Zašto je optužba u krizi?

Kad (radni sudski) tužilac gospodin Džefri Najs, za razliku od (političkog) tužioca Tribunala gospođe del Ponte, prizna (30. maja) da je bilo primera da svedoci optužbe sa Kosova "ne govore istinu, odnosno ne žele da govore o OVK", onda je svima koji prate suđenje gospodina Miloševića u Hagu, uključujući i one najpristrasnije, bez obzira na to sa koje strane ta pristrasnost dolazila, globalne ili nacionalne, baš kao i onima u sudskoj dvorani broj jedan u Hagu, poruka nedvosmislena i kristalno jasna: optužba je u dubokoj krizi.

Da bi nepristrasno, koliko god je to moguće u ovom slučaju, otkrio uzroke "duboke krize" optužbe, objektivni analitičar ni za milimetar, ni za sekundu, ne sme se udaljiti od onoga što je, dosad, pomoću više od 60 svedoka tužilaštvo nastojalo da dokaže kao istinu o događanjima na Kosmetu, uglavnom neposredno pre i za vreme "humanitarnog" bombardovanja, i što je odbrana ispitivanjem pokušavala da opovrgne, ne ograničavajući se uvek na isti vremenski interval (neposredno pre i za vreme bombardovanja).

Objektivnost obavezuje analitičara da prihvati zaključak gospodina (radnog) tužioca Tribunala Džefrija Najsa da je bilo primera da svedoci optužbe sa Kosova ne govore istinu. Za verovati je da će se i gospodin (radni) tužilac Tribunala složiti da je takvih primera bilo previše i da zakletva, ona kojom se zaklinju svedoci, ne ostavlja ni trunčicu mogućnosti da se deo svedočenja (bez obzira na to kome on odgovarao) prihvati kao istina, a deo (opet, bez obzira na to kome on odgovarao) shvati kao laž. Sveukupno svedočenje na koje Zakletva obavezuje svedoke može biti istinito i prihvatljivo sudskom veću u sudnici i narodu širom sveta samo ako je istinito u celosti. Svemu što ne zadovoljava taj uslov mesto je u korpi za otpatke (đubre).

Samo jedna od anomalija svedočenja svedoka sa Kosmeta, i ne samo njih – doduše ne u istoj meri, jeste ono što je gospodin (radni) tužilac Tribunala (zasad) obelodanio: da svedoci optužbe sa Kosova "ne govore istinu, odnosno ne žele da govore o OVK". Kad-tad, možda ne pre no što ode u penziju, radni tužilac Tribunala priznaće da je (ovo je pretpostavka pisca ovih redova) strategija političkih tužilaca Tribunala (gospođe Del Ponte i gospođe Arbour) koju je on (rado ili nerado) prihvatio bila isuviše arogantna da bi "pila vodu" u javnom sudu.

A strategija gospođe Del Ponte i gospođe Luiz Arbur bila je, dok je bila, straobalno uspešna: sve što se kaže protiv Srba svet prihvata zdravo za gotovo. Nema tog "čove" na svetu koji će bilo šta ili sve što se kaže protiv Srba proveravati i/ili osporavati. Svima je (novinama i novinarima) do hleba najviše stalo.

A ratnih zločina na Kosmetu ili u bilom kom i bilo kad vođenom građanskom ratu u svetu je bilo. Oni su sami po sebi dovoljno grozni, zašto trošiti vreme i novac nastojeći da se pokaže da su grozniji no što su bili? Dosad je upravo to bila namera svih svedoka i tužilaštva.

Ovde se valja izviniti novinama i novinarima širom sveta, koji se, nažalost, samo na prstima jedne ruke mogu izbrojati. Novinama i novinarima kojima je do istine mnogo više stalo no do hleba za stolom, njihovim.

Z.T. Nikić, Kanada