"Rano jutro uranak, ja napuštam zamak..." (Beogradski sindikat).

Bude me zvuci čekića kojim deda nakiva kosu na livadi pred kućom. Lenjo izlazim iz sobe, odlazim do česme u dvorištu da se umijem, ujak silazi u podrum da natoči rakiju, ujna muze krave, ovce se šetaju po gumnu. Kuhinja miriše na hleb koji je baba neki čas ranije pekla u crepulji. Polako se okupljamo oko trpeze da doručkujemo, na astal stižu kiselo mleko, sir, sprža, sušeno meso. Nazdravljamo dva puta pa se prihvatamo jela. Doručak protiče u tišini. S vremena na vreme baba pomene dnevne obaveze, svako malo baci pod sto mačkama da nešto pojedu, neko prokomentariše vrućinu koja se očekuje.

Kad se doručak završi, ja pakujem s babom hranu koju ćemo nositi sa sobom: pečene paprike, pola pogače, opet sir, nešto paradajza, koji krastavac, pita sa zeljem i sirom, kompot od trešanja, boca prepečenice. U drugu torbu pakujem šatorsko krilo i kabanice u slučaju da nas poseti kiša. Sunce polako izlazi iza brda, ujak sedla konja, ponovo proverava da li je dobro zategao sedlo. U svoju torbu deda sprema oštrila, nakovanj i čekić, palcem proverava još jednom da li su kose dovoljno oštre. Njegova je s crvenim kosilom, ujakova sa zelenim, meni su dali sa kosilom boje bukovog drveta. Deda se penje na konja, nas dvojica sa strane, na ramenima nam kose, krećemo lagano i mirno na posao. Naše odredište je u brdima, nosi ime Preslop.

Negde na pola puta, kada smo iza sebe ostavili sve zaseoke i ušli duboko u šumu, deda silazi s konja i predlaže da se malo odmorimo na mestu koje se zove Osoje. Tu je veliki izvor ispod ogromne bukve, voda izvire ispod korena, ispod kamena, moraš da klekneš ako hoćeš da se napiješ. Deda pristupa, prislanja usta na površinu vode i pije dugo i sporo pazeći da nekim naglim pokretom ili prejakim dahom ne zamuti vodu. Kad završi, obriše brkove tvrdom šakom, pomera se, na njegovo mesto dolazi ujak i postupak je isti. Posle mene dovodimo konja koji poslušno staje ispred izvora i pije toliko da privremeno isprazni čitav izvor. Dok se senke pomere za nekoliko centimetara, izvor je ponovo pun i sada punimo opletene staklene bokale. Trebaće za kasnije.

Nastavljamo put sanjivi i tihi, čuvamo snagu za ono što dolazi.

Posle punih sat i po dolazimo do naše livade, trava je stasala, sunce je odskočilo, ali ne toliko da probudi skakavce koji će kasnije preplaviti ovo mesto. Odlažemo stvari ispod hrasta na vrhu livade i dok ujak skida sedlo i uzde sa konja, ja odlazim na izvor ispod livade u šumi da natočim vodu. Za to vreme deda hoda po livadi, čupa travke i gleda koliko će tu biti sena. Proverava koliko ima krtičnjaka i suvaraka po livadi koji bi mogli da uspore naš posao. Livada je velika, trava je teška i visoka, trebaće nam dva dana da je pokosimo.

Kada se vratim sa izvora, posedamo u senku ispod razgranatog hrasta, vadimo rakiju, deda se krsti i moli boga da sve protekne kako treba. Ja sledim ritual, ali kada popijem još dva puta iz boce, zavrti mi se malo u glavi, deda i ujak to primete i smeju se. Sunce je već dobrano odskočilo i krajnje je vreme da polako počnemo s kosidbom. Izvlačimo se na početak strme livade, prvi otkos je ujakov, deda je nekoliko metara iza njega, ja sam na začelju. Prvo se začuje fijuk jedne kose, onda se uključi druga a zatim i treća. Posle desetak minuta oni se stapaju u jedan fijuk i mi ćutke, sledeći ritam i zvuk kosa izvlačimo otkos za otkosom. Sa strane izgleda da sve teče lagano, bez velikog napora i žurbe, kao da trava pada sama od sebe. Naš konj, vezan dugačkim užetom za oglav s jedne i za drveni kolac poboden u zemlju s druge strane, pase sporo i temeljno jureći repom muve.

Dok se sunce sve više odmiče od zemlje, padaju otkosi ispod naših kosa, iza nas ostaje lepo pokošena livada. Tu i tamo zastanemo da naoštrimo kose. Pošto nisam tome vičan, dajem svoju kosu dedi koji rutinski tera oštrilo od mekog kamena. U jednom trenutku, posle nekoliko sati, deda predlaže da se odmorimo i ručamo, odlazimo do hrasta i širimo šatorsko krilo koje će nam poslužiti umesto stola. Opet idem na izvor po hladnu vodu, a njih dvojica postavljaju hranu. Kad se vratim, najpre popijemo po rakiju a onda se usredsredimo na jelo. Bez žurbe slažemo zalogaj po zalogaj, vodimo neobavezan razgovor. Na nebu promakne po neki cirus i zakloni sunce i za trenutak nam se učini da je svežije i prijatnije. Pošto ručamo deda se povlači u deblji hlad da odspava, ujak počinje da iznova nakiva kose.

Skakavci su preplavili livadu, skaču na sve stane, odlazim na padinu u blizini da u paprati naberem malo šumskih jagoda. U rano popodne deda se budi, otvaramo teglu kompota od trešanja, delimo na tri dela, posle jedemo jagode. Napijemo se hladne vode, pa opet na livadu. Deda i ujak sa istim entuzijazmom obaraju travu, ja izvučem par otkosa pa odustajem, počinjem da gubim koncentraciju, odlazim da se prošetam po brdu. Vodim konja da pije vodu, dan polako ističe.

Kada se sunce opet približi zemlji, pakujemo svoje stvari i sporo polazimo kući. Iza nas ostaju brojni otkosi pokošene trave, ono što je ostalo završićemo sutra. S prvim mrakom stižemo kući, na večeru.

Slobodan Georgijev