Nuspojave:
Ljudi s mukom

Atomizovano društvo troši previše nesreće po glavi stanovnika, pa mu ne preostaje ništa za saosećanje s nesrećom Drugog. A to se ne kupuje na buvljaku i ne izdaje na recept

Ne znam jesam li vam to već pričao: jednom u životu osećao sam se kao Mik Džeger. Ne, nisu mi nabubrile usne niti sam bio žrtvom sexual harrasmenta gomile vrištavih raspomamljenih devojčica, nego nisam mogao da prođem ulicom od množine onih koji su me prepoznavali i poželeli da mi se obrate. Padoše i autogrami i zajednička slikovanja, za ne verovati! Bilo je to u Sarajevu, godine 1996. ili '97. – ko će sve da pamti – i prethodne sam večeri gostovao na jednoj tamošnjoj televiziji, ujezdivši u studio pravo iz autobusa (ajd' sad, bilo je i nešto vožnje liftom između). Ne lezi vraže: sutradan poranim na kahvu, burek i šetnju po knjižarama dok iznova ne ogladnim za deset upola s lukom, kad od Marijin dvora do Vijećnice skoro da ne beše žive duše koja nije insistirala da prokomentariše moje reči i usput mi ispripoveda neku svoju muku. Već čujem gunđavi parapatriotski mrmor: pa da, čim je taj (znamo-mi-njega-jebo-ti-njega) zborio nešto što se njima tamo dopalo, to je moralo biti nešto protiv(u) nas. Izdajnička rabota, moj komšo! Ma, jašta. Iako u "normalnim okolnostima" ne podnosim cimanje i startovanje na ulici – gledajte si, bre, svoja posla! – tada mi je, za promenu, bilo drago zbog tog spontanog feedbacka, u jednom gradu koji je tek izronio iz Košmara, a u koji sam tek bio pristigao, kao nekakav Duh sa druge strane dojučerašnje linije života i smrti. Treba li da objašnjavam zašto?!

Ovih dana, sasvim neočekivano, dešava mi se nešto slično: iako već rutinerski mišljah da sam prošao sva TV-sita i rešeta, malo me je iznenadilo da se posle (n)ovog izdanja "Utiska nedelje" ponovo ne mere dihat': malo-malo pa se nađe neki prolazeći Lik da me oplemeni svojim Mišljenjem o nečemu. A ja, šta ću, obično mhćem, ahaćkam, klimatam potvrdno glavom i vrebam kuda ću da uteknem od Smatrača. Moraću da kupim lažne brkove, lenon-cvikere i glavopokrivalo... Ima, međutim, i drugačijih priča, onih koje su vredne notiranja i koje su me setno podsetile na onu sarajevsku epizodu: izbeglice, mahom Srbi iz Hrvatske, umal' me ne proglasiše izbegličkom majkom zbog solidarisanja s njihovom "došljačkom" nesrećom, dočim domaći Hrvati, mahom iz Srema, diskretno i sotto voce – da ne čuje Zlo – zahvaljuju što sam se opsetio i njihove muke, ovde uglavnom sistematski ignorisane jerbo brutalno odstupa od petparačkog narcističkog stereotipa o nama-koji-nismo-dirali-nikoga-a-svi-nas-jadne-napadaju.

Zašto vam sve ovo pričam? Zar zato da se pohvalim svojim humanizmom i renesansom? Taman posla: ja sam čovek bez zasluga, ne verujem da sam ičiji život učinio zaista boljim – samo sam se dosta trudio da ne kvarim, ništa više od toga. Otherwise, svaka medicinska sestra (ili babasera, zašto da ne?) ima milion puta više "zasluga za ljudski rod". Mora da je problem onda u tome da, u okruženju sveopšteg poživotinjenja devedesetih – koje se sada više pritajilo i primirilo nego što je nestalo – i to moje gotovo ništa nekim unesrećenim ljudima izgleda kao nešto, mada nije. A to, opet, ne govori baš ništa o meni – pa čak ni dobro – nego o tome da su Ljudi Sa Mukom u ovoj zemlji zapravo prokleto sami. Jer, Večitog Malograđanina, sebičnog sjebanog skota iz Tihe Većine (u Americi se taj neslavni sloj zove white trash – "belo đubre") takvi užasno nerviraju: sve što taj od Drugih traži jeste da začepe gubicu, ako već nije moguće da nekako nestanu, da ispare u ništavilu. Takav baja obično povazdan smrdi negde u svojoj zapuštenoj izbi, nadrndano okreće telefonske brojeve radio i TV stanica (inače redom uvek uslužnih, vernih parademokratskom konceptu "svako-ima-pravo-na-svoje-moronsko-mišljenje") ne bi li se istovario na nekoga i, uopšte, postojano čkilji na svet štedro emitujući Mržnju: Hrvate, Muslimane i slične Istorijske Dušmane mrzi "po definiciji", a Srbe iz Hrvatske i Bosne neizmerno voli platonskom bratskom ljubavlju (i za njih rado proliva simboličku krv, u vidu jeftinog bircuzkog vina), ali samo dok su ovi dovoljno daleko, dok čuče po tim svojim prokleto vukojebnim udbinama i prijedorima: ako, međutim, nevoljom poćerani dođu "ovamo", brzo počnu da mu zaudaraju, da "ne znaju da govore", da mu zauzimaju lebensraum po autobusima, da okupiraju radna mesta... Eh, nikad srećan, taj Junak Našeg Doba, taj pritupi Glasač-ponavljač i anonimni TV-gnjavator! Tragična ličnost, u onoj meri u kojoj je svaka temeljna budalastost tragična: to je, dakle, tragedija kojoj je oduzeta ozbiljnost. Šta je onda uopšte ostalo?

Ima, međutim, tragedija kojima je oduzeto čak i pravo na spomen, onih koje je prekrila nadnaravna tišina sistematskog Ćutanja i Zaborava. O tome možda najsadržajnije govori nadgrobna ploča s natpisom Za kim zvona nisu zvonila, postavljena na seoskom smetlištu (!) u Čurugu, u južnoj Bačkoj, jer se na tom mestu nalazi masovna grobnica Mađara pobijenih u krvavoj odmazdi 1944–45, "starozavetnoj" osveti za žrtve Racije iz januara 1942. Svi Mađari koji su preživeli pokolje proterani su iz sela, a priču je prekrio brižno uzgajani posleratni titoistički zaborav, stimulisan strahom od Mraka Koji Jede. I to ne samo u Čurugu, dakako. Tek pre osam godina na tom su mestu počeli da se okupljaju oni čiji su bližnji tu ostavili kosti. I od tada se ponavlja isto: oni polažu cveće i postavljaju krst, no, takoreći čim se raziđu, Nepoznat Netko sve to uklanja i lomi krst. Ove godine su postavili i spomen-ploču: trajala je svega dva dana. Jer zvona, eto, ne smeju da zvone za svima. "Moji" mrtvi su jedno, a "tvoji" nešto sasvim drugo; isto je tako moja nesreća velika i nezaslužena, dočim je tvoja (pre)sitna i pri tome sasvim zaslužena, ako ništa drugo ono "istorijski" opravdana. Zato je i morbidna čuruška priča, to čuruganje s mrtvima, našla mesto u ovom tekstu: i ona je deo storije o jednom atomizovanom društvu, koje troši previše nesreće po glavi stanovnika, toliko da mu ne preostaje ništa za elementarno saosećanje s nesrećom Drugog. A to se ne kupuje na buvljaku i ne izdaje na recept; i baš zato, čim ga makar naslute, Ljudi S Mukom misle da si učinio nešto za njih, postiđujući te time što tako malo traže i što još manje dobijaju.

Teofil Pančić