VREME 612, 26. septembar 2002. / KULTURA
Međunarodna izložba arhitekture:
Zaviriti u budućnost
Posle 11 godina otvoren je jugoslovenski paviljon na izložbi arhitekture. Ako se našim selektorima može zameriti to što su uzeli u obzir i realizacije koje su – iako kod nas možda nešto znače – u međunarodnim relacijama neinteresantne, kao i to što nam je selekcija toliko brojna – manji broj projekata je mogao biti bolje dokumentovan, dizajnerima se mora odati priznanje da su osrednji proizvod dobro upakovali
|
"Zahvalan sam Veneciji. U njoj sam se oženio i proslavio dva rođendana." Ovako je, uz dobronamerne osmehe i srdačne aplauze, na svečanom otvaranju 8. međunarodne izložbe arhitekture u venecijanskim Arsenalima, 8. septembar – 3. novembar 2002, započeo govor Dejan Suđić, direktor i selektor ovogodišnje smotre. Taj drugi pomenuti rođendan, pedeseti, proslavio je dan ranije, 6. septembra, tu u Arsenalima, na prijemu za učesnike izložbe.
Iako bismo po imenu mogli pomisliti da je s naših prostora, Dejan Suđić je rođeni Londonac. Taj arhitekta koji je odmah po završetku studija odlučio da se arhitekturom ne bavi gradeći, već prikazujući, tumačeći i kritikujući je, autor je nekoliko knjiga i serije veoma uspelih arhitektonskih izložbi u Britaniji i Danskoj. Tekstove o arhitekturi i dizajnu objavljivao je u stručnim časopisima, ali i u dnevnim novinama – za tzv. široku publiku. Jedna od najbitnijih referenci mu je pokretanje višestruko nagrađivanog trendi magazina "Bluprint", a široj publici je poznat kao urednik časopisa "Domus" i arhitektonski kritičar "Observera".
|
ZGRADE U SLEDEĆOJ DEKADI: Za moto ovogodišnje venecijanske postavke Dejan Suđić je odabrao reč next, a u selekciji se opredeljivao za projekte koji su realni. Nekoliko meseci pre otvaranja izložbe, na zvaničnom sajtu Bijenala, moglo se čuti Suđićevo objašnjenje s video klipa: "Arhitektura je veoma teška za prikazivanje. Duge su rasprave o tome da li se izlaže stvar ili reprezentacija te stvari, da li je arhitektura na izložbi art instalacija ili video prezentacija? Ne želim da podlegnem toj dilemi. Ove, 2002, na Bijenalu, pokušaćemo da izložbi priđemo na drugačiji način. Arhitektura će biti prikazana kao fizička forma – ne kao art instalacija ili video prezentacija, pokazaće se fizički kvaliteti onoga što može da bude arhitektura. To je vrlo jednostavno, to je next!
|
Kakve će oblike imati zgrade u sledećoj dekadi? Ako dođete u Veneciju, videćete oko stotinu projekata iz celog sveta. Pokušaćemo da pokažemo kuda ide arhitektura. To nisu projekti iz mašte, to su pravi projekti zgrada koje još nisu završene. Imaćete priliku da zavirite u budućnost arhitekture, u sledeće (next) kuće, sledeća mesta, sledeću generaciju, sledeću tehnologiju.
Prostor na kojem će arhitektura biti prikazana kao sledeći smisao neće biti arhitektonski geto. Arhitektura nije religija, ali je veoma važan način da se vidi kuda svet ide."
Međunarodnu izložbu arhitekture organizuje Venecijanski bijenale, institucija pod čijim okriljem su i filmska Mostra i vizuelno-umetničke manifestacije svake druge godine, pa se i ona odvija u dva registra. Nacionalne (državne) selekcije su u paviljonima Đardina di Kastelo, a glavna postavka je u Arsenalima i italijanskom paviljonu.
Postavljajući fizičnost arhitekture u centar pažnje, Suđić se opredelio za velika imena. U Arsenalima su projekti Žana Nuvela, Hansa Holajna, Frenka Gerija, Tadaa Anda, Masimilijana Fuskasa, Dejvida Čiperfilda, Normana Fostera... Instalirani su delovi zgrada, postavljene ogromne makete, izloženi građevinski materijali... Pokazano je koliko je svet različit, ali i da velika arhitektura najčešće nastaje tamo gde prebiva materijalna i tehnološka moć. Suđić je izložbu podelio po temama: stanovanje, muzeji, komunikacije, obrazovanje, kule, rad, crkva&država, potrošnja, urbanistički planovi, a postavku je uradio Džon Pouson. Uz velike komplimente, tokom vernisaža čula su se i mišljenja da je prvi put kreiran enterijer koji je uveo red i koheziju u ovu vrstu izložbi.
Dejan Suđić je u jednom intervjuu izjavio da ne očekuje remek-dela i da je svestan koliko je taj izraz opasan, ali je dodao da bi "voleo da bude iznenađen, zainteresovan i dirnut". Teško je reći da li mu se želja ispunila, ali jeste izazvao interesovanje medija – kako za konkretnu izložbu tako i za arhitekturu uopšte. Postavku u Arsenalima razgraničio je od nacionalnih paviljona, u korist Arsenala, dakako, u korist velikih imena, moći, tehnologije, koncepta, materijalnosti, rizika, eksperimenta... Možda, delom, i u korist japanskih i kineskih arhitekata. Azijski tigrovi su pokazali svoju snagu, a Zlatnog lava za projekat Veliki zid dobili su mladi kineski arhitekti.
U nacionalnim postavkama se na različite načine tumačila zadata tema. Bogatim zemljama, s velikom arhitektonskom tradicijom, next nije bio veliki problem, ali su se kuratori manjih i siromašnijih zemalja mučili, dovijali se kako da pokažu da i kod njih arhitektura ima budućnost, iako su siromašni, iako su nerazvijeni ili tek izašli iz nekog od ratnih sukoba.
ZABRANJENI GRAD: Političku konotaciju imaju tri paviljona: američki, izraelski i naš. Amerikanci, preokupirani prošlogodišnjim terorističkim napadom na njujorške kule bliznakinje, bave se prošlošću, sadašnjošću i budućnošću. Prošlost oličavaju dramatične fotografije Nultog nivoa, Zabranjenog grada, ili kako se već naziva prostor na kojem su nekada bile kule, i poveliki komad zarđalog dela metalne konstrukcije bliznakinja ispred paviljona. Sadašnjost i budućnost su predstavljene projektima. Kako bi trebalo da izgleda taj prostor? Maks Proteč, vlasnik njujorške galerije, organizovao je konkurs za taj njujorški ožiljak: "Verovatno prvi put u istoriji Sjedinjenih Država, veliki procenat populacije postao je svestan arhitekture i zainteresovan za nju.
Američka publika, koja se najviše informiše preko televizije, neprekidno gledajući ponavljanje slikâ aviona koji se ustremljuju u dve njujorške kule birajući da napadnu upravo njih, razumela je da one na izvestan način simbolizuju američku kulturnu, političku i ekonomsku dominaciju svetom. Publika je shvatila da arhitektura ima moć da bude simbol. Prvi put je razumela socijalnu, ekonomsku i političku važnost arhitekutre.
Izložba će putovati po Evropi, uskoro izlazi knjiga Harpera Kolinsa, radim na filmu, ne samo o ovoj izložbi već o svemu što se događa na donjem Menhetnu. Sve je smišljeno da se fokusira pažnja sveta. Ovo bi trebalo da bude međunarodni konkurs za najveće umove, za obnovu Njujorka.
Rešenja su veoma uzbudljiva, ali mora se imati na umu to da je još veoma rano, da još nema programa niti klijenta za te zgrade. Ovo je samo konceptualna arhitektura, cilj joj je da dâ ideju šta bi sve moglo da se izgradi, da otvori vrata novim idejama."
Izraelci su iskoristili zvuk da približe atmosferu u kojoj nastaje njihova arhitektura, a za to im je bio dovoljan glavni fasadni zid paviljona i transparentni paravan u maskirnim bojama. Na fasadi teče serija slajd projekcija uz kakofoniju spikerski hladno čitanih tekstova o arhitekturi, zvukova zvona crkava različitih konfesija, te haosa i plača na ulicama.
RAT I GRAĐENJE: Rat i građenje ne idu baš ruku pod ruku, a baš to su probali da objedine u našem paviljonu. Posle 11 godina otvoren je jugoslovenski paviljon na izložbi arhitekture. Davne 1991. su u našoj selekciji bili Branislav Mitrović i Vasilije Milunović, rat je bio pred vratima, zemlja se raspadala, na travnjaku ispred jugoslovenskog paviljona izlagali su hrvatski arhitekti, Slovenci su se predstavljali u nekoj od mnogobrojnih venecijanskih palata, a ove godine Hrvati ne izlažu, Slovenci imaju svoju galeriju u neposrednoj blizini palate Grasi, dok smo se mi predstavili konceptom koji bi trebalo da objedini sve što nam se događalo poslednjih 11 godina. Komesar je istoričarka umetnosti Marina Đurđević, kurator arhitekta Miloš Perović, kreativni direktor je Dragan Sakan, a postavku i dizajn kataloga uradili su grafičar Branko Pavić i arhitekta Dejan Miljković. Moto našeg pojavljivanja je: Destrukcija – konstrukcija. Radovi su podeljeni u tri celine: značajni izvedeni projekti poslednje decenije prošlog veka, neizvedeni projekti i objekti u izgradnji koji se po mišljenju komesara i kuratora uklapaju u koncept next work i next place, i zapaženi diplomski radovi, koji se uklapaju u koncept Dejana Suđića u onom delu koji je on nazvao next generation.
Do venecijanskog vernisaža sve što je bilo u bilo kakvoj vezi s našom izložbom čuvano je u strogoj tajnosti iako su se imena učesnika mogla mesecima ranije pročitati na zvaničnom sajtu izložbe. Marina Đurđević odbijala je bilo kakvu komunikaciju s medijima, a taj embargo je važio i za sve druge učesnike u projektu. Komentarisalo se nezvanično, po kuloarima, baratalo se nepouzdanim podacima. Početkom septembra, kad je Marina Đurđević već bila u Veneciji, iz "Nju momenta", koji je uz Muzej primenjene umetnosti organizator projekta, krenuli su telefonski pozivi novinarima – trebalo je predstaviti naš katalog za venecijansku izložbu, objaviti ko su učesnici, šta je tema, gde se i zašto izlaže. Kasno.
Prvog dana vernisaža, u petak 6. septembra pre podne, naš paviljon je, na žalost mnogobrojnih novinara, uglavnom bio zabravljen. Iako zvanična otvaranja nacionalnih paviljona nisu sva bila planirana za petak, ostali paviljoni su bili otvoreni i na raspolaganju novinarima. Kao da se smelo s uma da svaki trenutak na ovakvim manifestacijama može biti dobra prilika za promociju naše kulture, arhitekture, politike, društva...
Izložbu u našem paviljonu elegantno su i odmereno otvorili Aleksandra Joksimović, pomoćnik saveznog ministra za spoljne poslove, na dobrom engleskom jeziku, i Jovan Despotović, pomoćnik republičkog ministra kulture. Posle se pio šampanjac.
Ako se našim selektorima može zameriti to što su uzeli u obzir i realizacije koje su – iako kod nas možda nešto znače – u međunarodnim relacijama neinteresantne, kao i to što nam je selekcija toliko brojna – manji broj projekata je mogao biti bolje dokumentovan, dizajnerima se mora odati priznanje da su osrednji proizvod dobro upakovali. U mračnom, crno ofarbanom paviljonu hoda se po daskama – jedino svetlo dolazi od osvetljenih fotografija koje su ugrađene u pod. Za Branka Pavića kontrast je bilo ključna reč: "Zato šut po kome se gazi – s jedne strane, zato kolor fotografije u aluminijumu – s druge. Kontrast materijala. Zato katalog u betonskom omotu, reciklirani papir i najgori materijali koje smo mogli da nađemo, ali u preciznoj izradi i skupom povezu. Kontrastom smo se rukovodili u svakom segmentu postavke. Hteli smo da bude razumljivo i jasno na prvi pogled zašto, kako i odakle dolazimo, a da opet bude vezano za naše podneblje i shvatanja. Već sam boravak u Veneciji je kontrast. Mučili smo se oko postavke, mučili smo se oko dolaska ovde, ali smo – čini mi se – ipak proradili na ovoj Mostri."
ŠVAJCARSKI VAZDUH: I žiri je, kako kažu, imao reči hvale za našu postavku. No Zlatnog lava za najbolji strani paviljon ipak su dobili Holanđani. Deo tiraža kataloga naše izložbe otkupila je knjižara Elekta, koja u Đardinima prodaje knjige o arhitekturi, likovnoj umetnosti i dizajnu. Knjige i publikacije su za naše prilike veoma skupe – katalog izložbe prodavao se po ceni od 60 eura.
U Elekti, prozračnoj kućici koju je pre desetak godina projektovao Đžems Stirling, uz najnovija izdanja knjiga o arhitekturi, na samom ulazu, pored dvotomnog oficijelnog kataloga, uočljiva je i monografija, na engleskom, o japanskom arhitekti Toju Itu – ovogodišnjem dobitniku Zlatnog lava za životno delo. Obrazlažući tu svoju odluku, Dejan Suđić je ovog arhitektu u naponu snage – rođen je 1941 – nazvao jednim od najvećih arhitekata današnjice. Ito trenutno paralelno radi na projektima koncertne dvorane u Matsumotu, stambenog naselja u Holandiji, banje u Švajcarskoj i poslovne zgrade u Amsterdamu.
Ako se prošle godine na likovnom bijenalu stvarao red ispred nemačkog i kanadskog paviljona, ove godine čekalo se ispred švajcarskog. Nije bilo vremena za cupkanje u mestu, ali se moglo čuti da su Švajcarci pripremili nekakav zemljoteres, da je unutra vazduh bio razređen kao u švajcarskim planinama, te da su morali da pribave potvrde da niko neće umreti u njihovom paviljonu. Ostali paviljoni, kažu, bili su bezbedni. Atraktivnošću i koneceptom privlačili su pažnju paviljoni Nemačke, Danske, Brazila, Egipta, Japana, Rusije, Koreje.
U centru Đardina, uz Elektinu knjižaru, postavljena je – kao jedan od segmenata extra nexta – arhitektura primarnog prostora nazvana Lonely living. Radi se o instalaciji sačinjenoj od 20 projekata kojima se obrađuju primarne potrebe marginalnih članova društva: beskućnika, invalida, pripadnika manjinskih religijskih ili etničkih grupa, dece, starih, umetnika, pisaca... Prostori su izvedeni u razmeri 1:1 i bili su opsednuti posetiocima. Prijala im je ta briljantna dirljiva arhitektonska minijatura.
U danima vernisaža organizovana su i savetovanja. Jedno se bavilo donjim Menhetnom, a drugo muzejima.
Početkom septembra u Veneciji je prijatno. Još je toplo, a noći i jutra su sveža. Trg svetog Marka je jednog popodneva bio delimično poplavljen, na ogromnu radost turista. Gacali su bosi po plitkoj vodi i besomučno se fotografisali. Završavala se filmska Mostra, gužve u vaporetima bile su manje, grad je bio oblepljen plakatima za 8. međunarodnu izložbu arhitekture i za izložbu Faraoni koja je 8. septembra otvorena u Palati Grasi. Stari Egipćani, sa svojim piramidama, lepo su se složili sa savremenom arhitekturom.
Snežana Ristić