Indijsko-pakistanska kriza:
Na nuklearnom nišanu

Čak i najblaža procena mogućeg razvoja krize pokazuje da svi elementi potrebni za kreiranje rata već postoje i da je preostalo samo to da jedna od strana baci grudvu koja će pokrenuti lavinu obračuna miliona vojnika

Indija i Pakistan već šest meseci drže prst na okidaču spremni da krenu u akciju. Problemi u regionu središnje i istočne Azije, u kojem živi oko tri milijarde stanovnika, nagomilavani su godinama i sada su dostigli kulminaciju koja preti da se pretvori u uništavajući sraz.

Mozaik sukoba u središnjoj Aziji nastao je još na kraju kolonijalnog doba neposredno posle Drugog svetskog rata. Britanci su 1947. godine povukli administraciju i trupe iz kolonijalne Indije, ali su istovremeno napravili opasni rased u regionu podelivši teritoriju na dve velike države. Za Hindu sledbenike stvorena je Indija, a za muslimane Pakistan. Do sada su dve države vodile tri velika rata, uglavnom na štetu Pakistana.

Neposredni povod za održavanje krize je sporno razgraničenje u indijskom severozapadnom regionu Kašmir, koji je nastanjen uglavnom muslimanima. Pakistan smatra da je njegovo prirodno pravo da ga uključi u svoje granice. Krizu stalno podgrevaju ekstremisti obeju strana koji se lako odlučuju za nasilne akcije. Zahvaljujući podršci Pakistana, gerilci su prethodnih nekoliko godina vodili ratne kampanje velikog stila, na koje je indijska vojska odgovorila vazduhoplovnim snagama i teškom artiljerijom u borbama za prevlast u visokim planinskim masivima.

TRKA U NAORUŽANJU: Krajem XX veka između Indije i Pakistana počela je trka u naoružanju, u kojoj su se obe zemlje usmerile na nabavku visoke tehnologije i sredstava visoke razorne moći. Posebno veliki napredak u modernizaciji oružanih snaga napravila je Indija oslonivši se na Rusiju kao na pouzdanog strateškog partnera dvostruko motovisanog za saradnju; komercijalnim interesima i dugoročnim planovima za očuvanje uticaja u regionu. Blagoslovom predsednika Vladimira Putina, indijskim oružanim snagama ustupljena je napredna tehnologija koja čak nije uvedena u upotrebu u rusku vojsku. Indija je dobila najsavremenije višenamenske borbene avione suhoj 30 MKI, tenkove T-90, raketne sisteme PVO velikog dometa S-300, nove ratne brodove i podmornice s klasičnim pogonom. U najnovije isporuke uvrštena je pozajmica nuklearne podmornice. U potrazi za modernom opremom, Indija se ne usteže da sarađuje sa svim proizvođačima koji imaju političke ili ekonomske motive za sklapanje poslova. Vojna oprema je tradicionalno nabavljana iz Velike Britanije i Francuske. Na spisak novih liferanata dospeo je Izrael s elektronikom i projektima modernizacije zastarelih ruskih sistema. Indija je razvila snažnu domaću vojnu industriju, koja po licencama proizvodi najsloženije borbene sisteme.

Pakistan je imao mnogo manje sreće u izboru strateških partnera. U vreme hladnog rata oslanjao se na Vašington koji je pragmatično usmeravao politiku Pakistana u svoju korist, ali nikada nije dao previše konkretne pomoći u vojnoj tehnici koja bi poremetila regionalni balans. U vreme prijateljstva sa SAD, pakistanska vojska služila je kao organizator aktivnosti mudžahedina u Avganistanu protiv sovjetskih trupa. U trenutku kada je Pakistan pokazao previše samostalnosti u odlučivanju krajem osamdesetih Vašington je odgurnuo dotadašnjeg vernog saveznika. Sekularni vojni režim iz Islamabada potražio je novog moćnog zaštitnika u Pekingu, koji je imao sopstvenu stratešku računicu usmerenu protiv Indije. Širenje uticaja na Pakistan omogućilo je Pekingu stvaranje jedinstvenog kopnenog fronta u središnoj Aziji i usmeravanje glavnih resursa na održavanje vojne pretnje prema Tajvanu.

Kina je pokazala spremnost da svog saveznika opremi ratnom tehnikom, ali u poređenju s novim ruskim proizvodima iz indijskog inventara, navodno moderni sistemi s istoka izgledaju kao jeftine dečje igračke. Dobru volju da pomogne Kina je pokazala širenjem borbenih sposobnosti pakistanskih oružanih snaga na potencijal za masovno uništavanje. Tajna saradnja pribavila je Pakistanu balističke projektile velikog dometa i nuklearne bojeve glave koje su vredan argument u analizama o odnosima vojnih balansa u potencijalnom ratnom razvoju krize u regionu.

ODMERAVANJE: U jeku trke u naoružavanju ukazala se prilika da Indija i Pakistan na delu isprobaju svoje ratne mašine. Kao u profanoj teoriji krimi romana, po kojoj se pištolj iz prve glave mora upotrebit, godinama kupovano oružje našlo se u rukama vojnika na granici koja je i ranije bila poprište žestokih sukoba. Novi krug nasilja pokrenut je 13. decembra prošle godine napadom terorista na indijski parlament. Vlada iz Nju Delhija odgovorila je na izazov mobilizacijom trupa koje su zaposele položaje duž granice s Pakistanom. U tom području koncentrisano je čak oko milion vojnika. Na položaje u blizini granice dovezeni su lanseri balističkih raketa s nuklearnim bojevim glavama. Pakistan je na granicu uputio najmanje pola miliona vojnika i spremio je svoje nuklearno oružje kao sredstvo odvraćanja, ili ako prilike krenu po lošem, za totalnu odmazdu. Kina je svom savezniku kopnom i morem uputila hitne pošiljke naoružanja za kopnene i vazduhoplovne snage.

Ključ nove krize je u sukobu u Avganistanu koji je na površinu izbacio rizike koje za Vašington predstavlja Pakistan. Vlada Perveza Mušarafa pružila je gostoprimstvo američkim trupama iako je rastrzana opasnim unutrašnjim sukobom između pokušaja da se očuva sekularna vlast kooperativna prema globalnoj civilizaciji i snažnog pritiska većine populacije koja podržava muslimanske ekstremiste. Pakistanske oružane snage održavale su, i još uvek to čine, pokret talibana. Bez pomoći operativaca pakistanske tajne vojne obaveštajne službe, vođe rata protiv Amerike nisu mogle umaći iz Avganistana. Amerikanci su vrlo svesni opasnosti, zbog čega su strateški oslonac za ratne operacije potražili u nekadašnjoj sovjetskog srednjoj Aziji: u Tadžikistanu i Uzbekistanu, a u Pakistan su uputili samo delove specijalnih snaga za spasavanje oborenih posada i obaveštajni rad.

JAKA INDIJA – SLABI PAKISTAN: Iz vašingtonskog ugla Mušarafova vlada predstavlja ogroman bezbednosni rizik jer ne poseduje efikasne mehanizme za kontrolu vojnicika i naroda. Mušaraf je doveden u delikatnu situaciju akcijama terorista iz muslimanskih redova u Indiji koji provociraju rat. Logika terora je jednostavna: ako se podstakne tradicionalni sukob između vera i on se pretvori u otvoreni rat, to će biti kraj sekularnog režima i prilika za uspostavljanje mudžahedinske vlasti u Pakistanu. Za idejne tvorce takvog plana sasvim je prihvatljiv poraz pakistanskih trupa u konvencionalnom oružanom sukobu. Indija je takođe spremna da se izbori za neku korist od sadašnjih prilika. U situaciji u kojoj Mušarafu odgovara samo nepromenjeno stanj, Nju Delhi pokazuje spremnost da preduzme stratešku incijativu na diplomatskom i vojnom polju. Logika svršenog čina može potpuno da preobrati stari odnos snaga jer će Sjedinjene Države morati da naprave izbor između stabilne i moćne Indije (koja je, pride, suparnik Kine) i nestabilnog Pakistana. Dosadašnji tok krize pogodovao je antiterorističkoj operaciji jer je Vašingtonu pružao manevarski prostor za pritiske na Mušarafa, koji je morao da učini mnogo više nego što je to želeo na početku kampanje protiv Avganistana. Unutrašnji pakistanski problem svakom novom pretnjom s indijske strane dolazi sve bliže tački eksplozije posle koje nema povratka. U domen teorije zavere spada tumačenje mogućih posledica jer, u slučaju pada Mušarafa, Amerika će dobiti vrlo opasnog protivnika koji ima stokove nuklearnog oružja. Vlast nad velikom muslimanskom nacijom pala bi direktno u ruke Osame bin Ladena i njegovih saradnika. Takva apokaliptična teorija pretvorila bi lokalno nadmetanje za "parče" zemlje zvano Kašmir u pravi treći svetski rat.

Čak i najblaža procena mogućeg razvoja krize pokazuje da svi elementi potrebni za kreiranje rata već postoje i da je preostalo samo to da jedna od strana baci grudvu koja će pokrenuti lavinu obračuna miliona vojnika. Nepoznati faktor rizika predstavlja nuklearno oružje. Iako zadovoljavanje čak i najekstremnijih političkih ideja u ovom trenutku ne zahteva prelazak u fazu totalnog rata, rizik je ogroman jer je teško garantovati efikasnu kontrolu svake nuklearne bojeve glave, naročito u slučaju narušavanja sistema vlasti u Pakistanu.

Aleksandar Radić