Knjige:
Muškarci, Viktor Jerofejev

Rastakanje "muškog sveta"

(s ruskog prevela Natalija Nenezić; Plato, Beograd 2002)

Ko je kriv što je ruski muškarac pao? Sovjetska vlast. Da, ali ko je kriv što se pojavila sovjetska vlast? Ruski muškarac.

Teško je reći šta su Muškarci Viktora Jerofejeva: priče? eseji? fragmenti i crtice iz zamišljenog (para)filozofskog "speva" o savremenom muškarcu, pa još i ruskom? Kolekcija uvrnutih misaonih vežbi i superiornih jezičkih igara koje se zaogrću stanovitim "sistemom" i "konceptom" samo da bi se dodatno uživalo u nasankavanju odveć preuzetnih čitalaca, onih koji u svemu traže Viši Smisao, s detinjasto ozbiljnom istraživačkom strašću Loleka i Boleka? Zbirka transžanrovskih tekstova koja se zove Muškarci samo zato što nekako mora da se zove, dočim se zapravo radi o freestyle razmatranju najrazličitijih tema? Hm, Muškarci jesu sve to, i štošta još, ali su pre svega očaravajući primer zrelosti, samosvesti i autorske ostvarenosti jednog gipkog duha udruženog s eksplozivnim spisateljskim talentom i onom "oh, tako ruskom" sposobnošću da se stvari sagledaju iz zaumnog ugla a da se ostane u potpunosti veran "realističkom pripovedanju/esejiziranju". I baš ovakav razmer sastojaka u rukama Pisca/Vešca proizvodi prvorazrednu kulturesejističku tekstualnost a da pri tom ne upotrebljava ama baš ništa od tradicionalnog akademskog alata, i dosledno se kloni svih tovrsnih trikova. Naprotiv: zauzimajući ozbiljnu pozu, Jerofejev zapravo sprema neki "dekonstruirajući" kalambur, a zavitlavajući se – najčešće daleko preko granica malomišćanski shvaćenog Dobrog Ukusa – podaruje čitaocu neke od najpromišljenijih uvida u teme kojima se bavi, u rasponu od stanja "muške kulture" (telesnosti, emotivnog rasula, beznadežne pohabanosti vekovima samorazumljivih samoobogotvoravajućih mitova...) kao lajtmotiva knjige, pa do skeniranja razvalina postsovjetske ere u Rusiji, nacionalnih stereotipa (tekst "Da sam Poljak..." toliko je vanserijski da bi ga trebalo izučavati po školama, kao primer urnebesne desakralizacije "vekovnih nacionalnih suprotnosti"!), znamenitih umetnika i intelektualaca, živih i neživih opozitnih parova "kulturnih ikona" (od kauča i bračnog kreveta do Solženjicina i Džejmsa Bonda!), pa sve do američkog i evropskog odnosa prema radu, seksu i smrti ili, recimo, fantazma "Srednje Evrope", te samozaljubljene "slavine hladne i tople vode" gde pri tome "iz obe slavine jedva kaplje...

Kao jedan od vodećih savremenih pripadnika jedne subverzivne tradicije – u razuđenoj i čudesnoj ruskoj kulturi, u kojoj je "podzemlje" često autentični centar vitalnosti, eto, ni to nije contradictio in adjecto! – Viktor Jerofejev baš nimalo ne mari za bilo kakvu "političku korektnost", držeći s pravom da ova, kao nekakva Propisana Norma, u literaturi nema šta da traži. Ovo, pak, ne treba dovoditi u bilo kakvu vezu s prostačkom "političkom nekorektnošću" kromanjonske suptilnosti, koja se u našim tužnim potkontinentalnim krajinama gaji kao najautentičnija lokalna tradicija, među pukom i "učenim svetom" podjednako. Radi se tek o tome da Jerofejev nije licemer bilo koje sorte: njegovo je opserviranje rastakanja jednog "muškog sveta" – koji je pao jer je padu sklon bio, i za kojim ne treba žaliti – bespoštedno i surovo, onakvo kakvo je bilo i njegovo seciranje "pustog ruskog" u Enciklopediji ruske duše (v. "Vreme" br. 5xy). No, to je samopovređujuća i samoisceljujuća insajderska surovost, uglavnom ustremljena na prizor koji vidite u ogledalu: Jerofejev je, uostalom, i muškarac i Rus, ne? Sasvim dovoljno za ozbiljno preispitivanje vlastite pozicije na prelazu milenijuma! Ovo, naravno, samo ako ste dovoljno hrabri da se suočite s onim što ćete zateći i prepoznati. Što se pisca tiče, taj je odavno izabrao: između uvodne ode jutarnjoj muškoj erekciji i zaključnog panegirika "muškom bogatstvu" – koji koketira s homoerotskim motivima kao još jednom lukavom navlakom – Jerofejev prostire četrdesetak šamara društvenom ukusu koji su, zapravo, prikladno nežni i brižni: niko ne može krvnički da išamara samoga sebe. A ti grozni i prljavi muškarci ionako vole da šamaraju majmuna, da se ne lažemo. Say no more...

Teofil Pančić