---

Roman jednog "Terminatora" >

Tonka bez cvrčka

"Uho, grlo, nož" rastrzana je priča jedne od onih "žrtava koje se ne broje", nevidljivih za mrtvozorničke statistike

Kada je ono Vedrana Rudan na promociji u Centru za kulturnu dekontaminaciju zalegla u postelju i tako porebarke nalakćena ispod popluna čitala odlomke iz svog romana-prvenca Uho, grlo, nož – dok je Vladimir Arsenijević knjavao u drugom delu ležaja, glumeći važnog "odsutnog" junaka priče romana – to vaistinu nije bio nikakav egzibicionistički eksces niti dosadni larpurlartizam "oneobičavanja" svega & svačega: ne, bio je to posve prikladan način da nas autorka uvede u svet rezignirane fifty-something domaćice (iliti postkomunističkog "tehnološkog viška") Tonke Babić, ironično samoproglašene "lude babe" koja celu bogovetnu noć leži u krevetu čekajući (stvarnog? zamišljenog?) ljubavnika i ispoveda se čitaocu/nevidljivom sagovorniku... Hm, ispovedanje... hteli ne hteli, to tako "avanturistički" zvuči, pomislio bi čovek da je Tonka akter ne znam kakvih spektakularnih dešavanja, posednik golicavih ili zastrašujućih tajni. Wow, glamurozno! Ma, koješta. Bolje da odmah zaboravite na to: Vedrana Rudan nije Sindey Sheldon. Nju autorski ne zanima eskapistička "lektira za opuštanje pred san": pre će biti da je njen spisateljski postupak sličniji razbuđujućem šamaru, te je utoliko sasvim tačna konstatacija zagrebačke kritičarke Jagne Pogačnik kako u slučaju V. R. imamo posla sa "starom punkericom, mješavinom Patty Smith i Cortney Love". S tim da bi, da se ne zezamo, nadobudna Cortney imala još štošta da nauči od ove riječke pakosnice!

No dobro, neki pank ovde svakako jeste u pitanju: ova Tonka svakako ne govori "cvrčak" kada joj to nalože, kao ona iz starog šlagera; "govno" je nekako znatno zastupljenija reč u njenom repertoaru. Polni organi bez latinskih pseudonima i ostale funkcionalne skarednosti pride. Pri tom je to govno, da prostite, najmanje fiziološka činjenica: mnogo je češće upotrebljeno kao jezgrovit opis "društveno-političke situacije", kao pojam sa maksimalnim egzistencijalnim nabojem, prikladni pojam strepnje, što bi rekao jedan danski filozof i zavodnik... Jer, Tonka je (malo)građanka jedne od onih pobesnelih balkanskih banana-država (Hrvatske, što jedva da je važno) koje su dugo činile ama baš sve što su mogle da se što više ljudi koji u njima žive što duže i temeljitije oseća odvratno i bedno; ovo se osobito odnosi na one koji su "drugačiji" i samim tim nepodobni po nekom od "relevantnih" kriterijuma, najčešće onom najbednijem, etničko-verskom: pošto ju je slučajno "napravio Srbin", oficir Udbe kojeg nikada nije ni upoznala, Tonka u ozračju histerije devedesetih nosi "hereditarnu krivicu" "pripadnosti" jednom prokaženom kolektivitetu o kojem, pri tom, zapravo ništa ne zna i s kojim neke "stvarne" veze i nema; utoliko gore za nju – takvi su najsumnjiviji. Oni navlače na sebe dodatni odijum upravo time što se baš ni po čemu ne razlikuju od "sredine", jer time "sredini" nesvesno šapuću kako je sama Razlika – "vrednosno" shvaćena – tek jedna mizerna kostrukcija, kukavna zanimacija za nasrtljive sokačarske fašiste u šlafroku...

Tonkin nezaustavljivi solilokvij rastrzana je priča jedne od onih žrtava-koje-se-ne-broje, nevidljivih za mrtvozorničke statistike. No, ništa pogrešnije od moguće pomisli da se kod Vedrane R. ili Tonke B. radi o humanističkoj žalopojci opšte prakse, a sve glede ugrožavanja ne-znam-sve-čijih "ljudskih prava"; ono o čemu Tonka neprestano brbori – sve premećući TV-kanale na svom daljincu i psujući glupu spravu koja sedativira već ionako kokošijepametno pučanstvo svojom ispraznom slikovnošću – pre treba shvatiti kao raspričani, bezbrojnim autobiografskim (Tonkinim, ne Vedraninim!) anegdotama začinjeni portret Sitne Ljudske Bede koji u "teškim vremenima" samo zadobija maligniji oblik nego inače. Jer, ono što ratove, prevrate i slične fertutme odlikuje ponad svega jeste baš to da je u njima (organizovana) Glupost sasvim neposredno smrtonosna. Otuda je osnovna osobina Tonkinog iskaza sveobuhvatna deziluzioniranost: posve spontano i do balčaka nepretenciozno "anarhonihilističko" ruganje Državama, Nacijama, Ideologijama, Porecima i njihovim ovisnicima ili korumpiranim barabama koje ih čuvaju za sebe, ali i "blasfemičan" komentar mnogih "nepolitičkih" vrednosti: od sveprisutne mistifikacije seksa i "zakona želje" (Andrej Blatnik) i kojekakvih drugih tobože jasnih i nedvosmislenih datosti muško-ženskih odnosa, do bespoštedne detronizacije kičaste svetinje "normalne porodice" i dece kao anđela-koji-životu-daju-smisao. Posvemašnja zarozanost i izlizanost egzistencija koja proviruje iz Tonkine verbalne bujice – počev od njenog sredovečnog "gde si bio nigde šta si radio ništa" sindroma, pa do vapijuće nedovršenosti manje-više svih oko nje, uprkos ponekoj Dobroj Fasadi – ne biva suštinski izazvana, nego tek pojačana, do krajnosti zagorčana perverznim radom Istorije, koja ionako samo s vremena na vreme naplaćuje ceh za akumulirani kukavičluk i sebičluk "normalnih vremena". O drugačijem, sasvim neposrednom "terenskom učinku" Istorije govori podosta veštački nakalemljen, ali upečatljiv appendix knjige u vidu (autentične?) ratne ispovesti "proste" žene iz jednog ličkog sela.

Pišući o jeziku romana Uho, grlo, nož (srpsko izdanje: Rende, Beograd 2002), Robert Perišić primećuje kako je ovaj "sačinjen od ironije, nervoze, brutalnog realizma i društvenog komentara", te da je "u igri ritam nervoznog govora, psovka, okus ludila i apokalipse". Vaistinu, ovako žestok izbruh sirove, ali ponajčešće vešto kontrolisane i usmeravane jezičke energije nije za svačiji ukus i stomak. Poneko je Rudanovoj već zamerio na preteranoj repetitivnosti i na tome da ta skarednost-bez-prestanka može da bude zamorna; sve ovo stoji, a opet, Tonka nije mogla usred knjige da promeni način svog izražavanja samo zato da bi književna kritika bila srećnija... Rudanovoj, po vlastitom priznanju daleko od bilo kakve "književne scene" i njenih standardnih merila, do te vrste dopadljivosti svakako i nije bilo stalo (što ipak nije loše uticalo na kvalitet njene knjige), i otuda joj treba verovati kad u Balcanisu poručuje: "Ja, zapamtite to, nisam ni fenomen ni književnica, ja sam Terminator! Kome je ostala samo pisaća mašina. Čitajte moju knjigu! I rigajte! Ni meni nije bolje". Odavno nisam čuo ništa romantičnije u vezi s jednom "kutijom olovnih slova".

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---