Ustavna povelja u Skupštini Srbije:
Svetosavska računaljka

Usvajanje tog novog ustavnog teksta ne prati pompa novog početka niti onaj podrazumevajući entuzijazam, već eskalirajući sporovi

SAMO VI PRIČAJTE: Božidar Đelić u Skupštini

Skupština Srbije usvojila je tekst Ustavne povelje Državne zajednice Srbija i Crna Gora – u ponedeljak 27. januara, na Svetoga Savu. Neko bi mogao da kaže kako se jedan politički događaj simbolički poklopio s danom u koji je pao i da se nije ponovila trauma Vidovdana 2001. (ode jedan predsednik) i Svetog Jovana 2003. (ode drugi predsednik). Ime Svetoga Save vezano je i za ono državotvorno pomirenje Stevana Prvovenčanog i brata njegova, velikoga kneza Vukana, pre 799 godina manje 24 dana.

Na stranu nedostojne istorijske paralele, zajedanja i pošalice, nekako je okončan taj posao na izradi Ustavne povelje, kojim ova država menja ime – više nema Jugoslavije, sada bi to trebalo da bude Srbija i Crna Gora.

Međutim, usvajanje tog novog ustavnog teksta, rezultata kompromisa nekih dvadesetak političkih partija u Srbiji i u Crnoj Gori, ne prati pompa novog početka niti onaj podrazumevajući entuzijazam. Nema ni neke čvrste uverenosti da će aranžman funkcionisati.

Od pet potpisnika Beogradskog dogovora (Vojislav Koštunica, Miroljub Labus, Zoran Đinđić, Filip Vujanović, Milo Đukanović), dvojica (Koštunica, Labus) sasvim određeno ocenjuju da njegov konačan ishod ne valja, a jedan (Đukanović) otvoreno izjavljuje (pa se ispravlja) da će raditi na nezavisnosti Crne Gore, dakle da se duha tog dogovora zapravo neće držati.

U srpskoj skupštini Ustavna povelja je, doduše, usvojena velikom većinom, ali ta rasprava je bila opterećena ne samo sumnjama u kvalitet ustavnog teksta, ne samo prebacivanjima za to ko je dao previše ustupaka Đukanoviću, ko gradi, a ko rastura državu, već i o tome kakva je to uopšte skupština koja usvaja ustavni dokument i ko su zapravo njeni poslanici.

Da će DSS glasati protiv ustavnog zakona bilo je jasno od trenutka kada je ova stranka glasala protiv u Ustavnoj komisiji. Oni su povukli svoju saglasnost kad se raspravljalo o tome ima li vojska imovinu, uz tvrdnju da je tu granica preko koje oni neće ići. Saopštili su da će glasati za Povelju, ali da za Ustavni zakon neće.

Povelja je po Koštuničinoj oceni korak nazad u odnosu na Beogradski sporazum, ali se još mogla ispraviti. Međutim, Ustavni zakon je po njegovoj oceni besmislen, nekoherentan, potpuno razgrađujući, opasna pravna zbrka kojom se pokušava da se unapred zacementira rasturanje države.

Praktično, to je značilo da DSS pristaje da se platforma usvoji zarad Evrope, a da se o stečaju postojeće države raspravlja još malo, ali se nije znalo koliko još. Labus, pa i Dinkić zagovarali su da se s Crnogorcima čvršće pregovara i da se ne ulazi u loš aranžman. I Čović je jednog trenutka izjavio da je bolje da nas ne prime u Savet Evrope, ali je posle zaćutao.

Odustajanje od aranžmana, za šta su se u srpskom političkom miljeu počeli javljati sve određeniji glasovi, više nije bilo moguće. Evropski faktori od kojih mnogo zavisi čekaju na završetak posla u Beogradu. Neki ustavni pravnici skloni su da Beogradski sporazum od 14. marta 2002. tumače kao neku vrstu ustavnog diskontinuiteta, takoreći revolucionarnog akta bez krvi. To bi značilo da povratak na prethodno stanje nije moguć. Praktična pamet, s druge strane, kaže da je dosadašnje stanje neodrživo.

Javnost je dosadašnji rad na Ustavnoj povelji doživljavala kao predug i davala je dobar šlagvort Đinđićevoj strani da gura da se posao kako-tako završi. Već u trenutku usaglašavanja teksta Povelje iz tog tabora dolaze uveravanja da je parlamentarna većina za usvajanje platforme obezbeđena.

SUKOB: Dan pre skupštinske sednice Koštunica upozorava da svako novo kupovanje parlamentarne većine, znači podsmevanje zdravom razumu birača i približavanje izborima. On, međutim, svoje konkretne namere nagoveštava maglovito i načelno, čeka – valjda kao Kutuzov Napoleona u Moskvi – dok se druga strana podsmeva da Koštunica, koji će uskoro biti samo predsednik DSS-a, puca iz prazne puške.

Koštunica definiše taj dubok i širok, dugo tinjajući i, reklo bi se, nepovratan politički sukob: "Izvukli smo pouke iz partnerstva sa lažnim demokratama i to nas je ojačalo. Konačno, jedina smo stranka koja je više puta pokazala da se izbora ne boji. Tek ih se sada nećemo bojati, već ćemo sve učiniti da do njih dođe, ako je ikako moguće, po redu, Ustav pa izbori. Ako ne, moraće preko reda. Predugo traje ova prevara."

Zasad se ne može videti da li u Koštuničinim rečenicama ima nečeg konkretnijeg od ljutnje. Od partija koje su podržale Koštunicu na čvrstom kursu trenutno je samo Velimir Ilić iz Nove Srbije, koji izjavljuje da taj "bućkuriš" od republičkog parlamenta više ni na šta ne liči; on predlaže da se Đinđiću daju svi mandati ("Evo ti, Zorane, pa vladaj sam.") i da se otpočne vanparlamentarni pritisak za nove izbore. Ostali su veoma uzdržani, čekajući na nov raspored snaga neodređeno govore o dolazećim izborima.

Dok DSS tvrdi da vlada ostvaruje neopravdanu dominaciju na političkoj sceni, eto sada stavlja pod kontrolu i vojsku i carinu, ovi uzdržani govore kako ne bi sad rušili Đinđićevu vladu, pošto je ona jedina institucija koja funkcioniše.

Slobodan Antonić s Filozofskog fakulteta (Pres klub, 26. januara) konstatuje da su lideri krnjeg DOS-a sebi dali tri puta više mandata na saveznom nivou nego DSS-u, a prema rezultatima izbora i prema istraživanjima javnog mnjenja, u biračkom telu Srbije DSS nikako nije tri puta slabiji u odnosu na ostatak DOS-a, naprotiv, on je gotovo jednak po broju pristalica. "To znači da će jedna od tih političkih strana nastojati da i takav odnos poslaničkih snaga što duže zadrži u životu, a druga politička snaga će nastojati da ga što pre potkopa."

Koštunica zasad nabraja Đinđićeve smrtne grehe: estradni reformizam; izbore koji su raspisivani da bi propali; konačni dogovor o Ustavnoj povelji i Zakonu za njenu primenu, koji predstavljaju otklon od Beogradskog sporazuma; nedopustivo visok i opasan stepen kriminala; nova sporenja oko Kosova s traženjem opasno ishitrenih rešenja... Koštunica naročito ističe da se u Srbiji odigrava obesmišljavanje institucija, razgradnja države i dehumanizacija društva, povratak na autoritarno i sebično upravljanje državom i društvom, neodgovorno potčinjavanje spoljne, unutrašnje, ekonomske i socijalne politike sebičnim potrebama jedne interesne grupe u Srbiji i njenog pandana u Crnoj Gori.

Zoran Đinđić je na ovu kritiku odgovorio uglavnom iz istih kalibara optužujući DSS da kao uspavana lepotica čeka princa da je poljubi, da priča o gradnji države, a da je zapravo rastura itd... "Ako ste umorni, idite pa spavajte", uzviknuo je Đinđić, dodajući jedno "bre" na kraju rečenice, valjda u okviru svog socijaldemokratskog zaokreta ka radnim masama; raširenih ruku, praveći pauzu da odjekne aplauz podrške njegovih poslanika. Naglašeno je pominjao gladan narod koji ne može da čeka. "Ili preuzmite političku odgovornost ili se sklonite sa političke scene, pa idite da spavate u nekoj bajci", podviknuo je poslanicima DSS-a. Ubeđivao je poslanike da ovde ulog nisu sitne političke manipulacije, već to da li će zemlja sačuvati svoj međunarodni kredibilitet "kao zemlja u kojoj se zna o čemu se odlučuje". Tražio je da se glasa za ono što je moguće i da usaglašeno rešenje daje dovoljno prostora i Srbiji i Crnoj Gori da ostvare svoje interese i dovoljno vremena da se nađu bolja rešenja.

Đinđić polazi od pretpostavke da kad se neka federalna zajednica nađe u krizi, jedno rešenje je učvršćenje njenih federalnih struktura, a drugo dogovorni razlaz. Ali procenjuje da za prvo rešenje ne postoje dubinske pretpostavke, a da bi dogovorni razlaz, za koji neki kažu da je bolji od trulog kompromisa, sada predstavljao loš signal svetu da se na našem delu Balkana nastavio proces dezintegracije. Đinđić ističe da bismo početkom razgraničavanja izgubili tempo važan za naš razvoj, a prioritet je da nadoknadimo dosadašnje zaostajanje.

SUMNJA: U široj javnosti nema mnogo entuzijazma, naprotiv, reklo bi se da preovlađuje skepticizam oko procene da li će kompromisna rešenja uopšte biti funkcionalna. Izvesno razočaranje u ponašanje evropskih faktora vidljivo je i kod evroentuzijasta kakav je Miroljub Labus. Evroskeptici više od toga sumnjaju da iza kolebljivog držanja evropskih posrednika postoji neki nezgodan plan: "Prava politika Evropske unije je da se dalje fragmentizuje ovaj državno-politički prostor, tako da se za tri godine država Crna Gora otcepi, i to u trenutku kada će se formalno proglasiti nezavisnost druge albanske države na Balkanu – Kosova i Metohije. U međuvremenu, da se fragmentizuje unutrašnje uređenje Srbije, takozvanom regionalizacijom ili asimetričnim regionalizmom, kako to kaže Vojislav Koštunica, što zapravo znači federalizaciju, čime bi se problematizovao status i Vojvodine, a možda i Raške i da se jezgro Srbije svede na pretkumanovsku Srbiju", izjavljuje Kosta Čavoški u Pres klubu u ponedeljak 26. januara.

Povelja Državne zajednice je 26. januar u Skupštini Srbije usvojena sa 166 glasova "za" i 47 glasova "protiv", dok se troje od prisutnih 216 poslanika uzdržalo od glasanja. Poslanici SRS-a (23) napustili su glasanje. Protiv Povelje su, međutim, glasali poslanici DHSS-a, stranke ministra pravde u Vladi Srbije. Nova Srbija je glasala protiv sa onoliko poslanika koliko joj je ostalo verno. Socijalisti su glasali protiv, kao i SSJ, opet sa onoliko poslanika koliko im je ostalo verno. Za Povelju Državne zajednice glasali su poslanici poslaničkih grupa "DOS – Reforme Srbije", DOS–Demokratska alternativa, DOS–SD, DSS, zatim osporavane poslaničke grupe Narodnih socijalista i nove poslaničke grupe "Srbija"...

Kada je na red došlo glasanje o Zakonu o sprovođenju Ustavne povelje, parlamentarna matematika je bila drugačija – Zakon je usvojen potrebnom većinom od 130 poslanika (minimum je bio 126), "protiv" se izjasnilo njih 83, a uzdržanih je ponovo bilo troje. Za taj zakon glasali su i poslanici nove poslaničke grupe koja se zove "Srbija", kao i poslanici Ivkovićevog NSP-a (posle glasanja o budžetu to je drugi slučaj da ova frakcija opozicionog SPS-a glasa za vladu u kritičnom momentu). Kako je najavljeno, DSS je glasao protiv tog zakona, bez jednog poslanika koji je odbegao u DOS – Reforme; a Batićev DHSS je sad glasao za taj zakon, navodno zbog procene da je on takav da ide naruku konceptu nezavisne Srbije.

MANDATI: Na početku skupštinskog zasedanja vodila se duža polemika o tome ko ima pravo da odlučuje u parlamentu. Šefovi poslaničkih grupa SSJ-a, SPS-a, DSS-a i SRS-a osporili su legitimnost Skupštine, zbog prisustva poslanika čiji su mandati, po njima, sporni. Polemika je nastala posle obaveštenja da je osnovana nova poslanička grupa, "Srbija". Borislav Pelević (SSJ) tvrdi da je jedan od poslanika (iz UPS-a), koji se najpre pridružio toj poslaničkoj grupi, svoj potpis povukao, dok je drugi isključen iz stranke i zatraženo je da mu se oduzme mandat. Zoran Ćirić je osporavao mandate trojice bivših poslanika Nove Srbije. Poslaničku grupu "Srbija" čine Marko Petrović, Dragan Kovačević i Miomir Tadić, disidenti Nove Srbije, predsednik Seljačke stranke Srbije Živko Selaković (koji je bio u grupi sa SSJ-om) i predsednik Narodne seljačke stranke Marjan Rističević, koga je nedavno isključila Koalicija "Vojvodina".

Potom su i socijalisti osporili pet mandata poslanika Narodne socijalističke stranke. Vojislav Šešelj (SRS) je uočio da je od 86 poslanika koji su potpisali zahtev za zakazivanje sednice devetoro pre izvesnog vremena podnelo ostavku, te da oni više nisu poslanici, a da sazivanje skupštine nije zakonito. DSS je tvrdio da u Skupštini Srbije vlada nelegitimno stanje i da se nastavlja izborna krađa. Dejan Mihajlov (DSS) izbrojao je da su u Skupštini zapravo osporena ukupno 23 mandata ili deset odsto. Po njihovoj računici, u republičkom parlamentu sedi najmanje jedanaest poslanika koji su isključeni iz svojih stranaka, ali im mandati nisu oduzeti i vraćeni strankama.

U tom kontekstu odvija se i spor oko Zakona o izboru poslanika za saveznu skupštinu. DSS tvrdi da lideri ostatka DOS-a, dogovorom o raspodeli poslaničkih mandata za parlament buduće državne zajednice, nelegitimno stanje iz Narodne skupštine Republike Srbije prenose u saveznu skupštinu. Ova stranka predlaže da se poštuje početni raspored poslanika iz decembra 2000, a ostatak DOS-a – da proporcionalno budu zastupljene sadašnje poslaničke grupe (vidi tabele).

Uz to, DSS 23. januara 2003. pokreće pred Ustavnim sudom Srbije postupak za poništavanje člana Zakona o izboru predsednika Republike (izglasanog 5. decembra 2002) na osnovu koga su proglašeni kao neuspeli izbori za predsednika. DSS tvrdi da su izborna pravila usvojena prošle jeseni izazvala ustavnu krizu u Srbiji, ugrozila ustavni poredak i omogućila da predsednik Narodne skupštine neustavno obavlja dužnost predsednika Srbije...

Uz ironičnu doskočicu "Posle Tita – Nataša" DSS osporava ovlašćenja predsednika Narodne skupštine da odlučuje o raspisivanju novih predsedničih izbora na način na koji svoja ovlašćenja interpretira Nataša Mićić. Ona je posle konsultacija s vođama poslaničkih grupa trenutak raspisivanja predsedničkih izbora povezala sa donošenjem novog ustava Srbije. DSS na te konsultacije nije išao.

POSREDOVANJE: Pred zasedanje Skupštine Srbije Koštunica je na sednici Glavnog odbora DSS-a ocenio da će se stvari samo pogoršavati, bez mogućnosti za popravke, ako ne bude novog ustava i novih (parlamentarnih) izbora.

Dok se računa i čeka, pojavila se još jedna inicijativa za prevazilaženje krize. Miroljub Labus je izneo pismenu ponudu da se u DOS-u otvori rasprava kako bi se postigao konsenzus o deset najvažnijih tema: nastavku ekonomskih reformi, nacionalnom pitanju, međunarodnoj politici i odnosima sa Crnom Gorom, o Kosmetu, priključenju EU-u, donošenju ustava Srbije, ravnoteži vlasti, demokratiji i pravnoj državi. Pismo je dočekano mlakim prihvatanjem i s rezervama – u Demokratskoj stranci uz prebacivanje Labusu da je pravio probleme, a iz DSS-a uz opasku da nacionalni konsenzus nije moguće postići u okvirima bivšeg DOS-a.

Labus je sličnu inicijativu pokretao pre godinu dana, zajedno sa Svilanovićem, ali tada je njegova pozicija bila jača a situacija manje komplikovana. Nije bilo ništa. Posredničke napore ulagao je Dragoljub Mićunović. Kompromisnu platformu iznela je pre nekoliko meseci Demokratska alternativa...

U Crnoj Gori, gde se o Povelji odlučuje dok nastaje ovaj tekst, u izgledu je partijsko pregrupisavanje, pa i neka vrsta trenutne velike koalicije DPS-a i SNP-a, bar kad je reč o ovom glasanju. Pred početak zasedanja najavljivano je da u Đukanovićevom bloku SDP neće podržati ni Povelju ni Zakon, kao ni liberali, a da će u bloku SNP-a Narodna stranka glasati za Povelju, ali neće podržati Zakon pošto deli rezerve koje prema tom dokumentu ima DSS.

Od kada je Velika narodna skupština u Podgorici izglasala ujedinjenje sa Srbijom 26. novembra 1918, podela na bjelaše i zelenaše obeležavala je politički život u Crnoj Gori da bi u poslednjih pet godina obeležavala bukvalnu raspolućenost biračkog tela, pa i početak rasprave u crnogorskoj skupštini. Predrag Bulatović, predsednik SNP-a, traži da se DPS ogradi od indipendističkog tumačenja sporazuma (Đukanović, Krivokapić iz SDP-a). Filip Vujanović elegantno odgovara da će i on i premijer Đukanović poštovati ono što je potpisano, a sutra i Ustavnu povelju. Bulatović to prihvata s poštovanjem.

Ako se aranžman DPS-a i SNP-a pokaže kao funkcionalan tokom donošenja kontroverzne povelje, to bi možda za neko vreme premostilo crnogorsku raspolućenost, a posledice bi se možda osetile i na političkim kalkulatorima u Srbiji. Đinđić bi uz kompaktniji crnogorski blok bio relaksiran jer na saveznom nivou ne bi zavisio od ucenjivačkog kapaciteta malih srbijanskih poslaničkih grupa. Uz to, njegov glavni takmac DSS potpuno bi ispao iz igre, uz potencijalno potkopavanje Koštuničinog uticaja zbog toga što neće imati nijednu državnu funkciju.

Po upravo završenoj skupštini vidi se da osnovne saglasnosti za donošenje novog srpskog ustava teško da može biti. Sudeći po ovoj skupštinskoj sesiji, Koštunica nema većinu za obaranje vlade, dok Đinđić pokazuje veliku sposobnost za pravljenje koalicija, obezbeđivanje većine, mada su neki skloni da primete kako je njegovo neobaziranje na ustavna ili neka druga ograničenja detinjasto.

Nije izvesno da će se on na te primedbe obazirati, pre će biti da će se valjda osloniti na rad nogu kao Kasijus Klej, nastojeći da u kratkom roku realizuje kako-tako funkcionalnu deobu federalnog plena s Đukanovićem: deset dana po usvajanju Povelje skupštine Srbije i Crne Gore treba da donesu zakone o posrednom izboru poslanika za Skupštinu Zajednice; posle petnaest dana izbore za Skupštinu Zajednice raspisuje sadašnji predsednik Jugoslavije, na prvoj sednici Skupština Zajednice bira predsednika Zajednice koji pet dana posle toga predlaže novi Savet ministara...

Milan Milošević