Jugoslavija i Haški tribunal:
Vrhovni savet u zatvoru

Mnogi od onih koji su nekada oslovljavali Slobodana Miloševića sa "vrhovni komandante", a poslednjih meseci sretali haške istražitelje i sami bili potencijalni kandidati za sobu u zatvoru u Ševeningenu, predali su timu gospođe Del Ponte priličan broj važnih dokumenata (uglavnom kopija) ne bi li time opravdali sebe i olakšali sopstvenu poziciju

Ako se ne dogodi ništa nepredviđeno, već početkom januara naredne godine u haškom zatvoru u Ševeningenu okupiće se gotovo kompletan nekadašnji Vrhovni savet odbrane SRJ (iz punog sastava nedostajaće jedino bivši predsednik Crne Gore Milo Đukanović koji i ranije nije baš pozivan u svakoj prilici). Čim mu 5. januara istekne mandat, put Haga bi trebalo da krene predsednik Srbije Milan Milutinović koji će se u Ševeningenu pridružiti bivšem predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću i bivšem načelniku Generalštaba VJ Dragoljubu Ojdaniću. O poslovima odbrane svakako ponešto zna i bivši potpredsednik savezne vlade Nikola Šainović koji poslednjih pola godine takođe boravi na haškoj adresi.

Milošević i njegovi nekadašnji najbliži saradnici (koji su u svoje vreme umeli da ga oslovljavaju i s "vrhovni komandante") ipak neće biti u prilici da u Hagu (ni u užem, ni u širem sastavu), razgovaraju o danima dok su bili na vlasti, obave smotru, čak ni da prošetaju zajedno iza zatvorskih zidina. Zatvorska pravila ne dozvoljavaju onima koji se nalaze na istoj optužnici ili se terete za iste zločine da međusobno komuniciraju.

Gotovo kompletan nekadašnji Vrhovni savet odbrane isporučen Hagu (sa, dakle, dva predsednika države), mogao bi da posluži i kao najjači argument aktuelnim vlastima u Beogradu za tvrdnju da je u saradnji s Tribunalom u toku 2002. učinjeno mnogo toga. Tome bi se moglo dodati i da se još jedan bivši predsednik države (Zoran Lilić) prošlog leta nakratko pojavio pred Sudom kao svedok i verovatno će uskoro na "popravni", da je svedočio i nekadašnji šef Službe državne bezbednosti Srbije Rade Marković i da su haški istražitelji bili do sada u prilici da pokupe izjave od gotovo svakog generala, policajca, ili čak obaveštajca čije je ime nešto značilo u vreme ratnih zbivanja.

OBEĆANO: Poslednjeg ovogodišnjeg radnog dana u Tribunalu održana je, međutim, vanredna konferencija za novinare na kojoj je glavna haška tužiteljica Karla del Ponte pred na brzinu okupljenim novinarima po ko zna koji put izrazila veliko nezadovoljstvo oko saradnje zvaničnog Beograda i Haga. Ovoga puta nije pominjala Mladića, vukovarsku trojku i ostale koje u Haškom sudu i dalje iščekuju, već uglavnom zatvorene ili teško dostupne arhive i probleme s obezbeđivanjem značajnih dokumenata i svedoka. Neposredan povod za ovo obraćanje javnosti bilo je, inače, odbijanje jugoslovenskog ministra inostranih poslova i predsednika Nacionalnog saveta za saradnju s Tribunalom Gorana Svilanovića da prethodnog dana podigne telefonsku slušalicu kada je čuo da je s druge strane upravo gospođa Del Ponte. Ona je navodno želela da čuje razjašnjenje Svilanovićeve izjava da je "Tribunal kamen o vratu SRJ", da je Tužilaštvo izigralo poverenje Beograda svojim ponekad neumerenim zahtevima, da je saradnja stigla do najniže tačke i da se u Hagu očito ne vodi previše (ili nimalo) računa o složenosti političke situacije u zemlji. I da mu na kraju poruči kako "složenost političke situacije u SRJ" nije nešto što bi nju moralo da zanima jer se kažnjavanje onih koji su optuženi za ratne zločine teško može da dovede u vezu s dnevno-političkim potrebama.

To što nije hteo da čuje Svilanović, čuli su, eto, novinari. Saopšteno im je da Beograd očito nerado sarađuje s Hagom, da se na neke važne dokumente čeka i duže od 20 meseci, da vlasti sve češće ignorišu zahteve za korišćenje arhiva i dokumenata, pravdajući se navodno zaštitom interesa države i osetljivim pitanjima nacionalne bezbednosti. Oklevanje pa i "namerno usporavanje pravde" prepoznato je pre svega u "nesaradnji" u procesu koji se trenutno vodi protiv Slobodana Miloševića. Konferenciji za štampu prisustvovao je i tužilac Džefri Najs, što je novinare navelo da ga zapitaju da li njegovo prvo haško pojavljivanje pred novinarima van sudnice indirektno možda znači da proces protiv bivšeg jugoslovenskog predsednika ne stoji baš najbolje. Najs je takvu pomisao odlučno odbio, ali je primetio kako vremena nema previše, kako očito neće biti pomeranja rokova koje je odredio sudija Mej i kako je zbog istorijske istine i budućnosti veoma važno da tako važan sudski proces bude praćen i potkrepljen dokazima koji zasigurno postoje u nekim arhivama.

Nekoliko dana pre ove konferencije za štampu tužilaštvo je i u zvaničnom dokumentu tražilo da njegovim istražiteljima bude omogućen pristup ne samo saveznim i republičkim arhivama već i onim političkih stranaka (SPS i JUL) i konstatovalo da im je do sada bilo omogućeno da se posluže uglavnom arhivama u kojima se čuvaju dokumenti "manje osetljive sadržine i važnosti". Navelo je i spisak željenih dokumenata na kome su, između ostalog – lična dosijea bivših vojnih zvaničnika, kopije naredbi koje su tokom rata na Kosovu izdavale Vojska Jugoslavije i policija, dokumentacija iz rada Vrhovnog saveta odbrane, zatim oko 120 dokumenata o kojima su govorili zaštićeni svedoci, finansijska dokumentacija, sudska dokumentacija o zločinima nad kosovskim Albancima...

NEISPUNJENO: Posle izjava obeju strana ostalo je pomalo nejasno šta to haški istražitelji zaista traže i šta to ovdašnje vlasti zatežu, zatežući ujedno i omču onog haškog kamena koji im ionako visi o vratu. Nadležni u Beogradu ističu da ne postoji obaveza države da pruži opšti uvid istražiteljima u arhive, već samo u dokumenta koja su tražena. Takvih zahteva je dosad bilo pedesetak i bar na polovinu je odgovoreno, a o drugoj polovini su izgleda vođeni pregovori o okolnostima pod kojima bi ti dokumenti mogli biti upotrebljeni na Sudu. Jugoslovenske vlasti su izgleda zahtevale da neki od tih dokumenata budu obelodanjeni samo na zatvorenim sednicima i uz obavezno prisustvo predstavnika vlade. Iz Haga istovremeno odgovaraju da oni nikada nisu tražili opšti uvid u arhive, već samo u neke specifične dokumente na koje čekaju pune dve godine.

Neutralni posmatrači sa strane, poput Čarlsa Hejmana, urednika jednog britanskog vojnog časopisa, smatraju (u intervjuu za BBC) da su jugoslovenske vlasti potpuno u pravu kada ističu da bi neograničen uvid tužilaca Tribunala u arhive ugrozio nacionalnu bezbednost i da bi malo koja vlada na svetu tako nešto dozvolila. Hejman istovremeno prognozira da će upravo jugoslovenske vlasti biti prinuđene da urade ono što bi "uradio malo ko" – da Haškom tribunalu daju mnogo toga jer spoljnopolitička pozicija zemlje nije baš preterano dobra, a dalja ekonomska pomoć za SRJ zavisi pre svega od saradnje s Hagom.

Dobro upućeni u ovo novo zahlađenje odnosa između gospođe Del Ponte i ovdašnjih vlasti tvrde da priča o saradnji-nesaradnji oko važnih papira nije baš sasvim jednostavna. Po svemu sudeći, mnogi od onih koji su nekada oslovljavali Slobodana Miloševića sa "vrhovni komandante", a poslednjih meseci sretali haške istražitelje i sami bili potencijalni kandidati za sobu u zatvoru u Ševeningenu, predali su timu gospođe Del Ponte priličan broj važnih dokumenata (uglavnom kopija) ne bi li time opravdali sebe i olakšali sopstvenu poziciju. Reč je uglavnom o ljudima koji su bili u poziciji (nekontrolisane moći) da na vreme privatno pokupe iz arhiva ono što bi im jednoga dana moglo da zatreba. Takvi dokumenti pokupljeni na neoficijalan način ne mogu se koristiti u haškim procesima, ali to naravno ne sprečava glavnu tužiteljicu i njene saradnike da ovdašnjim vlastima kažu – znamo da takav i takav papir postoji, da je zaveden u arhivu pod tim i tim datumom i brojem i da nam to morate dati što pre.

Deo nevolja oko saradnje proizilazi izgleda i iz objektivnih teškoća Tužilaštva da valjano dokumentuje neke, pre svega, političke pasaže iz sopstvenih optužnica na kojim se tokom pojedinih procesa prilično insistiralo jer to liči na traženje nečega što zapravo ne postoji. Bar ne u pisanom obliku. Na primer, priču o pravljenju "velike Srbije" verovatno je teško podupreti nekim konkretnim dokumentom koji bi pokazao da su Slobodan Milošević i grupa oko njega bilo gde pismeno nacrtali takav plan i državu, a onda krenuli da po tom šavu paraju bivšu SFRJ. Takođe, teško da postoje i dokumenti preko kojih bi se dokazalo da je Milošević direktno komandovao Jugoslovenskom narodnom armijom u trenutku kada je počeo rat u Hrvatskoj.

Iako sve upućuje na zaključak da Karli del Ponte nije baš najpreporučljivije spuštati slušalicu, jugoslovenske vlasti mogle bi da se u trenutnim sporenjima s Tužilaštvom, osim na onaj krnji Vrhovni savet odbrane u Ševeningenu, pozovu i na još ponešto. Nije baš sasvim tačno da u Hagu ne uvažavaju ponekad "složenost političke situacije". Upravo ta "složenost političke situacije" na Kosovu doprinela je, izgleda, da dosad nema nijedne (bar ne javne) optužnice protiv tamošnjih zločinaca iz redova OVK, uprkos činjenici da ih očigledno ima (čak i na visokim političkim funkcijama) i da je lično Karla del Ponte obećala prve optužnice do kraja ove godine.

Nenad Lj. Stefanović