TV manijak:
Pitanje žanra

Izgleda da Embel riva nije jedini cirkus u gradu. OK, lepo je u Srbiji videti dresiranog nosoroga, uz buljuk drugih životinja, samo koga to još zanima kad ima ovdašnje TV programe. Videli smo, na primer, gospodina Vučinića kako se herojski ograđuje od optužbi da planira oružane akcije za Vidovdan. Kaže čovek, pripadnike levice svi vrbuju da napadnu BK, RTS, Pink, StudioB i Politiku, a oni očajni dolaze kod njega da ih reši napasti. Neće levičari da budu vandali, to su mirni građani, za razliku od tamo neke opozicije koja nikako da shvati da je izgubila vlast. Zvučalo mi je, na trenutak, kako gospodin Vučinić sebe dopisa međ’ pobednike. Posle ovakve fantastične dresure, čini mi se da pobednika nema.

Sličnu rehabilitaciju, pokušala je uz pomoć svog advokata da izvede Vidovita Zorka u emisiji "In Club" na kanalu Yu info. Odrobija ona svoje (kao i Vučinić) kaže, na pravdi Boga, jer da je znala da ne sme da proriče, ona bi ćutala. E, to je problem s vidovnjacima, sve vidiš pa ti đavo ne da mira i posle se kola slome na tebi. Kaže, Zorka, kolege nastavile normalno da rade, reklamiraju se, a njoj je neko smestio. Pitate se, logično, ako je žena vidovita, kako nije mogla da vidi vlastitu budućnost i izbegne mardelj. E, to vam je zakon u svim zanatima, uvek je u brice čupava glava i u obućara bušna cipela. Kad si javni servis za proricanje, brineš o narodnom dobru, a na sebe ne misliš. Eto, Kleopatra prebacila firmu u Republiku Srpsku i radi radnju, a ti Zorka vidi šta ćeš.

Najveći rok cirkus priredila je Riblja čorba na stadionu OFK-a. Kažu, bilo preko 20.000 ljudi, pravi spektakl. Ni tu se naši političari ne složiše. Ekipa iz DSS-a podržava Boru, bio i Koštunica i Maršićanin, ali nema ostatka DOS-a. Kažu da je Čeda bio na koncertu Bajage nešto ranije i tu se priča sklopila. Nije u pitanju samo generacijska razlika u muzičkim ukusima, već i sadržina žanra. Bajaga se manje bavi istorijskim temama, muzika mu je, eufemistički rečeno, bezbrižna, dok je kod Bore tvrdo i tradicionalno. Bora nije svirao u Zagrebu, Bajaga jeste. Ipak, za razliku od Bore i Bajage, koji su se mirno razišli, DOS i DSS zagrizli pa niko ne pušta. Premijera sam već video na Čolinom koncertu kako tapše i pevuši, a šta li bi s onom pričom da naš predsednik Koštunica voli Igija Popa. Cecin koncert se ozbiljno bliži, pa ćemo videti ko će tamo da zapeva.

U emisiji "Za i protiv" na RTS-u diskutovalo se o predlogu da nacionalna televizija emituje 40 odsto nacionalne muzike. Naravno, koplja se lome oko definicije šta je to nacionalna muzika, da li su to samo narodnjaci ili i dens. Kako ovdašnji umetnici s estrade obično kažu, teško je muziku staviti u određenu kategoriju, i sa tim se potpuno slažem. Šta je s nacionalnom muzikom manjina u Srbiji, na primer, romskom, mađarskom ili bošnjačkom. Opet treba sastavljati ključeve, odnosno play liste po principu – jedna od Staniše (vranjanska), gusle (opštenacionalna), onda može Miroslav (Šumadija), pa Jašar (manjina), pa Šaban (manjina), pa Zvonko Bogdan (manjina) i tako do 40 odsto. Ako bismo pratili savremene evropske tokove, predlažem decentralizaciju pa neka po regionima i lokalnim studijima RTS-a pobedi ukus većine. Mogu samo da zamislim haos u Vojvodini. Postoji, istini za volju, ona anahrona podela na dobru i lošu muziku, ali izgleda da je naša tzv. nacionalna muzika na izdisaju pa joj treba pomoći da stane na noge.

Na kraju, naravno, fudbal. Jedna od stvari koje upadaju u oči na tribinama stadiona u Koreji i Japanu jeste kultura navijača. Setite se mlake publike u Francuskoj gde su svi držali mobilne u rukama. Sada se navija euforično ali korektno, što je verovatno posledica istočnjačkog socijalnog i etičkog kodeksa. Tim pre, TV slike o neredima u Moskvi (a ruku na srce, ni mi nismo bolji), degradiraju ideju o Svetskom prvenstvu kao autentičnom nasledniku ideje olimpizma. U sportu (kao i u životu) postoje pravila – a fer nadmetanje zamenjuje brutalno ubijanje. Tu lekciju na kraju mora svako da nauči, pa makar bio i Majk Tajson.

Dragan Ilić