Željko Ražnatović, 1949–2000:
Posmrtni život Komandanta

Tri godine nakon ubistva u Interkontinentalu, mit o pokojnom Ražnatoviću nastavlja da se širi Srbijom i svetom. Zaštićeni svedok u procesu protiv Slobodana Miloševića, poznat kao K-2, potvrdio je da je tražio zaštitu zbog svoje "upletenosti" u Ražnatovićevo ubistvo. Posle tih reči, suđenje je zatvoreno za javnost, ali je mnoge u Beogradu uznemirila mogućnost da se na atentat u Interkontinentalu baci više svetlosti

Kada je 21. januara 2000. u prisustvu oko 10.000 poštovalaca i morbidnih radoznalaca na beogradskom Novom groblju sahranjen Željko Ražnatović Arkan, nekima je to izgledalo kao kraj jedne gotovo neverovatne karijere. U svoj relativno kratki život, Ražnatović je utrpao više uloga nego što je to izgledalo moguće. Počeo kao uličar i lopov, nastavio kao razbojnik i ubica u državnoj službi, a završio kao biznismen, političar, sportski radnik i muž najtraženije estradne zvezde. Ispada gotovo normalno da tako pretrpana biografija nastavlja da radi i posle smrti subjekta. Posle svega što je u protekle tri godine rečeno u vezi s Ražnatovićem, dobija se utisak da o njegovom životu i smrti znamo manje nego u vreme kada je ubijen. Oni koji su ga za života koristili kao paravan otkrili su, izgleda, da im mrtav može biti još korisniji.

Policija je, na opšte iznenađenje, posle atentata relativno brzo označila izvestan broj lica kao izvršioce, ali je tokom istrage i suđenja mnogo toga dovedeno u pitanje (vidi okvir). Nikada, na primer, nije pronađeno oružje iz kojeg je na Ražnatovića pucano; balističari su iz tela izvadili metke različitih kalibara. Nikada nije utvrđeno na koji je način organizovana grupa atentatora, ni za koga su radili, mada se štošta može zaključiti iz činjenica da je većina u nekom trenutku radila za policiju. Nikada, konačno, nije utvrđen motiv ubistva, mada se o motivu i nalogodavcima mnogo govorilo svuda, osim u istrazi i sudnici. I što je najčudnije, bliski saradnici i porodica pokojnika ne insistiraju na tim pitanjima, već se prave da je slučaj zatvoren.

Slučaj, međutim, ne samo da nije zatvoren, nego se još od ubistva uporno otvara. Najpre je ubijeno nekoliko ljudi za koje su pokojnikovi drugari verovali da su upleteni u atentat: sva ta ubistva i danas se vode kao nerazjašnjena. Zatim je izbio sudski spor između Ražnatovićeve udovice i njegove dece iz ranijih brakova; to je rešeno nagodbom. Zanimljivo je, međutim, da je Ražnatović posmrtno umešan i u relativno skorašnji slučaj hapšenja grupe Željka Maksimovića Make: jedan od privedenih, Dragan Ilić Limar, tvrdio je da je arsenal oružja koji je nađen u njegovom stanu pripadao Ražnatoviću, koji mu ga je, kao, ostavio na čuvanje (oružje je u stvari bilo novo i poteklo je iz magacina MUP-a). Sudija je svejedno bio dovoljno impresioniran tom pričom da Ilića pusti.

Pokojnik je, sem toga, bio aktivan i u inostranstvu. Pojedini istražitelji Haškog tribunala, koji su žarko želeli da Ražnatovića vide u pritvorskoj jedinici u Ševeningenu, neko vreme su sumnjali da je Ražnatovićeva smrt u Interkontinentalu izrežirana za njihove oči i da Arkan nastavlja da živi pod drugim imenom i likom (tu su bili u pravu, ali samo metaforično). Kada je tokom NATO bombardovanja ispred svog stana u Londonu ubijena Džil Dando, popularna engleska televizijska voditeljka, neko vreme se sumnjalo da iza toga stoji Ražnatović, navodno u znak upozorenja antisrpskim britanskim medijima. Ovu tezu do poslednjeg trenutka je zastupala odbrana čoveka za koga je kasnije utvrđeno da je mentalno poremećeni ubica; uzalud, jer je engleski sud odbacio "teoriju srpske zavere" i osudio optuženog na doživotnu ludnicu. Zatim, engleske novine su objavile da su ukradene slike Vilijama Tarnera, koje su nedavno u Nemačkoj pronašli detektivi iz galerije Tejt, "neko vreme bile u posedu srpskog gangstera Arkana". Slike su, po svemu sudeći, posle krađe služile kao moneta raznim gangsterskim grupama, koje su ih razmenjivale kao zalog u ilegalnim poslovima.

Najnovije pominjanje pokojnika, u sudnici Haškog tribunala prošle nedelje, senzacionalno je odjeknulo u Beogradu. Zaštićeni svedok u procesu protiv Slobodana Miloševića, poznat kao K-2, potvrdio je da je tražio zaštitu zbog svoje "upletenosti" u Ražnatovićevo ubistvo. Posle tih reči, suđenje je zatvoreno za javnost, ali je mnoge u Beogradu uznemirila mogućnost da se na atentat u Interkontinentalu baci više svetlosti. Ražnatovićev naslednik na čelu Stranke srpskog jedinstva Borislav Pelević odmah je požurio da proglasi svedočenje svedoka K-2 "izmišljotinom" tvrdeći da je sve u vezi s Ražnatovićevim ubistvom razjašnjeno na sudu. "K-2 verovatno želi da dobije politički azil na Zapadu, pa za uzvrat nudi tu priču", rekao je Pelević u nedavnom intervjuu. Istovremeno, deo žute štampe sa specijalnim vezama u policijskom aparatu krenuo je da podgreva stare teorije zavere po kojima su Ražnatovićevu smrt organizovale zapadne tajne službe u sklopu zavere protiv Srba.

Ovde je najzanimljivije to što je K-2 svedočio kao bivši pripadnik Crvenih beretki, borbene jedinice Resora državne bezbednosti zvanično poznate kao Jedinica za specijalne operacije. Ova jedinica, kojoj se pripisuju ratni zločini u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, od osnivanja je bila bliska Arkanovoj Srpskoj dobrovoljačkoj gardi, s kojom je po potrebi rezmenjivala borce, "tehniku" i komandni kadar. Još zanimljivija stvar u vezi sa JSO-om je da su njeni aktivni i rezervni osumnjičeni pripadnici umešani u niz političkih ubistava, otmica i napada unutar Srbije: osumnjičeni za atentat na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali došli su iz JSO-a, baš kao i nesrećni kamion sa peskom; pojedini osumnjičeni za atentat u Budvi takođe. Donedavni komandant JSO, Milorad Ulemek Luković Legija ovih dana se javno prepucava s odbeglim Ljubišom Buhom Čumetom oko toga ko po Beogradu ubija, otima, iznuđuje i podmeće bombe. U skladu s tim, sasvim je verovatno da je neko iz te jedinice upleten i u Ražnatovićevo ubistvo.

Ono što nije jasno jeste nezdravi respekt koji političari, policija i pravosuđe pokazuju prema JSO-u, kao i prema liku i delu pokojnog Komandanta. Potpunim rasvetljavanjem atentata u Interkontinentalu počele bi da se raspetljavaju veze policije, paravojske i kriminala, koje je svojevremeno vešto upleo Jovica Stanišić, Miloševićev dugogodišnji šef tajne policije, pod čijom su komandom služili i Luković i Ražnatović. Politički centar koji je stajao iza te sprege odavno se istopio, ali su veze nadživele i Stanišićevo penzionisanje i Miloševićev odlazak u Hag. Niko se 5. oktobra nije usudio da dirne u to klupko, pa stoga nije čudno što niko u njega ne dira ni danas. Umesto toga, postmiloševska vlast uporno naivno veruje da će se taj problem rešiti sam od sebe. Zato nam se i događa da ključne činjenice o beogradskom podzemlju saznajemo iz sudnice Tribunala. Iz istog razloga, duh pokojnog Ražnatovića nastaviće da nam se ukazuje i ubuduće.

Dejan Anastasijević