Amerika i obaveštajne službe:
Rat posle rata

Nakon serije otkrića koja ukazuju na to da su napadi od 11. septembra mogli biti makar odgođeni, ako ne i predupređeni, samo da je neko u obaveštajnim službama uradio svoj domaći zadatak kako treba, američka administracija i čelnici CIA i FBI-ja suočavaju se s nizom neugodnih pitanja: na šta odlazi blizu 50 milijardi dolara iz budžeta za finansiranje službi zaduženih za bezbednost, ako osobe čiji je zadatak da povezuju tačkice, iz čega će im se ukazati smislena figura, od tih papira prave aviončiće i pokušavaju njima da pogode kantu za otpatke

Već i vrapci na grani ponavljaju da nakon terorističkih napada na Ameriku 11. septembra prošle godine više ništa neće biti kao pre. Šta to tačno znači, međutim, još nije sasvim jasno, od Vašingtona, preko Brisela, do Moskve, preko Teherana i Bagdada, sve do Kandahara, i dalje na Istok, Zapad, Sever i Jug. Ono što je, međutim, odnedavno postalo jasno jeste da je došao red na veliko spremanje američkih obaveštajnih službi koje će iz korena izmeniti svoju ulogu, strukturu i sastav.

Nakon terorističkih napada niko nije ni pokušao da ospori činjenicu da su obaveštajci ozbiljno podbacili. Pa ipak, u mesecima nakon napada, čak i najoštriji kritičari Bušove administracije i njegovi politički protivnici štedeli su teške reči, a sve kritike više su ličile na blagi i dobronamerni ukor nego na baražnu vatru koja je u stara dobra vremena u Vašingtonu pratila i mnogo beznačajnija pitanja. Ovo je omogućilo američkoj administraciji da u javnosti stekne ugled nepokolebljivog čuvara bezbednosti građana koji i dalje imaju veliko poverenje u glavnog dušebrižnika: predsednika Džordža Buša Mlađeg. No, dani medenog meseca su prošli.

KRAJ ILI POČETAK: Nakon serije otkrića koja ukazuju na to da su napadi od 11. septembra mogli biti makar odgođeni, ako ne i predupređeni, samo da je neko u obaveštajnim službama uradio svoj domaći zadatak kako treba, američka administracija i čelnici CIA i FBI-a suočavaju se s nizom neugodnih pitanja: na šta odlazi blizu 50 milijardi dolara iz budžeta za finansiranje službi zaduženih za bezbednost (ovde izuzimamo Pentagon i američku odbranu u celini), ako osobe čiji je zadatak da povezuju tačkice, iz čega će im se ukazati smislena figura, od tih papira prave aviončiće i pokušavaju njima da pogode kantu za otpatke? Još neugodnije pitanje glasi; ko je i koliko znao u leto 2001. uoči stravičnih napada u kojima je život izgubilo više od 3000 ljudi za samo nekoliko sati? I još neprijatnije, ako postoji uverenje da je 11. septembar bio tek početak, a ne kraj specijalnog rata protiv Sjedinjenih Država, da li je armija zaposlenih u CIA i FBI-u i njima srodnim organizacijama u stanju ne samo da dođe do kvalitetne informacije već i da je na ispravan način protumači kako se najgore ne bi ponovilo? I na sve to još činjenica da je Osama bin Laden i dalje živ i zdrav, doduše, ponešto indisponiran zbog američke akcije u Avganistanu i da njegovi ljudi najavljuju plan da na američkom tlu aktiviraju takozvanu prljavu ili pokvarenu bombu, napravu koja će u eksploziji raspršiti oko sebe na milijarde čestica nuklearnog materijala.

Pođimo redom. Nedavno je na površinu isplivala informacija da je predsednik Buš u avgustu prošle godine, nakon perioda kada je njegova administracija bila preokupirana "domaćim" pitanjima kao što su porezi, a jedino pitanje od međunarodnog značaja bio plan za izgradnju raketnog štita, prvi put od CIA zatražio odgovor na pitanje: u kojoj meri Al Kaida, teroristička mreža kojom rukovodi Osama bin Laden, može da ugrozi Amerikance, ne van Amerike, već na njenom sopstvenom terenu? CIA je predsedniku odgovorila da postoje ozbiljne indicije da je "Al Kaida spremna da napadne SAD". Kada se nepunih mesec dana kasnije taj napad i dogodio, administracija je odlučila da zataška izveštaj s ovog sastanka strepeći da bi svest o ovom saznanju izazvala neproduktivnu debatu koja bi se svodila na upiranje prstom u sve i svakoga umesto da se nacija konsoliduje za veliku akciju protiv talibana u Avganistanu koji su pružali utočište Osami bin Ladenu i njegovoj mreži.

LETOVI BEZ SLETANJA: No, nije to jedini izveštaj koji je čuvan ispod tepiha. Novinska agencija AP nedavno je objavila izveštaj o tome da je vredni službenik FBI-a, izvesni Kenet Vilijams (42), u Feniksu u državi Arizona u julu 2001. upozorio nadležne u centrali da je primetio neobične okolnosti u lokalnoj letačkoj školi. Naime, škola je mesecima obučavala za letenje Arape i predložio da se slične ustanove ispitaju širom SAD da bi se utvrdilo ima li među njima pripadnika Al Kaide (od kojih su neki, kako smo kasnije saznali, bili neverovatno vredni da nauče upravljati avionom, ali su prespavali časove na kojima se uči sletanje). Njegov izveštaj lutao je od stola do stola u antiterorističkom odeljenju FBI-a u Njujorku, da bi na kraju završio u košu. Ispostavilo se da je bar jedan od muškaraca koji su sticali obuku u Arizoni, a koga je Vilijams držao na oku, uistinu povezan s Al Kaidom i on je u međuvremenu napustio SAD. Američki nedeljnik "Tajm" rekonstruisao je šta se desilo s poverljivim izveštajem agenta Vilijamsa, inače iskusnog operativca, i vredi da to ovde ponovimo da bi se stekao uvid u birokratizovanost sistema FBI-a, organizacije zadužene za sprovođenje zakona, od koje se danas zahteva da se pretvori u neku vrstu tajne policije.

Vilijams je, dakle, početkom jula poslao svoj izveštaj poverljivim kanalom do centrale i ukazao na mogućnost da pripadnici radikalnih islamskih organizacija i Al Kaide uče letenje u američkim letačkim školama. Izveštaj odlazi u dve jedinice – jednu zaduženu za islamske fundamentaliste, drugu specijalizovanu za Osamu bin Ladena – u okviru antiterorističkog odeljenja. Šefovi jedinica šalju ga odsecima za analitiku svojih jedinica, gde izveštaj praktično završava u košu. Jednu kopiju šalju u odeljenje za terenska istraživanja u Njujorku i još jednoj neimenovanoj jedinici, gde doživljava istu sudbinu – ostaje zatrpan drugim izveštajima. Izveštaj nikada nije stigao do šefa odeljenja i Majk Rolins, šef odeljenja za borbu protiv međunarodnog terorizma, za njega je saznao tek bezmalo godinu dana kasnije, iz novina. Samim tim, izveštaj nikada nije stigao ni do stola Ričarda Klarka, glavnog za borbu protiv terorizma u Savetu za nacionalnu bezbednost i savetnika u Beloj kući.

MEĐUSOBNE OPTUŽBE: Ali, to nije sve. Isti nedeljnik je kasnije objavio ekskluzivni dosije o tome zašto je još jedna agentkinja FBI-a, Kolin Rauli, optužila šefa FBI-a Roberta Milera i druge šefove FBI-a za ometanje istraga koje su mogle blagovremeno da otkriju pakleni plan o napadima izvedenim 11. septembra. Ona je mesecima pre toga zahtevala dozvolu da tim agenata FBI-a prisluškuje i prati Zakarijasa Musauija, francuskog državljanina marokanskog porekla, koji je uhapšen prošlog avgusta u Minesoti na osnovu ilegalnog boravka, a danas je jedini koji u SAD očekuje suđenje za "udruživanje radi neprijateljske delatnosti u vezi s terorizmom". Raulijeva je optužila nadležne u FBI-u da nisu pokrenuli saradnju s CIA i stranim obaveštajnim službama koje bi mogle da im pruže dragocene podatke o sumnjivom licu koje je takođe učilo da leti, ali ne i da sleće.

Sva ova saznanja pokrenula su veliku igru optuživanja i Kongres dovela pred težak zadatak da osmisli mandat ministarstva za "državnu bezbednost". Pare nisu problem, ali sve drugo jeste. Da bi se oni razumeli, trebalo bi reći nešto o funkcionisanju FBI-a, njegovoj vezi s CIA i "kulturi špijuniranja" u SAD uopšte.

Najpre, FBI nije nikakav ekvivalent britanskom MI5, niti našem SDB-u. Biro do sada nije imao mandat da predupredi kriminal, već da otkrije počinioce. Zato smo se u filmovima i nagledali scena kada agenti u tip-top odelima i naočarima za sunce izlaze na teren nakon što se desio misteriozni zločin koji lokalni šerif nije bio u stanju da reši. Za sve druge radnje koje bi mogle da vode sprečavanju novog nedela – prisluškivanja, pretres stanova, ispitivanje sadržaja kompjutera u posedu "osumnjičenih" – FBI mora da traži posebnu dozvolu i da snagom argumenata predoči važnost toga da nečija privatnost bude do te mere ugrožena.

KO NE VOLI ŠPIJUNE: I ovo nas vodi do jedne veoma važne činjenice kada je reč o Americi, a koja ne važi u toj meri za Evropu. Nigde privatnost građana nije veća svetinja nego u SAD i Amerikanci tradicionalno ne vole špijune. Da, američka literatura puna je romana o "privatnim njuškalima", ali nema nijednog imena ranga Le Karea ili Jana Fleminga, a samim tim ni Smajlija ni Džemsa Bonda. A ni Ilije Čvorovića. Opet, ako u sećanje prizovemo filmove, setićemo se s kakvim se sve nedaćama suočavaju privatni detektivi i do koje mere su kafedžije, vlasnici lokalnih radnji i ostali nepoverljivi prema osobama koje se raspituju o nekome. A danas se od FBI-a sve više traži da radi na prevenciji zločina, čime će nužno morati da se pretvori u službu državne bezbednosti, što postavlja teško pitanje ogrešenja o građansku privatnost. Već se čuju jake kritike branilaca prava na privatnost građana i građanskih sloboda, ali i nakon šoka prošlog septembra američko javno mnjenje i dalje pokazuje spremnost građana da donekle žrtvuju privatnost zarad veće sigurnosti i bebednosti.

Šta god da ne valja u FBI-u, Biro nije jedini segment državne organizacije na koji treba svaliti drvlje i kamenje zbog počinjenih grešaka i nemoći. Jedan anonimni agent FBI-a je u komentaru napisao da će se, šta god da strefi SAD u ovom trenutku, o tome moći naći slični izveštaji koji ukazuju na određenu opasnost. U FBI-u, kao i u CIA, sliva se neprekidni tok izveštaja koji iznose teorije i prognoze. Ako uzmemo, na primer, izveštaj iz Feniksa, koji iz današnje prespektive deluje proročanski, šefovi nadležnih jedinica mogli su da traže odobrenje za detaljno ispitivanje svih letačkih škola u SAD koje privlače arapske poletarce, ili one s Bliskog istoka. No, to bi odmah izazvalo optužbe za rasizam jer nacija od blizu 300.000.000 ima više miliona muslimana.

S pitanjem drugačije obaveštajne kulture u tesnoj vezi je i činjenica da Sjedinjene Države oivičavaju okeani i prijateljski susedi i da je strah od rata na sopstvenom terenu stran stanovnicima ove velike zemlje. Napadi od 11. septembra najgori su takve vrste od napada Japana na Perl Harbur.

Robert Gejts, bivši direktor CIA za vreme predsednikovanja Buša Straijeg, upozorava da je sličnih situacija sa zagubljenim izveštajima bilo i ranije – i da će ova nemilosrdna životna činjenica i dalje kvariti miran san predsednika i obaveštajaca. No, od gorenavedenih kulturoloških pitanja, važnije pitanje je strukturne prirode, i nakon uspostavljanja ministarstva za "državnu bezbednost", CIA i FBI, službe među kojima tradicionalno vlada surevnjivost, moraće više da sarađuju. Tako na primer, CIA tvrdi da je otkrivanje terorista koji su se infiltrirali u SAD posao FBI-a. Mnogi se pitaju kako je moguće da obaveštajna služba najbogatije zemlje na svetu tako podbaci, ako već pare nisu problem. Problem leži u strukturi službe i CIA je tek jedan segment celokupnih obaveštajnih operacija.

DA LI JE CIA KRIVA ZA SVE: Od ukupnog budžeta za obaveštajne službe, na nju ide tek deseti deo i ona upošljava manje od 5000 ljudi. Što je važnije, ona je jedina koja se bavi takozvanim humanim špijuniranjem. Nasuprot CIA, Agencija za nacionalnu bezbednost (NSA), koja je doskora predstavljala mit, jer na pomen njenog imena, svi odgovaraju – "nema takve agencije", upošljava oko 30.000 osoba, a ogromne količine budžeta namenjenog špijunaži gutaju agencije koje se bave satelitima, mapama i izviđanjem (NIMA i NRO).

Zatim, osnovana 1947, CIA je stvorena za potpuno različitu vrstu špijunaže nego što današnje opasnosti zahtevaju od nje. Za vreme hladnog rata CIA je bila usredsređena na hvatanje sovjetskih signala, krekiranje šifara, i brojanje tenkova i bojevih glava i na razmenu informacija na diplomatskim koktelima. To je možda u to vreme i imalo smisla, ali njen špijun teško će danas sresti svoj kontakt iz Al Kaide na koktelu kod ambasadora Portugala.

To nas dovodi do još jedne velike zamerke njenim operacijama u novo doba. Pomenuti Robert Gejts svojevremeno je svoj položaj uporedio s položajem francuskog kralja iz srednjeg veka: plemstvo mu se zaklinje na vernost, ali ga u suštini niko ne zarezuje. No, ozbiljniji razlog za to što američki špijun neće sresti svoj kontakt na diplomatskoj žurki je i u tome što je već više od decenije, a naročito tokom Klintonove administracije, Amerika postala izuzetno gadljiva na regrutovanje kontakata iz zločinačkih redova, a još gadljivija na infiltriranje u redove neprijateljskih organizacija čiji članovi imaju krvave ruke. Ovo je zaostavština američkih intervencija u Latinskoj Americi. Tako, na primer, Sjedinjene Države nemaju ni ambasadu u Iranu, a nakon završetka sovjetske intervencije u Avganistanu, nisu uopšte pratile Avganistan, sve do sredine devedesetih. I konačno, jedan bivši visoki funkcioner CIA, koji odnedavno ima privatni biznis, kaže da je za poslednjih osam meseci otpustio više radnika nego za dve decenije rada u CIA. Drugim rečima, kao i svaka državna služba, i CIA kao i FBI razvijaju kod zaposlenih osećanje zaštićenosti i otpuštanja i otkazi veoma su retki.

Za bolje funkcionisanje službi koje treba da preduprede opasnost od novih napada neophodno je, dakle, da se razbije veštačka brana između "domaće" i "međunarodne" špijunaže, odnosno, bolja podela posla između FBI-a koji će sve više preuzimati neku od uloga CIA, i CIA i njoj srodnih službi koje uz pomoć skupe tehnologije svakodnevno prikupljaju podatke. Podela rada do sada je možda imala smisla, kada je jedna služba bila zadužena za "domaće" kriminalce, a druga za strane države. No, danas su neki kriminalci jači i moćniji od pojedinih država. A na čelu nekih država se nalaze kriminalci.

Duška Anastasijević