nove Srbije moglo "visiti".

To znači da "u slučaju negativnog scenarija" vladina sigurna većina posle prvog čina učvršćivanja može pasti na nekih 115 poslanika!

REKONSTRUKCIJA KOMISIJE: Početkom nedelje izgledalo je da čitava operacija zapada u lavirint različitih dalekosežno nerazmrsivih odluka.

Drugo vanredno zasedanje Narodne skupštine prilika je da poslanici, po hitnom postupku, raspravljaju o Predlogu o izmenama i dopunama Poslovnika Skupštine Republike Srbije, o Predlogu odluke o razrešenju i imenovanju članova Republičke izborne komisije i njihovih zamenika, kao i o Predlogu zakona o lokalnim izborima. Sva tri su deo izbornih priprema, dva od tri su neka vrsta prilagođavanja zakona trenutnim političkim potrebama. Stvar je malo komplikovana i zbog toga što je vlada bila sazivač tog vanrednog zasedanja i Poslanička grupa DOS-a je zatražila od vlade da u dnevni red uvrsti i izmenu poslovnika. Vlada je pristala na tu "tehničku uslugu", ali je DSS poentirao na tome da izmena skupštinskog poslovnika nikako ne sme da bude u ingerenciji vlade. U toku rasprave taj detalj je, naravno, obilato korišćen, a jedan poslanik je primetio da je vlada uređivala poslovnik samo u vreme Vidovdanskog ustava.

Članove Republičke izborne komisije predložila je poslanička grupa DOS-a. Za članove su predloženi Biserka Živković iz Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, sekretar Vlade Srbije Maja Vasić i njen zamenik Goran Jovičić, zamenik republičkog ministra policije Nenad Milić, beogradski advokat Ivan Šebek, profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu Zoran Lončar, kao i pravnici Biljana Milosavljević, Čedomir Nebrigić, Radovan Ristanović, Predrag Dejanović, Vladan Lutovac, Dragoljub Tomašević, Zoran G. Stojković, advokati iz Beograda Vesna Karadžić i Zoran R. Stojković, te Stojan Peček, zamenik direktora Direkcije za izgradnju grada Kikinde.

Od predloženih, šestoro su i dosad bili članovi RIK-a i to Kljajević, Jovičić, Milić i Živkovićeva, dok su Maja Vasić i Radovan Ristanović bili zamenici članova Komisije.

Teško je izdaleka zaključivati o krvnoj slici te komisije, no pada u oči nekoliko ličnosti preko kojih bi vlada mogla pojačati uticaj na tu komisiju zbog njihove funkcionalne ili neke druge povezanosti s vladom ili strankom koja faktički kontroliše vladu.

DAN ZA GLASANJE: Izmenama skupštinskog Poslovnika moglo se pristupiti i pre upuštanja opasne igre s poslaničkim mandatima i njegova brza izmena je možda i znak i proizvod produbljivanja parlamentarne krize i teškoća na koje je naišla ta "radna inspekcija".

Nepunu godinu dva puta je menjan skupštinski poslovnik (septembar 2001, jun 2002. godine). Predviđena je promena dosadašnjeg kvoruma, čime bi, ubuduće, za početak sednice Skupštine bila dovoljna trećina od ukupno 250 poslanika. Za početak sednice dovoljno je da u skupštinskoj sali budu prisutna 84 poslanika, a dosad je bilo neophodno prisustvo apsolutne većine 126 poslanika. U dane određene za glasanje o svim zakonima i svim amandmanima, potrebno je da u sali bude najmanje 126 poslanika. To bi vladinoj prilično nedisciplinovanoj i raznim dužnostima i zaduženjima preopterećenoj većini moglo dati malo lagodnosti, pošto bi mogla da propusti raspravu i tako onemogući DSS, SPS, SRS i SSJ da opstrukcijom stalno pokazuju da vlada nema većinu. To rešenje, međutim, donosi i izvesne potencijalne probleme. Po ovoj klauzuli 84 kritičara vlade (trećina poslanika) bi, teorijski gledano, mogla da sazovu vanrednu skupštinsku sednicu i da je drže sve do trenutka odlučivanja, odnosno do isteka vremena za raspravu.

Prigovarano je i to da se ovom izmenom osujećuju svi drugi predlagači zakona osim vlade. Poslanici u sadašnjem sazivu imali su značajnu amandmansku inicijativu. U nekoliko navrata podnošenje amandmana je bilo i oblik opstrukcije. Radikali su voleli da se tim igraju podnoseći po nekoliko stotina amandmana na zakonski predlog, ali, ruku na srce, taj metod je primenjivala ova vlast, koja se još zove opozicija, kada je bila čista opozicija. Predlagači amandmana sada ne mogu da obrazlažu svoj predlog pred samo odlučivanje, odlučivaće se o gomili predloga i kontrapredloga i zakonodavna tehnologija bi mogla da se veoma iskomplikuje.

NJET SVABODA: U raspravi su se uloge potpuno zamenile. Nekadašnji opozicionari sada su govorili, kao nekad socijalisti – jedan poslanik DOS-a je baš upotrebio one ključne reči "haos" i "nasilje" kojima je opozicija krštena s vrha omrznutog režima. Marjan Rističević je konstruisao čitavu teoriju zavere po kojoj će DSS u tajnom savezu s bivšim režimom izazvati haos, a da bi oni, kad uzmu vlast, izazvali neki granični incident i ponovo odveli u izolaciju...

Na argumentaciju da se novim poslovnikom sprečava destrukcija, prenošenje haosa na ulice, itd., Dejan Mihajlov podseća da je termin "snage haosa i bezumlja" svojevremeno upotrebljavao nekadašnji predsednik Skupštine g. Tomić, da to govori o prirodi promena ovog poslovnika.

A socijalisti, socijalisti su bukvalno ponavljali onu mnogo puta citiranu Pašićevu izreku: "Donosite zakone koji će biti primenjeni na vas kad budete opozicija!" i rečenice koje je opozicija njima upućivala kad su bili vlast: "Ničija nije do zore gorela..."

Slobodan Tomović (SPS) čak je ispričao i onaj vic o Čehu koji se na ulici onesvestio. Sakupili se ljudi. Polivaju ga vodom. On otvara oči i iznad sebe vidi nekoga u uniformi američkog vojnika, pa vikne: "Sloboda!" Ovaj mu odgovara: "Njet svaboda – maskenbal!"

Značajna novina u tom poslovniku je uvođenje nove sankcije za teži prekršaj Poslovnika. Za izazivanje fizičkih incidenata ili povredu integriteta ličnosti predsednik Skupštine može izreći meru udaljenja sa sednice i do 90 dana.

Prigovor kritičara je da predsednik Skupštine na taj način može u dugom roku kreirati većinu za odlučivanje i da su diskrecionim pravom predsednika Skupštine iz parlamenta izbačena 124 poslanika i da vladina većina može da radi šta hoće. U tom kontekstu, Šešelj je malo dramatizovao svoj slučaj. Tvrdio je da mu je kazna od 20 dana udaljavanja iz parlamenta istekla. Predsednica Skupštine, čije je odluka u tim stvarima neprikosnovena, odgovorila mu je da mora da sedi van parlamenta još sedam dana, jer od dana udaljenja Šešelja Skupština nije radila 20 dana.

Po Poslovniku će Administrativni odbor odlučivati da li je bilo povrede Poslovnika ili nije, što znači da je taj prigovor sklonjen iz ingerencije većine. Jedan od uobičajenih metoda opozicione opstrukcije ili skretanja pažnje javnosti je inače bio pozivanje na povredu Poslovnika. Te intervencije su unekoliko kidale raspravu, ali su po pravilu brzo razrešavane. Sada se premeštaju u nadležnost "komisije", što znači da je ovaj institut de fakto postao bespredmetan.

Predloženo je da se uvede proporcionalni sistem izbora u opštini, kao jedinstvenoj izbornoj jedinici. Novina u odnosu na dosadašnja pravila jesu kazne za prikupljanje potpisa na radnim mestima, kao i svaki drugi vid pritisaka na građane da svojim potpisima podrže neku izbornu listu. Po okončanju glasanja, trećina mandata bi se dodelila kandidatima sa izborne liste prema njihovom redosledu, a dve trećine mandata raspodeljivao bi sam podnosilac izborne liste. To znači da su izborne pripreme počele i na tom nivou i da neko anticipira da bi se duboka politička kriza koja potresa srpski parlament mogla preneti i na lokalni nivo.

LOMLJENJE KIČME: Vladu, duvan, alkohol, lekove i maloletnički seks nije pristojno reklamirati. S obzirom na to da je pre svega ekonomski tim (raspoređen u srpskoj vladi, ali i na saveznom nivou u Vladi i Narodnoj banci) dobio dosta komplimenata od međunarodnih faktora, srpska vlada je preuzela i žestoko eksploatisala taj epitet "reformska". Vlada je promovisala slogan "Srbija na dobrom putu", ali se deo vanparlamentarne opozicije (najviše SPO) rugao Đinđićevom putu ka Dedinju. Đinđić se u tom procesu (uz izgovor da mu je ugrožena bezbednost) zaista preselio u vladinu vilu na Dedinju, a ko će se seliti na Dedinje na samo nekoliko meseci, znači, "javljao" je da mu ne pada na pamet da svoj položaj verifikuje na vanrednim republičkim izborima.

Javno mnjenje, koje nije bilo impresionirano tim obračunom DS-a i DSS-a, najpre je gubilo onaj previše napumpani entuzijazam, pokazivalo je zabrinutost i u većem delu (51 odsto, IDN, april 2002) počelo je da priziva izbore.

Sa nekih pet strateških tačaka je, dakle, sistematski lomljena kičma jedne inače krhke i komplikovane koalicije. Na pokušaj vlade da serijom udara (oduzimanje mesta predsednika srpske skupštine, eliminacijom iz savezne vlade i napokon pokušajem oduzimanja mandata) eliminiše iz igre DSS, Koštuničina stranka je odgovarala povlačenjem i prepuštanjem vlasti (avgust 2001. povlačenje iz vlade, jun 2002. povlačenje iz vladinih upravnih odbora). Ona nije pokušavala da smeni Đinđića, samo ga je kinjila i prigovarala mu. Srpska vlada se ponašala kao uvređena ljubavnica i čitavu svoju retoriku svodila je na to da DSS neće u njen zagrljaj i da s njom neće da deli prljave poslove. Neće.

Svađom s DSS-om vlada je proćerdavala važne stvari za obezbeđivanje održivosti reforme, održanje koalicije, čuvanje velike javne podrške i visok legitimitet.

Gubitkom strateškog saveznika (DSS) vladi je ostalo da koristi teoriju posebne odgovornosti avangarde. Komunistička partija, kasnije Savez komunista, umela je da 40 godina eksploatiše položaj avangarde radničke klase. Sadašnja teorija avangarde modifikovana je unekoliko i sada se vrti oko reforme, ma šta to značilo. Deo ideologa reforme (Stamenković) ponavljao je da bi republički parlamentarni izbori značili prekid reforme na šest meseci. Neki su (Popov) govorili da bi izbori imali učinak atomske bobe.

Međutim, politička nestabilnost, raspad koalicije, sukob u parlamentu, pokušaj njegovog prekrajanja, uskraćivanje podrške vladi od strane strateškog partnera, trgovina nameštenjima i portfeljima oduzima poslednjih meseci mnogo više energije nego najvažniji državni zadaci. Ustavna komisija bira se onako uzgred, gotovo pod razno.

Ništa tu oni, takvi kakvi su, ne mogu popraviti. Ta junska vanredna sednica će verovatno rezultirati još većim udaljavanjem DSS-a od srpske vlade i otvorenijom konfrontacijom.

Verovatnoća da će srpska vlada tehnologijom svršenog čina uspeti da posle obračuna "proizvede podršku" malo je verovatan. Kretanje javnog mnjenja, i kad ga mere provladine agencije kao SMMRI, pokazuje blagi rast DSS-a, a blagi pad nešto jačeg ostatka DOS-a.

Srpskoj vladi će, dakle, trebati malo vremena da shvati kako se s podrškom četvrtine biračkog tela ne može dugo vladati.

Mada vanparlamentarna opozicija (SPO, SPS, NDS) najavljuje ulične demonstracije kojima će tražiti izbore, ipak se ne vidi nagoveštaj nekog dramatičnog urušavanja režima. Vlada je suočena s materijalnim zahtevima, ali je ipak ne stiže onaj opasni talas optužbi za izbornu krađu.

Ako nekako i zakrpi tu skupštinsku većinu, ako i pacifikuje parlament, a to neće moći, vlada će, sve u svemu, biti u gorem položaju nego pre početka operacije, a njen legitimitet biće manji.

Ono što je ovih dana izjavio Miroljub Labus, jednog trenutka viđen kao favorit provladinih snaga, deluje kao priznavanje realnosti: "Ja se ne zalažem za vanredne izbore, ali će njih biti pre ili kasnije, sviđalo nam se to ili ne. Izbori na polovini prvog kruga reformi uvek su i svuda štetni. Isti je slučaj i s našim republičkim izborima. Iako su štetni, nisam više siguran da će moći dugo da se odlažu."


 

Zašto se ova kriza toliko zakomplikovala?

Srpska vlada zapala je u teškoće u toku sopstvene rekonstrukcije, koja je obećana kao izlaz za sukob sa DSS-om. DSS nije hteo da učestvuje u toj rekonstrukciji, distancirao se od vlade i skupštinskim bojkotom, koji je mogao da bude prevaziđen mobilisanjem raspoložive vladine većine, ali i vrapci su znali da je ta većina nesigurna, da su vladini saveznici, kao Velja Ilić ili Nenad Čanak, nepouzdani. Vladina većina je izgubila živce i Zakon o ministarstvima, koji joj više i nije bio potreban, izglasala za 42 sekunde, bez rasprave, kako ni socijalisti nisu radili.

Zašto je došlo do te autodestrukcije, kad vlada faktički nije imala nijednog institucionalnog kočničara? Ipak je imala većinu od 131 poslanika (na stranu što je to bila rasuta većina u kojoj je trebalo mnogo trgovati), a to je pet-šest poslanika više od broja kojim je Slobodan Milošević vladao godinama. DSS (sa 45 poslanika), uz zatezanja, koja i nisu bila baš beskonačna, i kompromise, glasao je za najveći broj najvažnijih vladinih predloga; opozicija je bila nemoćna, radikalska opstrukcija je bila ograničena. DSS-ovo distanciranje svodilo se na odsustvo iz sale bez ozbiljnijeg ometanja glasačke mašine; predsednik Republike Milutinović, koji može da vrati zakon na ponovno odlučivanje) nije ometao ni vladu ni skupštinu; Ustavni sud, koji bi mogao da obori zakon nije funkcionisao...

To nije bila ona oktobarska previše sigurna pozicija, ali je ona bila bolja od one u kojoj će se vlada uskoro naći, pošto se sve još malo iskomplikuje.

DSS, koji se relativno rano odlučio da kritikuje tu vladu, dugo nije uspevao da nađe odgovor na prigovor da se kritikujući srpsku vladu udaljava od reforme i polako je trošio svoju veliku rezervu biračke podrške. U poslednje vreme ova stranka se setila da počne da negira pravo na reformski monopol i tvrdi da ta vlada prisvaja epitet reformska a da ne čini dovoljno. U prilog te kritike je išlo to što se privatizacija odvija sporo, što stranih investicija (oko 40 miliona dolara, Prokopijević) nije dovoljno ni za veću opštinu, što pada industrijska proizvodnja, što se održava visok spoljnotrgovinski deficit, ali DSS nije imao sluha, možda ni kadrova, da dramatizuje ta pitanja ili da pokaže da bi to uradio brže.

Kad je nestao haški kamen spoticanja i kad su pored ekonomskih na red došla i ustavna pitanja, za šta se ova partija smatra nadležnom, sukob te dve grupacije već je otišao predaleko da bi se kombinovanjem dva strateška zadatka, ekonomskog i ustavnog, programski amalgamirao pobednički savez iz 2000. Nevladin sektor i veći deo medija držao je stranu srpskoj vladi zavevši je da poveruje u sopstvenu propagandu i delotvornost zamene teza. Kad je ubijen Momir Gavrilović, raspravljalo se o tome ko je šapnuo novinama nešto ubeđujuće o vladi, kad je uhapšen Perišić, rasprava je preneta na tajno prisluškivanje, kad se pokazalo da vladina većina ne funkcioniše, kritikovan je nerad onih koji kritikuju vladu... Vlada je tako postala žrtva prijateljskog podilaženja, samozavaravanja i spotova, te nove potemkinovštine. Posleratna Srbija bedna, sapeta i drljava, fabrike jede rđa, a oni se samo snimaju, ko narodne pevaljke, pa na biciklu, pa u žutoj majici, pa spot, pa džingl, pa bilbord... Fali samo ono roze odelo koje opisuje Slobodan Jovanović.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

IZ ISTOG BROJA

POPULARNA PRETRAŽIVANJA