Ovaj naslov, iako su mu se možda (prerano) obradovali poklonici Formule 1 ili ljubitelji filma koji su pomislili da je reč o utešnoj nagradi kanskog festivala, ipak se odnosi na nešto drugo: svakogodišnji ciklus atletskih mitinga širom Starog kontinenta tokom mrtve sezone (čitaj: godišnjih odmora). I dok ostale sportske megazvezde to vreme provode puneći baterije za novu sezonu na nekom egzotičnom karipskom ostrvu, daleko od očiju javnosti i radoznalaca svih profila, najbolje atlete planete Zemlje nastoje da se domognu pozamašne sume zelembaća ili, u novije doba, desetak-dvadesetak kg zlatnih poluga, što je nagrada atletičaru koji pobedi u svojoj disciplini na svim mitinzima "Zlatne lige" tokom sezone. Ruku na srce, samo je jedna kraljica sportova.

Prednost ovih mitinga u poređenju s ostalim atletskim takmičenjima (svetska i evropska prvenstva, olimpijske, mediteranske igre, itd.) jeste fakat da oni traju samo jednu noć, da su sve discipline na programu odjednom, da nema često zamornih i ne uvek zanimljivih kvalifikacija, da kod njih ne dolazi do disperzije kvaliteta, odvlačenja pažnje, selektivnog biranja zanimljivog takmičenja, simpatičnih zalutalih važno-je-učestvovati likova iz kojekakvih nedođija. Izuzetak je poneki domaći takmičar, ali isključivo epifenomenalnog značaja. Jednom rečju – koncentrisan kvalitet na jednom mestu (srpski: užitak zagarantovan!).

Na televiziji, još dok se ona zvala TV Beograd i imala samo dva programa, Grand Prix mitinzi su (naravno, na uobičajenom sportskom – drugom programu) uglavnom išli kao poslednja emitovana stvar tog dana i trajanje programa beše upravo srazmerno podvizima naših junaka na tartan stazi ili zelenoj nefudbalskoj podlozi. A ko bi još zaboravio ta imena – Karl Luis, Majkl Džonson, Gven Torens, Kolin Džekson, Ben Džonson, Said Auita ili Hajke Dreksler – koja se sele od mesta do mesta mondenske Evrope, koja, mislili smo, po svoj prilici nećemo nikad posetiti (nadolazeće devedesete samo su ubedljivo potvrdile naše zebnje) pa zašto onda u njima ne bismo, makar na ovaj način, uživali. Oslo, Rim, Pariz, Monako, Berlin i neizbežni Cirih ostaće predmet naših snova i mnogo kasnije.

Posebnu draž ovim mitinzima davalo je redovno odsustvo naših učesnika, vazda tako superiornih u nekim drugim, kolektivnim sportovima. Ako bi se neki, kao retka & zalutala zverka, i pojavio (Slobodanka Čolović ili Dragutin Topić) eto razloga više da rasterećeno navijamo za njega. Upravo su na Grand Prix mitinzima često rušeni svetski rekordi i viđane nezaboravne trke na kratkim deonicama. Poneki atletičar uspevao je da osvoji jack pot pobedivši na svim mitinzima (these days favorit vašeg autora je Marion Jones).

Najveći, i to tradicionalni neprijatelj ovih mitinga je kiša. Kako se oni održavaju tokom dugog toplog leta, u vakuumu svih drugih velikih takmičenja, a u večernjem terminu pri prijatnoj temperaturi, jedino ona može pokvariti ovaj idilični ugođaj. Nažalost, na evropskim stadionima (s izuzetkom nekoliko njih, ali na njima se ne održava Grand Prix) još nisu primenili japansko-korejski recept s natkrivenim stadionima. Hm, ko zna, eto – baš se ovih dana Japanci žale da ne znaju šta će sa svim tim ultrapraktičnim stadionima sada kada je Svetsko prvenstvo u fudbalu završeno. Pragmatični kakvi jesu, možda bi pozitivno odgovorili na molbu da ih prenesu i trajno ostave u Evropi, gde su svakako potrebniji. Ako dočuju i ne ogluše se o ovaj razumni predlog, potpisnik ovih redova unapred zaštićuje autorska prava, makar isplata bila i u jenima.

Pohvalu zaslužuje i odluka organizatora da učešće omogući i takmičarima invalidima, što je, osim nedvosmisleno aktuelne politički korektne poruke, dalo i novu draž i uzbuđenje mitinzima. Atletičari mogu da se takmiče međusobno (trkačke ili štafetne discipline, na primer) ili sa samima sobom, tj., izazovima koje priroda neštedimice nudi svojim ljudskim naseljenicima (skok s motkom, skok uvis). Preferiraćemo ove potonje, one čije trajanje nije ograničeno ni dužinom staze ni brojem serija pokušaja. Obično te discipline ostaju i poslednje u programu, i fanovima neradim da se miting uskoro završi ostaje večna prometejska nada u uvek novo prekoračivanje dotadašnjih maksimalnih ljudskih mogućnosti. Pamtimo i najčešće nosioce te večne vatre – Patrika Sjeberga, Havijera Sotomajora ili najuspešnijeg od svih: Letećeg Ukrajinca – Sergeja Bupku.

Ako ovog puta i ne uspeju da obore svetski rekord, ili bar da za deset minuta produže miting u već poodmakloj rimskoj ili ciriškoj noći, znaćemo da nam je ostala sigurna bar jedna stvar: tri sata kvalitetnog TV programa – dugim le(t)njim noćima, apstinirajućim fudbalskim zvezdama i toj dosadnoj & prokletoj kiši uprkos.

Dejan Petrović