Svi domaći političari morali bi da budu pre svega ministri spoljnih poslova, pošto od politike malo šta ostaje ako se izuzme kretanje ka Evropi

Evropa nam, dakle, ne ide od ruke. Nismo uspeli da se kvalifikujemo ni za čistilište zvano Savet Evrope. Ni zajedno, kao Jugoslavija, ni Srbija i Crna Gora pojedinačno. Nismo umeli da potpišemo Povelju, a tamo se očigledno ne priznaje otisak palca.

Osim slabe pismenosti imamo još nekih mana, kao što je višak razumevanja i milosrđa prema "prezrenim na svetu", pa smo tako zatečeni u pomaganju Sadamu, pri čemu nam nije uzeta u obzir olakšavajuća okolnost da barem ovog puta nismo pokazali nikakvu nacionalnu ili versku netrpeljivost. Najzad, u Evropi je uočeno da postoje razmimoilaženja i u gledanju na Hag, na pravdu i nepravdu, pa se od nas očekuje da se najpre oslobodimo svega toga što nas muči u vezi Slobom i Sadamom, jer takav prtljag tamo ne primaju.

Priznajem, da sam ja Evropa, isto bi mi bilo sumnjivo sve to i ne bih tako lako u društvo pripustio nekoga kao mi. Ali, oni su valjda bolji od nas, zato i hoćemo da idemo mi tamo a ne oni ovamo. Malo ćemo se popraviti, malo će nam progledati kroz prste za ono što smo brljali ranije i verujem da ćemo ove zime nekako ipak dogurati do Saveta Evrope. Međutim, jasno je da je na putu ka Evropi nešto zapelo, prvi put posle pada Miloševića.

Ministar spoljnih poslova Svilanović kaže da su ti poslovi ove godine gori nego prošle, što nije njegova krivica, ali ne bi marilo da je ministar ovom prilikom zapretio ostavkom i makar pokušao da otme nešto više ovlašćenja i odgovornosti u kreiranju spoljne politike. Kako sada stvari stoje, Svilanović se povremeno nalazi u čudnoj situaciji, kao kad je poslednji put ovde bila haška tužiteljka i kad je on delovao kao da se zapravo slaže s njenim kritikama vlasti u Beogradu i jedva je sačuvao privid lojalnosti državi koju predstavlja.

Oko te saradnje s Hagom, posle svega više ne bi smelo da bude nikakvih dilema i oklevanja. Ma šta ko mislio o Tribunalu, to više nije pitanje dostojanstva, suvereniteta ili morala ni u najmanjoj meri. Beograd je pružao otpor, možda i duže nego što je smeo, i sad bi na tu saradnju trebalo gledati isključivo pragmatično, što znači da bi najbolje bilo da vlasti prosto ispune sve zahteve bez imalo ustezanja i po kratkom postupku. Prošlo je već dovoljno vremena i osećanje poniženja je izbledelo, a jasno je da se ta prepreka neće ukloniti s neke druge strane.

Što se Sadama tiče, nema druge nego da ga prepustimo pomoći Alaha u kojeg se ionako može pouzdati bolje nego u naše oružje. Slobodni smo da osetimo izvesnu naklonost prema Iraku i da mislimo kako će rat koji Amerika planira biti nepravedan, agresivan, užasan i motivisan opskurnim razlozima, što misli i gotovo sav ostali svet, ali niko odavde nema pravo da uradi bilo šta što će ličiti na Miloševićev rat protiv Novog svetskog poretka. Nikakve fantazije o antiglobalističkoj internacionali. Nikakva pomoć "malim i slobodoljubivim". Neka im pomogne neko ko sam ne zavisi toliko od tuđe pomoći.

Evropa nam je isuviše važna i to više kao san nego kao realnost. Oni koji su bliže ili su već u njoj znaju da zbog toga nisu postali ni pametniji ni veseliji, ali Srbija i Crna Gora moraju da se samozavaravaju i ne smeju naglo da se skinu s te evropske narko-egzaltacije. Mi, naime, nemamo dovoljno unutrašnjih snaga ni razloga da preuređujemo i popravljamo. Da nema tog obećanja Evrope, ne samo što nikakva povelja nikad ne bi bila napisana nego bi i Đinđić i Đukanović i Koštunica ostali bez većeg dela legitimiteta.

Oni su na vlasti pre svega u ime priče o putu u Evropu i izabrani su najviše zato što su tvrdili da znaju taj put. Ako ispadne da nas nikud ne vode ili da čak sami stvaraju prepreke, postaće nepotrebni. Dakle, oni su tu gde jesu prvenstveno iz spoljnih razloga i trebalo bi da se bave tumačenjem i tačnim prevođenjem poruka sa srpskog na jezik Evrope i obrnuto. Da njima objašnjavaju kakvi smo mi, da nas opravdaju i isposluju kakve olakšice ako zatreba, a ovamo da nam donose i preporučuju evropsku modu i najnovije običaje. To, dakle, nije samo posao Gorana Svilanovića. Svi domaći političari morali bi da budu pre svega ministri spoljnih poslova, pošto od politike malo šta ostaje ako se izuzme kretanje ka Evropi.

Šta će biti od Povelje i od zajedničke države ne umem da kažem, ali verujem da će Đukanović imati još nevolja sa Solanom. Ako se pojavi ponovo u ulozi premijera, u Evropi će mnogi ispravno zaključiti da je već i to dovoljan dokaz da Crna Gora teško može sama, pošto u toj državi kanda nema nikoga drugog ko se razume u državne poslove. A tu čak i nije u pitanju samo veličina, nego i uređenje te zemlje koje podseća na porodično preduzeće, tako da bi se otvorila nedoumica da li bi nezavisna Crna Gora mogla da nadživi Đukanovića.

Najzad, ovaj neverovatni obrt u političkim odnosima u Srbiji, ovaj početak nove romanse između Đinđića i Koštunice, ovu ljubav na drugi pogled, ovo čudesno isceljenje, ovo otkriće točka, ovo proleće u novembru, ovo buđenje iz košmara, sve je to čini mi se uveliko zasluga Evrope, mada možda i uz američki podsticaj. Da li da pitamo zašto smo izgubili godinu dana? Da li da slavimo mudrost i velikodušnost naših lidera koji su, eto, zbog nas pristali da zaborave na sebe? Pa, za sada nismo u prilici da ih kaznimo, ali neka ne očekuju previše. Ne možemo zauvek živeti samo s parolom "ko da ništa nije bilo".

Stojan Cerović