To što je sam Pavković mogao da pomisli i da kaže da se neće povinovati Koštuničinoj odluci pokazuje da u Srbiji praktično nema ni pravila, ni zakona, ni hijerarhije, ni bilo čega što se ne može osporiti, odbaciti ili upotrebiti kako je kome volja i kako kojoj stranci odgovara

Vesele li zemlje! Ako ne bude revolucije, biće valjda kakav državni udar. Ako ne ove nedelje, onda za mesec ili dva, svakako pre zime. Neće valjda proći još jedna godina samo u sitnim čarkama i skupštinskim čerupanjima. Zar je samo mafija preostala da brani čast srpskog oružja?!

Dakle, general Pavković je izgleda pristao da bude smenjen bez ispaljenog metka, a pretio je bezmalo vojnim pučem ako Koštunica proba da ga penzioniše. Predsednik legalista je, opet, doneo ukaz o tome mimo volje ostalih članova Vrhovnog saveta odbrane.

Ta dvojica ostalih, Đukanović i Milutinović, našli da zatežu i postavljaju uslove baš sad kad je Koštunica konačno otkrio kolika je Pavković kočnica sveopštem napretku naroda i države.

Dočekali smo da Đinđić i njegovi brane Pavkovića pošto su onoliko optuživali Koštunicu da čuva generala i oslanja se na Miloševićev kadar. A Koštunica odjednom ispade jako zainteresovan za mišljenje Zapada, voljan da zlim strancima učini po volji i žrtvuje bivšeg ratnog komandanta. I kao što je red, svako tu navodi nekakve uzvišene razloge i nesebične motive, a u pitanju je obično, staro, poznato otimanje oko vlasti i uticaja.

Ono što u ovoj epizodi s Pavkovićem izaziva izvesnu jezu jeste činjenica da se radi o otimanju o oružje, da ovi neiskusni državnici mlataraju napunjenom puškom oko naših glava, pri tom ne liče na nekoga ko se u oružje razume, a nema ko da im odredi neki drugi teren za utakmicu. A to što je sam Pavković mogao da pomisli i da kaže da se neće povinovati Koštuničinoj odluci pokazuje da u Srbiji praktično nema ni pravila, ni zakona, ni hijerarhije, ni bilo čega što se ne može osporiti, odbaciti ili upotrebiti kako je kome volja i kako kojoj stranci odgovara.

Ne sumnjam da je Koštunica imao pravo da ukazom smeni Pavkovića, ali mislim da je savršeno jasno da on to sad radi ne kao šef države, nego kao šef DSS-a, što on i inače slabo razlikuje. A ako tako postupa i Đinđić i svi ostali, ako su stranke ovde starije od svake druge državne institucije, ako i nema skoro ničega osim stranaka, onda nikakvo čudo što i Pavković misli da može da bira koje će naređenje da posluša. A što onda ne bi uskoro i niži oficiri počeli tako da rezonuju?

U ovom smislu, u stepenu rasklimatanosti ustanova i divlje, bezobzirne, razbojničke politike, stvari se nisu bitno popravile od Miloševićevog odlaska. A sad još vidimo i pokušaje prisvajanja i politizovanja vojske. A šta će političarima kontrola nad vojskom ako ne da jedan drugome prete silom? Dakle, radi se o stvaranju uslova za vojne udare, umesto napora da se poveća i učvrsti nepristrasna regularnost u baratanju državnom silom.

Pri tom ne govorimo o sukobu vlasti i opozicije, nego o stranama unutar režima, dojučerašnjim saveznicima i partnerima u velikom poduhvatu rušenja Miloševića. A prava opozicija sprema se za Vidovdan, oštri zube, uvežbava ustanak i valjda smišlja jake parole e da bi se navukli kakvi maloletni kavgadžije koji ne znaju ništa o Šešelju i Vuku Draškoviću. Opozicija je postala gotovo čista delinkvencija. Uz nešto maloumne zadrtosti kakva se ovde u politici uvek može naći pošto je vernost nekom vođi do groba ponekad dobra zamena za život. Toliko dobra da je mnoge i koštala života. (Ali, ko sam ja da kažem šta će ko da čini sa svojim životom?)

Sve u svemu, ova nedelja počela je s Pavkovićevim vojnim udarom, a završiće se s Vukovim (i Šešeljevim) ustankom. Možemo mi s tim da se sprdamo koliko nam je volja, ali gledano spolja i izdaleka, to izgleda ozbiljno. A za ovu zemlju postalo je jako važno baš to kako izgleda onima koji nemaju pojma da su ovde udari i ustanci i revolucije stvar bleferskog, šibicarskog političkog folklora, nešto budalasto i karnevalsko čak i kad se stvarno dogodi.

To znači da bi neko ovde morao da uzme u obzir neprijatnu činjenicu da zemlja upravo pokušava da odnekud iz sveta nekako privuče neke pare, pa bi zato o Pavkovićevim i vidovdanskim kalamburima valjalo misliti sa stanovišta nekog engleskog agenta osiguravajućeg društva. Koji pri tom i ne dođe da stvar pogleda izbliza i nema nikakvog smisla za humor, pogotovu lokalni, nego samo negde pročita suvu vest da u Beogradu neki general preti i optužuje predsednika, a zatim da neko ponovo kidiše na Skupštinu.

E sad, ko ima srca da od Draškovića i Šešelja očekuje da se liše meraka i batale galamu od koje i onako vajde neće videti, ili da od generala traži da se manje kočoperi, sve zato da se ne bi poplašio strani kapital? Ne vredi, ako je taj kapital zbilja toliko plašljiv, onda neka ide nekud drugo; sigurno mu nije mesto u zemlji Srbiji. I nema tog Labusa koji će ubediti domaće harambaše da se primire, ili strane investitore da na ove ne obraćaju pažnju.

Ovo je još uvek zemlja zavera, spletaka, tajnih sporazuma i povremenih pobuna, gde niko nikome ništa ne veruje, ni na reč, ni na potpis. Zabluda je da se to može promeniti i urediti samo valjanim zakonima. Pre toga moraju da dođu valjani ljudski gestovi koji bi poslužili za uzor. Poslednji takav gest u srpskoj politici bio je onaj kad je Đinđić pristao da predsednički kandidat bude Koštunica, a ne on. To je otvorilo vrata pobede i svakome, na trenutak, pokazalo moć nesebičnog delovanja. Ali, ta svetlost se brzo ugasila i sad smo opet uglavnom takvi kakvi smo uvek i bili.

Stojan Cerović